Filmovi koji su obeležili 2018. godinu

Filmska, 2018. godina može komotno i da nestane iz kinematografskih anala i svet ne bi gotovo ništa izgubio. Nije da nije bilo dobrih filmova, nemojte me pogrešno razumeti. Problem je što smo opasno zakoračili u eru "OK filmova" umesto da slavimo ostvarenja koja već na premijeri dobijaju epitet "kultna". No, ne može svaka godina da bude plodna i to nam je svima jasno. U godini iza nas ipak je bilo nekoliko filmova na koje moramo obratiti pažnju. Neke ste gledali, dok za druge niste ni čuli. Kako god, pred vama je 10 filmova koji su obeležili godinu i koji su svakako zaslužili vašu pažnju, a sve po izboru ekipe emisije "Superoperater". Bez nekog posebnog redosleda:

Roma (Alfonso Kuaron)

Reditelj poznat po remek delu "Children of men" i blokbasteru "Gravity" crno-beli je omaž posvećen Kuaronovom odrastanju u Meksiku sredinom sedamdesetih godina. On je za ovaj film dobio Zlatnog lava kao najbolji film na 75. Venecijanskom filmskom festivalu. Nema tog žirija koji će ignorisati Kuaronov film, pa nije ni onaj na čelu sa Giljermom del Torom, ali je ovde napravljen presedan. "Roma" nije, niti će ikada biti deo bioskopskog repertorara. Ovaj film nastao je u produkciji Netflixa i strimovan je na mreži, gde ga i danas možete pogledati. Činjenica da film nije bioskopski ponukala je organizatore Kanskog filmskog festivala da odbiju Kuaronov film. Na sopstvenu štetu, rekli bismo.

BlacKkKlansman (Spajk Li)

Priča je smeštena u Kolorado sedamdesetih godina i prati jednog od retkih crnih detektiva koji pokušava da raskrinka Kju Kluks Klan. Ako ste prvo gledali trejler pomislićete da se radi o pravoj komediji. Onda vas na projekciji filma dočeka krimi drama, a sam kraj vam čitav ugođaj pretvori u politički miting. To se može očekivati od Spajka Lija, starog lisca političke filmske borbe. On je priču o crnom detektivu i Kju Kluks Klanu provozao od mutne američke rasističke prošlosti dvadesetog veka pa sve do Trampovske sadašnjosti u kojoj je dokumentarnim snimcima sa kraja filma, Trampa i njegove sledbenike, povezao sa neonacističkim pokretima. I bez toga, film je odličan. Sa tim je još bolji.

Spider-Man: Into the Spider-Verse (Fil Lord and Cristofer Miler)

Svašta smo gledali ove godine iz superherojskih filmskih kuhinja, ali je na samom kraju godine stigao animirani film koji je sahranio konkurenciju kvalitetom. Sony je stvorio ovaj film o svim inkarnacijama Spajdermena na jednom mestu načinivši ga vizuelno superiornim. Priča prati alternativnog Spajdermena Majlsa Moralesa koji, zahvaljujući vremensko-prostornoj petlji sreće i kolege iz drugih dimenzija. Emotivan film, prepun sjajnog humora i nezaboravnih scena pruža daleko više od Avendžersa, Aquamena, Dedpula, Crnog Pantera i drugih strip junaka. Takođe i priča je konačno takva da nikome ne vređa inteligenciju.

A Star Is Born (Bredli Kuper)

Kada se pojavio ovaj film u režiji Bredlija Kupera koji igra i glavnu ulogu uz Lejdi Gagu, dobar deo iskusne publike pitao se: "čemu?!" Čak četvrti rimejk prastare priče koja vuče korene iz drame o Pigmalionu nije tako lako mogla doneti išta novo. Međutim, ponešto jeste. Ne samo da je Bredli odigrao maestralan lik kantri zvezde na zalasku karijere, a Lejdi Gaga opravdala izbor glavne ženske uloge, ovaj film je u bioskope odvukao neverovatan broj ljudi različitih generacija. Možemo raspravljati hoće li ovaj film dobiti nekog Oskara, kao što je to bio slučaj sa instalacijom u kojoj je pevala Barbara Strejsend, ali jedno je sigurno: "A star is born" je odlično ispričana priča, pametno snimljena i montirana. Zaista jedan od boljih filmova ove godine.

Hereditary (Ari Aster)

Ovo je prvi film Arija Astera i ako se po jutru dan poznaje, imamo još jednog sjajnog režisera u filmskom poslu. Hereditery je horor, pravi rasni horor koji uteruje jezu u kosti, ali je pre svega porodična drama sa vanserijski vođenim i odglumljenim likovima. Nešto jezivo prati disfunkcionalnu porodicu čija je baka upravo sahranjena i to je sasvim dovoljno za reći, a da vam ne pokvarimo ugođaj gledanja. Toni Kolet je verovatno ovim filmom snimila ulogu života, a ni ostali nisu ispod očekivanog. Hereditery se na listi nalazi iz dva razloga. Bolji je od svih horora ovih dana i bolji je od svih porodičnih drama u istom periodu. Izbor je zaista bio lak.

Leave No Trace (Debra Granik)

"Leave No Trace" je premijerno prikazan na Sundance festivalu, nakon čega je obišao svet. Režiju ovog filma potpisala je Debra Granik koja se proslavila ostvarenjem "Zima do kostiju" (Winter's Bone). Glavne uloge tumače Ben Foster i Tomasin Harkort Mekenzi koji igraju ćerku i oca koji žive u divljini Oregona. Kada socijalna služba interveniše i odvede ih u civilizaciju, oni dolaze u sukob sa okolinom i odlučuju da se vrate u divljinu. Prava drama tada tek počinje. Ovo je odlična parabola o savremenom svetu u kojem se jako teško izboriti za život kakav neko želi bez nametanja pravila okoline. Takođe, divna je priča o odnosu oca i ćerke, o privrženosti i ljubavi. Obavezno pogledajte ovaj film.

You Were Never Really Here (Lin Remzi)

Više nema nikakve dileme da je Hoakin Finiks jedan od najboljih glumaca današnjice, kojeg ne možete lako porediti sa bilo kojim kolegom. Poslednji film pre Džokera koji nam stiže ove godine, Hoakin je naprosto potčinio svim karakteru. Priča prati Traumatizovanog veterana i bivšeg agenta FBI-a Joa, kojem nasilje nije stran pojam. On preživljava tragajući za nestalim devojkama. Kada ga ugledni političar iz Njujorka unajmi da pronađe njegovu nestalu ćerku, posao izmiče svakoj kontroli, a Džoa počnu da muče noćne more dok istovremeno otkriva umreženu zaveru koja ga može odvesti do konačnog iskupljenja. U pitanju je nasilni krimi noar film u kojem je napetost konstantna. Snimljen je maestralno.

Eighth Grade (Bo Burnam)

Još jedan debitantski film dospeo je na listu. U pitanju je drama koju je snimio Bo Burnam iz koje se prosto cedi čudaštvo, anksioznost i bol srednjoškolskog iskustva za devojku, koja ni po čemu ne pripada mejnstrim milenijalskoj populaciji. Ova, na mahove, komična drama, za razliku od mnogih sličnih nudi brutalnu iskrenost u priči o pritiscima sa kojima se klinci suočavaju, a naročito mlade devojke. Glavnu junakinju igra Elsi Fišer, kojoj je to i prva velika uloga i sasvim moguće vredna Oskara. Ne samo da je uspela da isportretiše tinejdžerku sa problemima bolje od većine drugih mladih glumica godinama unazad. Ona je uspela da složi jedno od najboljih ženskih uloga ove godine u svim kategorijama. Film za svaku preporuku.

Mandy (Panos Kozmatos)

Prerano smo se odrekli Nikolasa Kejdža i proglasili ga ludom koja ne ume da glumi ništa drugo do sopstvenog ludila. O, itekako ume. Novi film koji žanrovski možemo smestiti u horore ili bar krvave trilere pokazao je kakav je kapacitet nećak Frensisa Kopole odluvek bio. Za to je svakako zaslužan reditelj Panos Kozmatos kojeg se sećamo po filmu "Beyond the Black Rainbow". "Mendi" je film koji se valja lagano između spore atmosferičke kinematografije i kidajućeg krvavog horora rolerkostera, što je hibrid koji retko gde možete da vidite. Kejdž je odigrao ulogu života i kada to kažem, mislim da tako nešto nikada neće ponoviti: on je Red Miler koji kreće u osvetu protiv paklene motoraške bande. Ako krenete da gledate ovaj film nemojte se iznenaditi sporoćom s početka. Kraj ovog filma sve to nadoknadi akcijom kakvu nikako ne očekujete

Isle Of Dogs (Ves Anderson)

Još jedna stop-motion animacija iz kuhinje Vesa Andersona predstavlja divan pokušaj iskusnog reditelja da svojim fanovima pokloni bizarnu, a lepu, priču kakvu samo on ume da ispriča. Kada nakon Deklaracije izvršne vlasti svi psi iz Megasaki grada budu iseljeni na ostvro puno đubreta koje se nalazi izvan grada, Atari Kobajaši, dvanaestogodišnji nećak Majora Kobajašija seda u svoj minijaturni turbo avion i leti do Ostrva đubreta, kako bi našao svog psa telohranitelja, Spota. Na tom ostrvu će uz pomoć novonastalih prijatelja započeti epsko putovanje koje će odlučiti o budućnosti čitave regije. Film ne nudi samo viziju budućnosti pune smeća već i prelepu priču o odanosti, ljubavi i volji da se preživi.

 Petar Klaić