Deset post-apokaliptičnih filmova za kućni karantinski bioskop

U ovim kriznim danima (samo)izolacije prvenstveno je važno prati ruke, ne širiti paniku i neproverene informacije. U filmskom svetu postoji brdo naslova koji obrađuju karantinske teme, krizu pojedinca i društva u zatvorenom prostoru ili na pustim ulicama koje su evakuisane usled kakvog virusa, napada iz svemira ili jednostavno - posledica ljudske gluposti. Stoga, neka vaš kućni bioskop dobije malo na dinamici i adrenalinu. Gas maska sada nije neophodna. Izabrali smo neke od pravih predstavnika pomenutih žanrova. Ima tu i komedije, parodije, trećerazrednih ostvarenja, ali i ozbiljnih tema koje će vas naterati da se ubacite u ulogu spasioca planete. 

1. Poslednji čovek na zemlji/The Last Man on Earth (1964)

"Poslednji čovek na zemlji" – kako to uzbudljivo i ukleto zvuči. Ovaj crno beli klasik sa veličanstvenim kraljem horora Vinsentom Prajsom zapravo je adaptacija romana "Ja sam legenda" (I am Legend) kojeg je američki pisac Ričard Matison napisao još davne 1954. Zanimljivo, vratićemo se ovom naslovu još par puta jer je zaista u pitanju knjiga koja je izvršila veliki uticaj na post-apokaliptični žanr. Sama radnja filma "Poslednji čovek na zemlji" nije pomerena puno u budućnost. Ugođaj apokalipse je smešten u 1968. a svaki dan za doktora Roberta Morgana (Prajs) je isti: on se budi, uzima oružje (a da nije prvo oprao ruke, zube, itd.) i odlazi u lov na vampire. Morgan živi u svetu gde su svi ostali zaraženi kugom koja ih je pretvorila u besmrtna, vampirska bića koja ne podnose sunčevu svetlost, imaju standardni strah od ogledala a odbija ih, zamislite, beli luk. Noću se Morgan zatvara u svoju kuću – spreman za svakog nepozvanog gosta. Ako je neki od njih uopšte ostao normalan posle sveopšte zaraze čovenčanstva. Jedina je šteta što ovo ostvarenje nije režirao prvoizabrani reditelj Fric Lang (Metropolis). Ipak, Matison je izjavio da mu je ova adaptacija ostala najbolja od svih verzija (obradićemo ih sve u u ovom tekstu) i pored velike nestručnosti prilikom postprodukcije celog projekta.

2. Omega čovek/The Omega Man (1971)

Još jedna verzija knjige "Ja sam legenda", ali dosta sumornija i još više priklonjena naučnoj fantastici koja je tih godina, posle zlatnih pedesetih, bila u ozbiljnoj bioskopskoj krizi. Glavna uloga dodeljena je Čarltonu Hestonu koji, u ulozi neustrašivog Nevila, predstavlja retko preživelog stanovnika Zemlje usled globalne pandemije nove vrste kuge koja je, opet, nastala kao posledica biološkog rata sa Rusijom (naravno). I tako, naoružan samo šmajserom i sunčanim naočarima, Nevil krstari praznim ulicama Los Anđelesa u svom crvenom kabrioletu. Sve je lako preko dana, veći problemi nastaju u večernjim satima, kada na ulice izlazi albino armija polu ljudi, polu vampira i polu zombija, koji iz današnje vizure svi liče na kopiju napasnika iz franšize "Vrisak". Tada je vreme da se zatvore svi prozori i vrata, a da se popale svi mogući izvori svetla jer, pogađate šta najviše smeta albino sektašima... Ono što kao trivija još može da se pomene je činjenica da se u filmu "The Omega man" prvi put dogodio međurasni poljubac u filmskoj istoriji. Što je zapravo paradoks, jer je Heston čuven prvenstveno po rasnim ispadima i sličnom "aktivizmu", a ne po Ben Huru, recimo.  

3. Andromedin soj/The Andromeda Strain (1971)

Ovaj filmski tehno-triler takođe je nastao po književnom predlošku. U pitanju je istoimeni roman koji se pojavio 1969. a napisao ga je američki autor Majkl Kričton. Knjiga je do danas prodata u više od dvesta miliona primireka, dok je film ostao u zoni kultnih ostvarenja. Dakle, priča se vrti oko tima naučnika koji istražuju smrtonosni organizam vanzemaljskog porekla. Treba napomenuti da, uz nekoliko izuzetaka, film pomno prati knjigu. Takođe, u pitanju je jedan od prvih filmova koji su koristili tada napredne kompjuterizovane, fotografske i vizuelne efekte. U dodiru sa vanzemaljskim virusom, čovečija krv se instant pretvara u kristal, a zabeleženi su i slučajevi ludila koje vodi u suicidne misli. Dekontominacija može da počne, a tu je i čuvena replika: "Don't be scared - I'm a doctor".

4. Stvor/The Thing (1982)

Efekat klaustrofobije i teskobe u opasnom okruženju, nenadmašno je dočaran u ostvarenju "Stvor" majstora Džona Karpentera. Malo je poznato da je u pitanju zapravo rimejk istoimenog filma iz 1951. A ako bismo išli još dalje u prošlost, došli bi do književnog naslova "Who Goes There?" Džona Kembela. I dok u prvoj verziji glavni negativac više liči na nekog pijanog Frankeštajna, u Krapertenovoj verziji sve funkcioniše perfektno – naročito atmosfera. Smešteni u maloj israživačkoj stanici na teško pristupačnom terenu Antartika, dvanaest kolega suočiće se sa užasima jednog vrlo specifičnog posetioca iz svemira. Fantazmagorično stvorenje čekalo je svoj momenat probudivši se iz stanja hibernacije, uslovljenog vekovnim ledom. Parazit je sada konačno spreman na svoj ubitačni pohod, a glavni adut mu je sposobnost kopiranja ljudskih ćelija i stvaranja veštačkog organizma - besprekorne kopije koja odgovara svom domaćinu. Ovo nije prvi puta da se Karpenter poslužio samo jednom lokacijom za mesto kompletne radnje. Tu je i kultni "Napad na policijsku stanicu 13" (1976.) ali tamo nema ni govora o smrtonosnim zarazama. Muzika u stilu tadašnjeg trenda zvanog new wave još više zateže klausrofobičnu atmosferu tople lamperije. Od pre nekoliko dana po internetu kruži mim u kome se parodijski objašnjava tačno testiranje na Korona virus. U pitanju je upravo jedna scena iz filma "Stvor". I zaboravite na onaj prikvel/rimejk iz 2010.

5. Povratak živih mrtvaca/The Return of the Living Dead (1985)

Ne postoji pravi film nezaustavljive epidemije bez živih mrtvaca. Dobro i bez komičnih elemenata koji se idelano lepe uz ovakvu tematiku. I dok serijal "The Walking Dead" nema nameru da se, poput kakvog super zombija, konačno zaustavi i tako ne podavi ono malo preživelih gledalaca koji ne znaju ni zašto to gledaju, mi se vraćamo klasicima. "Povratak živih mrtvaca" režirao je niko drugi nego tata "Osmog putnika" Den O Benon. Ova zajedljiva pank komedija (kako su je mnogi kritičati etiketirali) govori o tome kako se vlasnik magacina, u pratnji dva zaposlenika, prijatelja iz mrtvačnice i grupe tinejdžera, upušta u horor avanturu izazvanu slučajnim (gle čuda) puštanjem horde zombija, koji su gladni mozga izašli na ulice gradića čiji stanovnici nisu imali veće turbulencije od postavljanja dalekovoda, recimo. A tek zarazni saundtrek – milina: The Cramps, Rocky Erickson, T.S.O.L., The Damned, The Flesh Eaters... Karantinska žurka može da počne!

6. Smrtonosni virus/Outbreak (1995)

Možda i najrealniji film na ovoj listi, "Smrtonosni virus" snimljen je 1995. godine. Radnja prikazuje epidemiju hemoralgične groznice u jednom kalifornijskom gradiću, izazvane mutiranim virusom koji je doneo majmun prokrijumčaren iz Zaira. Protagonisti filma su civilni i vojni stručnjaci koji se očajnički bore da zaustave širenje bolesti na ostatak sveta. Paradoksalno, uspehu ovog naslova na neki način je pomoglo i izbijanje epidemije ebole u Centralnoj Africi, samo nekoliko meseci nakon premijere filma, što je temu učinilo veoma aktuelnom. Samim tim, zarada je rasla kao pandemija. Za razliku od mnogih akcionih hitova iz tog vremena, ovo ostvarenje svoju napetost bazira na hermetičnosti i nemogućnosti da se dođe do rešenja dok svetski sat otkucava. Ceo lanac jedne bolesti i dalje zaraze detaljno je i naučno prikazan, a sama postavka radnje odvodi film na rub nepredvidivog, karantinskog trilera. Te godine svi su ponovo čuli za Dastina Hofmana.

7. 28 dana kasnije/28 nedelja kasnije - 28 Days Later/28 Weeks Later (2002)(2007)

Besnilo: humani kortiko-deficitni virus. Ovo je dijagnoza koja nas vozi kroz adrenalinski spin modernog Londona. Prvi deo ovog post-apokaliptičnog horora režirao je majstor žanrova Deni Bojl (Trejnspoting, Milioner iz blata...) ali sama priča neodoljivo podseća na maestralnu knjigu "Besnilo" koju je Borislav Pekić finiširao još 1983. Dakle, zaplet prikazuje raspad društva nakon slučajnog oslobađanja visoko zaraznog virusa i usredsređen je na borbu četvorice preživelih, koji se mogu nositi sa uništenjem života kakav su nekad poznavali, izbegavajući sve one zaražene virusom. Film po svom ritmu podseća na nekakvu kompjutersku igru, uz celu tu after atmosferu posle loše masovne rejv žurke. Ili loših droga koje su počele da mutiraju u besnilo. Odlična akcija i uputsvo (tutorijal) za upotrebu. Nastavak sage o urbanom besnilu postavljen je nakon događaja iz prvog filma, prikazujući napore vojnih snaga NATO-a da spasu sigurnu zonu u Londonu. Naravno, bez ljudske gluposti nema ničega, tako da i ovde imamo nekoliko (moralnih) pacijenata: dva mlada brata i sestru koji krše protokol za pronalazak zaražene majke i tako omogućuju da virus besa ponovo uđe u sigurnu zonu. Zapamtite, ljudski faktor je najgori! Iako ovo izdanje nije režirao gospodin Bojl, već Huan Karlos Fresnadilo, uvek možete odgledati oba naslova u kompletu – zarazni su veoma.

8. Deca ljudi/Children of Men (2006)

Epidemija neplodnosti. Da li je ovo ipak najveća pretnja za našu planetu? Film je smešten u 2027. godinu, kada su dve decenije ljudske neplodnosti ostavile društvo na ivici propasti. Ilegalni imigranti traže utočište u Velikoj Britaniji, gde poslednja funkcionalna vlada izbeglicama nameće represivne zakone o emigraciji. Klajv Oven igra državnog službenika Tea Farona, koji mora da pomogne izbeglici po imenu Ki da izbegne haos i rodi zdravo dete. Može se zaključiti kako "Deca Ljudi" najviše istražuje temu nade i vere (religije), suočavajući ih sa ogromnom uzaludnošću i očajem. Veoma pozitivno ocenjeno, a danas isto tako poštovano, ovo ostvarenje bilo je prepoznato i zbog svojih dostignuća u scenariju, umetničkom pristupu režiji (Alfonso Kuaron), kao i inovativnim scenama snimljenim po principu dugačkih kadrova. Bez ikakve osude, priča konstantno prebacuje neplodnost s muške na žensku, ali nikada ne objašnjava i njen uzrok. Tako se sa jedne strane naviru naučne teorije (uništavanje životne okoline) i dogmatična verovanja, sa druge (božanska kazna). Tu je i sjajna produkcija koja je obezbedila nezaboravnu atmosferu jednog anti-utopijskog društva na ivici svojih posrnulih mogućnosti, u balonu globalne teskobe. Vratimo se izvoru, u pitanju je knjiga istoimenog naslova koju je napisao engleski pisac Pi Di Džejms 1992. godine. 

9. Ja sam legenda/I am Legend (2007)

Ovaj film bi možda i ušao u legendu da mu se nije desilo katastrofalno eksperimentisanje u cilju što boljeg razvoja kompjuterskih efekata. Ali, avaj. To je sve što ostaje nakom gledanja ove, još jedne filmske adaptacije gore pomenutog romana "Ja sam legenda". I zaista, sve do sredine film funkcioniše fenomenalno. Atmosfera pustog Njujorka, čiji se eko sistem u međuvremenu pretvorio u istinsku urbanu džunglu prepunu mutiranih životinja, zlokoban grad bez ljudi, u čijoj utrobi, preko dana, spavaju zombiji, tu su i vrhunska režiju, ritam... Naravno i ovi negativci su slabi jedino na svetlost, a za sve je bila kriva pandemija virusa označenog pod imenom Kripin, koji je prvobitno stvoren kao lek protiv raka, da bi za samo nekoliko meseci izbrisao veći deo čovečanstva. I pored zaista kultnih scena i originalnih rešenja panike u samoizolaciji jednog zdravog bića, sve pada u kanal onog momenta kada na svetlost (zapravo tamu) izađe "strašna" zombi banda predvođena glavnim ćelavcem. Glavni je zato što je ekipa na njemu najviše istraživala mogućnosti specijalnih efekata, ali toliko nespretno da sve to u paketu izgleda krajnje komično. Zato filmu ne pomaže i alternativni završetak u vidu klasičnog hepi enda. Od legende ostalo samo ono "ende".

10. Tiho mesto/A Quiet Place (2018)

I jedan od posednjih "sakrijmo se u toplinu našeg doma" naslova obrađuje zaista originalnu zamisao post-apokalipse. Zaplet se vrti oko porodice koja se, u šumi daleko od civilizacije, bori za opstanak u košmarnom svetu, u kojem žive slepa vanzemaljska bića sa oštrim sluhom. Dakle, smeš da gledaš, čuješ i slušaš, ali u kriznim situacijama ne smeš da pustiš ni glasa. U retkim trenucima dok su napolju, porodica komunicira jezikom znakova. Vanzemaljske spodobe se vode onom starom izrekom naših roditelja: "Da te nisam ni čuo", a celu ovu klaustrofobičnu zavrzlamu možemo pronaći u mnogo starijim naslovima (koji su reditelju Džonu Krasinskom poslužili kao direktna inspiracija): "Alien" (1979), "No Country For The Old Man" (2005) i "In The Bedroom" (2001). Inače "Tiho mesto" je pre dve godine probilo sve rekorde zarade, izgleda da publika pronalazi nešto zajedničko u mraku zatvorenog bioskopa. To je, na kraju krajeva, najbolje utočište za iskrene fanove sedme umetnosti. Za ovu godinu najavljen je i nastavak ovog izuzetno napetog filma. Ali, pssst!

Gledao i brojao zombije: Dušan Majkić