Bitno je podržati talentovane kolege

Vladimir Marković je multimedijalni umetnik poznatiji kao LoOney. Bavi se glumom, muzikom, režijom, produkcijom, montažom, sinhronizacijom i crtanjem stripova. Ako postoji neko ko je multimedijalan i ko je manje više prošao svih sedam umetnosti to je on. Dolazi iz umetničke porodice, a u taj svet je ušao jako rano. Razgovarali smo o tome šta mu je sve bavljenje ovim poslom donelo i kako taj svet izgleda iz njegove perspektive. 

Vrlo rano si ušao u svet kamera, reflektora, šoubiznisa generalno. Kada se nakon godina rada osvrneš iza sebe, kako taj svet izgleda iz tvog ugla, kako se odražavao na tebe?

Prva stvar je to što sam iz umetničke porodice, već tu postoji određena postavka. Ne mogu da kažem da su me indoktrinirali, već kada gledaš šta tvoja porodica radi, prosto želiš da budeš deo toga. Kada su mi inicijalno rekli da bi voleli da me pošalju u hor Kolibri, ja sam to zdušno prihvatio i obožavao sam to. Sve što je kasnije došlo je i dalje bila moja želja, nešto što sam sam odabrao. Birao sam da se bavim umetnošću i ne mogu da kažem da je umetnost nešto što meni donosi stres. Kojim god da se poslom bavim, od malih nogu do danas to je nešto što sam voleo da radim. U sve sam ulazio sa radoznalošću i ljubavlju. I svoju glavnu profesiju sam sam odabrao.

Kada se ukuca tvoje ime ili kada se čitaju intervjui u kojima si sagovornik, uvek se nađe i priča oko tvoje uloge Zlatka u seriji "Metla bez drške". Postoje stvari koje si ti radio i pre Zlatka, a i te kako i stvari koje si radio nakon. Frustrira li te kada se ljudi vezuju samo za taj momenat u tvojoj karijeri?

Apsolutno. Iako je to divan deo mog odrastanja i profesionalnog bavljenja bilo kakvim poslom, problem je kada dobiješ takvu nalepnicu. Uradio si to, po tome te prepoznaju i gotovo. Ja sam posle toga 30 godina nešto radio i gradio i onda mi dođe neinformisan novinar i pita me za "Metlu bez drške" kao da je to jedina bitna stvar koju sam uradio u životu. Na tom nivou me frustrira, ali sem toga, užasno sam srećan što sam bio deo toga. To je neverovatno životno iskustvo, da budeš popularan sa 8, 9 godina i da te na ulici zaustavljaju Kinezi i kažu da su srpski jezik naučili zbog "Metle bez drške". To je stvarno divno i to mi niko nikada neće oduzeti. Voleo bih da me pamte i kao montažera, reditelja, producenta, jer mislim da sam i tu ostavio dovoljno veliki trag da može čovek i tu da se osvrne.

Sada radiš sa decom i mladima, ili kreiraš sadržaje koji su njima namenjeni. Šta misliš da li mi danas znamo kako da se ponašamo i komuniciramo sa decom i mladima sa kojima sarađujemo?

U većini slučajeva ljudi ne znaju kako da se obraćaju deci, ali to je zato što možda nemaju iskustva, a tu je i pitanje osećaja. Ja se prema deci ponašam kao da su odrasli ljudi, sa kojima ipak moraš da imaš strpljenje. Ne treba da ih tretiraš kao odraslu osobu koja ima životno iskustvo, već kao odraslu osobu koja to iskustvo nema, jer to oni nemaju. Mislim da onda ta komunikacija bude mnogo lakša i bolja. Vidi se na klincima da te onda više gotive.

Čini mi se da ljudi koji su multimedijalni imaju tu čast i privilegiju, ali i teret merenja u čemu su bolji, u kojoj oblasti su više postigli. Jesi li ti ikada imao potrebu da se u nekoj oblasti više dokazuješ?

Bilo je ja to volim i ja ću to da radim bez ikakvih želja za rezultatom, što se najviše pokazuje u mojoj muzičkoj karijeri. U nju nisam investirao dovoljno. Ako želiš samo time da se baviš, moraš da imaš nastupe, moraš da imaš hitove, a ja sam nekako pisao i snimao pesme za sebe. Imao sam nekoliko hitova sa reperima. Kada se sve sabere to je bio jedan relativno uspešan eksperiment. Oduvek mi je bilo jasno da to neće biti moja glavna profesija. Završio sam montažu i ona je zanat koji se vrlo lako primenjuje. Dobar montažer će uvek naći dobar posao, što se u mom slučaju ispostavilo kao tačno. Već na drugoj godini sam počeo svime time da se bavim i jednostavno nije bilo više mesta za muziku, ona mi je trošila pare, a nije ih donosila. Čovek u nekom trenutku mora da se odluči šta će da uzme primat, a to obično uzima ono što stavlja hleb na sto.

Što se tiče deljenja umetničkog neba, primetila sam da si ti tu vrlo darežljiv. Neretko javno podržavaš i promovišeš kolege i ono što oni rade. Nedostaje li nam danas te podrške i sinergije?

Pisao sam blog koji se tiče filma. Počelo je tako što sam na sajtu Letterboxd, koji je inače za mikrokritiku, krenuo da pišem komentare filmova i nekako je to preraslo u velike kritike i napravio sam blog koji se zove Filmska bleja i tu su ljudi mogli da pročitaju moja razmišljanja na temu filma. Ja sam školovan za to, pa je to išlo iz te neke perspektive. Shvatio sam da domaći film, nakon što sam se i opekao jednom, ne bi trebalo da kritikujem, zato što sam ja u istom sosu kao i oni. I ja radim na nekim filmovima i svako može to da komentariše. Nekako sam shvatio da nije moje mesto, zato što poštujem kolegijalnost. Što sam stariji, težim tome da budem što više kolega i da pomognem ljudima. Ja sam tako namikeren, nije da to radim planiramo, prosto volim da pomognem ljudima, da izmontiram nešto besplatno. I kada vidim da neki moj kolega radi nešto, uvek ću da napišem komentar, da podržim, da kupim kartu. Sve ih podržavam, jer msilim da je jako bitno da se podrži neko ko je talentovan. Možda je naivno da ne očekujem da i mene neko podrži, ali ne radim to sa zadnjom namerom, stvarno im želim svima da da uspeju.

Baviš se i sinhronizacijom, te bih volela da prokomentarišeš šta je to sinhrono i uređeno u našem društvu, a šta je to apsolutno asihrono?

Dosta toga je asihrono. Svašta je naopako. Takva su vremena, nije samo kod nas. Prvo što mi pada na pamet je ovaj kovid. Sve u vezi toga je naopako, a ovo što je sinhrono, pa držimo se crtaća.

Kada bi radio strip o svom životu, kako bi se zvao? I koja pesma bi bila 'theme song'?

Mislim da bi mi se strip zvao "Bio sam na Kineskom zidu i od kamena je", a soundtrack, oni koji me znaju ne bi bili iznenađeni, bili bi Backstreet Boys i Britney Spears.

Ceo intervju sa Lo0neyjem poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Stefan Đaković