Počinjemo da vežbamo tek kada se pojavi problem

Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" nedavno je predstavio ključne rezultate istraživanja "Ponašanje u vezi sa zdravljem kod dece školskog uzrasta". Između ostalog, istraživanje je pokazalo da je svega trećina učenika u nedelji koja je prethodila istraživanju bila fizički aktivna svakog dana tokom sat vremena, dok je samo petina dece navela da je svakodnevno fizički aktivna van školske nastave. Takođe, u svim starosnim grupama pokazalo se da su dečaci fizički aktivniji od devojčica.

Na pitanje da li su mladi fizički aktivni dobićete različite odgovore, a oni najviše zavise od sredine u kojoj postavite pitanje. Što nas dovodi do zaključka da sredina i društvo u kom se mladi kreću najviše utiču na njihovo ponašanje, a samim tim i na brigu o sebi, svom zdravlju i telu. 

"Većina mladih nije dovoljno fizički aktivna. Postoje mladi koji se bave profesionalnim sportom, koji se rekreativno bave sportom i mladi koji vežbaju. Sve je popularnije da mladi ljudi budu fizički aktivni, da idu u razne teretane, na funkcionalne treninge, u fitnes klubove, na grupne treninge. Postalo je jako popularno danas biti fit, izgledati fit i hraniti se zdravo, ali je mali procenat tih mladih ljudi, srednjoškolaca i studenata", smatra profesor fizičkog vaspitanja i trener Dana Gulan.

Dana je dodala da se navika bavljenja sportom stiče u detinjstvu, te da ako su ih roditelji na vreme usmerili, kasnije u adolescentskom dobu problema uglavnom nema. Kao još jedan faktor navodi i društvo u kome se mladi kreću. Ako u razredu u srednjoj školi ima dosta onih koji su fizički aktivni, povući će i ostale. Ako su lideri odeljenja neaktivni, postoji šansa da će i ostatak razreda slediti njihov primer.

Naša sagovornica kaže da na neaktivnost mladih utiče i njihova nesigurnost. Ako se nisu pronašli u sportu koji su prvo poželeli da treniraju oni često odustaju, umesto da probaju nešto drugo. Kada shvate da u nečemu nisu dobri, mladi vrlo često ne samo da prestaju da se bave tim sportom, već i beže od bilo kakve fizičke aktivnosti. Dodala je da postoje mladi koji voze bicikl, idu na klizanje i skijanje, ali smatra da je taj procenat mali, posebno u manjim sredinama.

Personalni trener Ranko Dabović smatra da su mladi prilično aktivni.

"Raduje me da ima dosta mlade dece koja treniraju, nebitno da li je neki profesionalni sport u pitanju ili je to rekreacija, ali prilično su aktivni. Danas je moderno baviti se sportom. To možemo i da primetimo svuda oko nas. Dosta su i mediji uticali na samu promociju sporta i zdrave ishrane što me raduje, neka se ljudi osveste ako već ne mogu sami, onda na bilo koji drugi način".

I profesor fizičkog Dana Gulan se slaže sa njim, ali dodaje da društvene mreže mogu uticati na mlade i na drugi način. Dok se jedni ponosno slikaju u teretani i pokazuju svoje pločice, bicepse, tricepse i gluteuse, drugi gledaju te slike i, nesigurni u sebe, pomišljaju da oni tako nikad neće izgledati i zbog toga ne žele ni da pokušaju.

Ako upadnete u kampus i nasumično pitate studente da li su fizički aktivni, više od polovine anketiranih će vam reći da nije, jer nemaju vremena zbog obaveza na fakultetu. 

"Kada mladi postanu studenti mnogo vremena posvete učenju i studiranju i zbog toga nemaju dovoljno vremena da se bave nekom fizičkom aktivnošću, ako već pre toga nisu bili sportisti i nemaju tu naviku. Odlazak u teretane predstavlja za njih nešto što oni znaju da bi morali, da bi trebalo, da će biti zdravi ako to budu radili, onda probaju, odu na jedan ili dva treninga, ne znaju kako treba da rade, ne znaju šta treba da rade, ne pronađu se u tome i brzo odustaju. I onda, umesto da se oprobaju u nečem drugom, oni prestanu da se bave fizičkom aktivnošću dok ne pređu tridesete i ne počnu problemi sa kičmom, sa kolenima, bolovima, glavoboljama ili sa gojaznošću i dijabetesom tipa 2. Tek onda shvate da je fizička aktivnost nešto što se mora da bi bio zdrav", kaže Dana Gulan.

Da se veliki broj ljudi okreće sportu tek kada se pojave zdravstveni problemi, smatra i personalni trener Ranko Dabović. On kaže da nema pravila u kom životnom dobu ljudi najčešće dolaze da treniraju, ali da je pokretač često neki deformitet.

"Najčešća je kifoza. Postoje deformiteti kičmenog stuba kao što su skolioza i lordoza, ali kifoza je najčešća u današnje vreme. Postoji i problem sa ravnim stopalima, ali to se uglavnom rešava u detinjstvu ako roditelji obrate pažnju na vreme. Kifoza je nešto što je problem zbog načina sedenja, učenja, boravka pred kompjuterom, to je problem jer zanemarujemo mišiće gornjeg dela leđa i i nešto na čemu treba raditi i jačati, da generalno ne bismo imali posle problema", objasnila je Dana.

Kifoza ili pogrbljenost je povećana krivina kičmenog stuba u grudnom delu, ali može da se javi i na drugim delovima kičme. Posebno je uočljiva u sedećem položaju i prati je povijenost ramena u napred. Često je posledica naglog rasta kod dece, kao i nepravilnog sedenja kod onih koji imaju slabe mišiće stomaka i leđa. Dakle bolest kompjutera i mobilnog telefona. A možete je sprečiti laganim vežbama od kojih se čak nećete ni preznojiti.

Sve u svemu, na to da li smo aktivni ili ne u velikoj meri utiče sredina u kojoj se nalazimo, društvo u kom se krećemo, kao i mediji i društvene mreže. Koliko god se opirali, na kraju nas ipak naše telo natera da se pokrenemo. Što pre, to bolje, da posle ne bude kasno.

Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim" u kojoj smo pričali o fizičkoj aktivnosti mladih možete poslušati na podkastu O radija.

Alma Kovčić