U izviđačima učite o pravim vrednostima

Anja Ninić i Luka Zeljković mladi su izviđači novosadskog odreda "Ivo Lola Ribar" koji postoji od davne 1954. godine. Misija izviđača je da doprinesu obrazovanju mladih ljudi, kroz sistem vrednosti zasnovan na skautskom zavetu i zakonu, da pomogne izgradnju boljeg sveta u kome su ljudi ostvareni kao pojedinci i imaju konstruktivnu ulogu u društvu. 

"Iako smo leto više iskoristili da obiđemo neke lepe predele i nismo previše bili aktivni, ova godina je vrlo značajna za izviđače u svetu, jer je održan 24. svetski Džembori u Americi. Lično, bila sam na jednoj smotri izviđača Vojvodine koja je održana u junu, ali još uvek nije kraj letu i imamo vremena da se družimo sa izviđačima", ispričala nam je Anja na početku razgovora za Oradio.

Kako ste došli na ideju da se priključite izviđačima?

Luka: U petom razredu osnovne škole, 2011. godine, neki ljudi su došli na čas odeljenskog starešine, u svojim unifomrama i počeli da pričaju o izviđačima, šumi, druženju, veštinama i da baš taj vikend vode na promotivni izlet na Stražilovo. Dosta mojih drugara se prijavilo, otišli smo da vidimo kako je i veoma mi se svideo ceo koncept i kombinacija prirode i druženja. Osam godina nakon toga nije nas puno ostalo aktivnih, ali ja i dalje imam ljubav prema svemu tome.

Šta je kod izviđača najvažnije? Koliko je potrebna disciplina, rano ustajanje?

Anja: Najvažniji su druženje i putovanja, upoznavanje prirode raznih krajeva, kako naše zemlje tako i inostranstva. Možda se ljudima ne sviđa to rano ustajanje i, na primer, bube koje su sasvim normalne u prirodi. Mnogi se ne usuđuju da spavaju u prirodi, što je nama redovna aktivnost i ne postoji neka realna opasnost od toga.

Dugo godina ste aktivni u izviđačima, šta biste izdvojili od nekih putovanja i avantura na kojima ste bili?

Luka: Ja sam baš dosta proputovao sa izviđačima. Bio sam, na primer, u Japanu 2015. godine na svetskom Džemboriju, 2018. sam boravio u Južnoj Koreji u sklopu zimskih Olimpijskih igara gde je odžan omladinski kamp, 2016. sam bio u Poljskoj na evropskom Džemboriju. Pored ovih, svetskih destinacija, bio sam na nekoliko tabora po Srbiji koji su mi jednako dragi i važni, tako da ne bih mogao bilo koju aktivnost da izdvojim. Svaka je priča za sebe, na svakoj sam upoznao minimum deset fenomenalnih ljudi, sa kojima i dan danas održavam kontakt i to je neverovatno iskustvo.

Kakve veštine i znanja mogu da se nauče u izviđačima?

Anja: Sve je to neko neformalno obrazovanje i zaista svašta može da se nauči. Zanimljivo je da izviđači nisu bazirani na nekoj temi, nego tvoj vodnik može da te nauči bilo šta iz njegovog domena. Naša vodnica je nama uvek bila kao neka vaspitačica.

Luka: Jeste, to je neformalno, ali i obrazovanje gde ti učiš o životu. Razvijaš se kao osoba i učiš o pravim vrednostima.

Koliko osoba koja bi želela da postane izviđač mora da bude fizički spremna?

Anja: (smeh) Pa, uvek tu posotji neki krupniji dečko koji će da reši neke napornije poslove. Za ostalo, neka posebna fizička sprema nije potrebna.

Luka: Napravi se dobar plan, mesta ima za svakog i svi dobiju posao koji mogu da urade. Tako da su svi dobrodošli.

Kako ste organizovani, koliko se puta nedeljno nalazite?

Luka: Postoji odred, ili možda neki bolje to shvate kao klub, ali mi to zovemo odred, koji funkcioniše na vodovima. Postoje stariji izviđači, mlađi izviđači koji su od petog do osmog razreza osnovne škole i poletarci koji su od prvog do četvrtog razreda. Vod koji sadrži od 6 do 12 članova i vodi ga vodnik, kako mu samo ime kaže. Sastanci se održavaju na nedeljnom nivou, uglavnom vikendom. Imamo svoje prostorije u Novom Sadu ali se trudimo da što češće ne budemo tamo, nego da boravimo u prirodi i idemo na izlete, bilo da je u pitanju Fruška gora, Vojvodina ili cela Srbija.

Sa koliko godina se počinje, a kada završava karijera u izviđačima?

Anja: Početak u izviđačima je uglavnom vezan za školu tako da može da se počne u prvom osnovne. A izlazna generacija ne postoji, jer ako neko u detinjstvu postane izviđač on će to biti do kraja života. U organizaciji ima mnogo i starijih ljudi, od 20 pa i preko 60 godina starosti. Svi oni su tu da pomognu mlađima koji rade sa decom. Svako ima neko zaduženje i pomoć je uvek dobrodošla.

Luka: Na taborima uglavnom najmlađi i najstariji član dižu zastavu. Najmlađi obično ima oko sedam godina, a najstariji bude i preko 70 godina. Tu se najbolje vidi ta veza i da zaista nema granice u godinama.

Na koji način bi ideja izviđača mogla da dođe do više ljudi?

Luka: Uh, mi to pokušavamo i trudimo se svaki dan. Problem je što je to super stvar kada si klinac. Vremenom to postaje odgovornost i prema odredu i prema deci koju treba da vodiš. Potrebno ti je i vreme, a kada ljudi stignu do fakulteta ili poslova, nemaju toliko vremena da se posvete izviđačima. Većina želi da bude tu kada je u pitanju neka zabava, ali kada obaveze dođu na red, onda je malo teža situacija. Neko mora da se obaveže da decu vodi i obučava.

Gde bi zainteresovani mogli da vas nađu?

Anja: Imamo aktivnu fejsbuk stranicu i tamo se nalaze sve informacije o nama, gde i kako bi ljudi da nas nađu. Kancelarija nam je u Svetojovanskoj 2a u Novom Sadu, mogu da nam pošalju mail ili poruka a mi ćemo vrlo rado odgovoriti.

Jovan Marjanović