Šesnaestogodišnja Vasilija Borovićanin na svetskom MMA tronu

Sa samo 16 godina, Vasilija Borovićanin iz Kraljeva već je pokorila planetu. I to dvaput. Mlada članica kraljevačkog MMA tima Feniks odbranila je titulu svetske šampionke u mešovitim borilačkim veštinama, dokazavši da je apsolutna dominacija rezervisana za one najupornije. Od devojčice koja je pre samo dve i po godine sasvim slučajno, na internetu, otkrila ovaj sport, Vasilija je pod vođstvom trenera Ivana Kneževića izrasla u nezaustavljivu šampionku koja u svojoj zemlji nema čak ni konkurenciju.

Sa koliko godina si počela i kako ti je uopšte ta ideja došla na pamet?

Počela sam da treniram pre tačno dve i po godine, kad sam imala 14 godina. Odlučila sam se za to jer sam htela da krenem da treniram nešto, da se bavim nečim. Tada mi nisu bili planovi da dođem do ove tačke, do svetske titule. Nisam uopšte bila svesna toga šta je ovaj sport. Samo sam videla negde na internetu i htela sam da počnem da treniram.

Doneseš ti tu odluku i saopštiš to roditeljima, a recimo i drugaricama i drugovima: "E,  idem ja da treniram MMA". Šta su oni rekli na to?

Prvo sam rekla mami i bratu i oni su me, naravno, pustili da to treniram. Drugarima nisam baš odmah rekla, jer nisam znala kako će da reaguju.

Kako je bilo posle, kad se saznalo?

Svi su, naravno, bili iznenađeni i baš im je bilo drago što sam to krenula da treniram.

Kako su te dočekali u klubu?

Dočekali su me super. Bila sam jedina devojka u klubu, a i dalje sam, jer ne trenira toliko devojaka ovaj sport. Stvarno su svi bili korektni i odmah su me primili baš lepo.

Kako si prevazišla problem pronalaženja odgovarajućih sparing partnera za pripreme za najveća takmičenja?

Iskreno, nije mi bilo teško da treniram sa muškarcima. Malo mi je u početku bilo neugodno, ali videla sam da su svi sasvim okej i korektni prema meni.

Čak pomalo i plašljivi?

Pa, da. Mislim, rade sa ženskom osobom, a pošto su mnogo jači od mene, svi su me u početku pazili i gledali da me ne povrede.

Kojem treneru duguješ najviše zasluga (ili trenerskoj ekipi) i kako radite, kako izgledaju treninzi i koliko su česti?

Moj glavni i jedini trener je Ivan Knežević i on je zaslužan za sve što sam uspela, ne samo za medalje nego i za mene kao osobu. Dosta sam se promenila od kad sam krenula da treniram. Naravno, nabolje. Što se tiče treninga, u početku sam trenirala četiri puta nedeljno samo MMA. Posle par meseci sam krenula i na rvanje, pošto imamo dva kluba. Tu je trener video da imam potencijala da napravim nešto svetski u ovom sportu, pa je počeo da me gura. Tako sam posle jedno pet-šest meseci počela da treniram dva puta dnevno. Onda su počele pripreme za državno prvenstvo, koje nisam radila jer nisam imala protivnicu uopšte u Srbiji. I onda sam otišla na prvo Evropsko prvenstvo, što mi je bilo ujedno i prvo takmičenje i uzela sam zlatnu medalju.

Kaži nam, koja je razlika, prema tvojoj analizi, između prošlogodišnjeg prvenstva koje si osvojila i ovog?

Pa iskreno, prošle godine mi je bilo dosta teže da osvojim Svetsko prvenstvo. Pre svega zato što mi je bio prvi put da budem na tako velikom takmičenju, a nisam imala toliko iskustva pošto mi je prvo takmičenje uopšte bilo Evropsko prvenstvo. Tamo sam imala četiri meča i četiri ubedljive pobede, a onda je došlo to svetsko ,gde sam isto ostvarila četiri pobede.

Da li je ijedna od tvojih protivnica prošle i ove godine bila uopšte blizu da te savlada?

Nije nijedna. Definitivno, sa tom protivnicom iz finala sa kojom sam se ove godine srela, radim već četvrti put i za sada je rezultat 3:1 za mene. Ove godine sam na Evropskom prvenstvu malo kiksnula i uzela bronzu jer sam izgubila od nje, ali to me je podstaklo da sada osvojim ovo Svetsko prvenstvo. Mislim da je ta bronza sigurno deo ove zlatne medalje i drago mi je što radim s njom, jer znam da smo nas dve najbolje na svetu.

Kako uspevaš da sva ova brojna takmičenja i veoma naporne i česte treninge uklopiš sa drugim obavezama koje su tvojim vršnjacima na prvom mestu? Učenica si Šumarske škole u Kraljevu. Kako stigneš da odradiš i te obaveze?

Škola mi stalno izlazi u susret kada su neka bitna takmičenja. Dovoljavaju mi da ne idem u školu par nedelja pre takmičenja, sve mi to opravdaju i imaju razumevanja i oko ocena i oko svega. Što se tiče treninga i škole, stignem sve da uklopim. Tek sam završila prvu godinu srednje škole, a već drugu planiram da završim vanredno, kako bih mogla što više da se posvetim sportu, jer stvarno želim da uspem u ovome i napravim nešto svetski, mnogo veće od ovoga.

Da li sada, ima situacija gde dečaci iz tvog razreda dođu po tebe kad zagusti ili upozore nekog iz drugog razreda u stilu: "Nemoj da zovemo Vasiliju"?

Pa ima situacija, ali naravno, ja svakako ne bih upotrebila svoje veštine negde van treninga. Stvarno mislim da svako ko trenira ovaj sport nikada ne bi napravio problem na ulici, u školi ili bilo gde van treninga.

Razgovor s Vasilijom možete preslušati u plejeru

Aleksandar Bujić

fotografije: privatna arhiva