Ne budi pasivni potrošač realnosti

Kada vam neko pomene Ujedinjene nacije prvo se pomisli na ozbiljne ljude u odelima koji donose najbitnije odluke za svet. Nije daleko od toga ali Ujedinjene nacije, ako niste znali, okupljaju i omladinske predstavnike među kojima se su prvi put našli predstavnici Srbije. Samedin Rovčanin je jedan od naših predstavnika koji nam je objasnio kako je to biti deo svetske institucije. 

Prvi put Srbija u zvaničnoj delegaciji na zasedanju foruma u Ujedinjenim nacijama (UN) ima svoje omladinske predstavnike. Koji je bio glavni razlog ili motiv koji te je naveo da se prijaviš za jedno ovako mesto?

Prijavio sam se iz nekog osećaja čudne radoznalosti. Sećam se da nisam nešto verovao u te stavke koje su zahtevane od kandidata, čak ni u neko svoje iskustvo u omladinskom radu i politici, a imao sam ga tad prilično a tek što nisam verovao u svoje poznavanje sistema Ujedninjenih nacija. Zapravo, jedino što sam znao o UN je da je to najveća međunarodna organizacija i da rade nešto super za sve nas. Nekako je taj proces bio izazovan za mene jer sam morao dosta da se upoznajem sa sistemom UN-a i da učim da bih uspeo da sustignem sve kolege koji su znali mnogo više nego ja.

Šta ti omogućava ova pozicija?

Pozicija omogućava da iz prve ruke vidi kako se to na globalnom nivou promišlja suština odnosa između mladih ljudi i donosilaca odluka, između mladih ljudi i globalnih svetskih incijativa i u takvim situacijama pokušavam da prikažem glas mladih iz Srbije. Na primer, najaktuelnija tema u UN trenutno su ciljevi održivog razvoja jedna globalna sveprožimajuća svetska inicijativa ali kod nas se, kako bi Balašević rekao, za nju malo zna.

Foto: Privatna arhiva

Koliko se omladinski aktivizam u inostranstvu razlikuje od naše omladinske scene?

Omladinska scena u Srbiji nažalost, takav je barem moj utisak, svodi se na nekoliko desetina najaktivnijih organizacija i možda još toliko pojedinaca. Uglavnom je finansiranje projektno ne programsko, dosta su organizacije zavisne od konkursa lokalnih uprava i ministarstava i ceo rad nije prepoznat i vrednovan od  strane obrazovnog sistema. Sve te stavke su u svetu u najmanju ruku šarenije, zavisno od dela sveta o kom pričamo. Na primer u Švedskoj možeš da studiraš omladinski rad i da radiš kao stručni radnik u školi, pa na Dalekom istoku i severu Afrike se već godinama udružuju u neke regionalne inicijative koje daju super rezultate, a mi na Balkanu smo počeli od skoro da eksperimentišemo. U Americi ne postoje omladinske organizacije kakve mi poznajemo već su to neki sportski, debatni, humanirani klubovi i slično. Tako da, postoji razlika.

Kako mladi najbolje mogu da napreduju u Srbiji po tvom mišljenju?

Mislim da je ključna stvar da mladi ljudi spoznaju važnost prelaska iz kategorije u kojoj je neko samo pasivni konzument realnosti u kategoriju koja sama kreira svoju realnost. I kada se desi ta mini revolucija u svesti mladog čoveka to će se osetiti i odraziti na čitavo društvo, nisam siguran koliko smo blizu toga ali sam siguran da omladinski rad i te kako može da doprinese tom cilju. Na individualnom planu jedino što će da razlikuje mladog čoveka kada za tri ili četiri godine nađe u čekaonici neke kompanije ili ustanove na intervjuu za posao jedino što će ga razlikovati od drugih koji su tu došli je da li je radio na sebi ili ne. Da li je naučio neki novi strani jezik, da li je naučio da radi u nekom novom softveru, da li je bio na nekoj kul obuci ili je samo uzeo neku diplomu, prošao kroz fakultet i čeka posao. Ranije je vladalo mišljenje, i ja sam mu bio sklon, da je potrebno da nekako u sebi prepoznate afinitete koje imate pa da onda radite i gradite na tome. Međutim, sad sam više skloniji uverenju da je dovoljno da odaberete šta želite, da imate strast i tome od posvetite određeni broj meseci i godina i da se usavršavate, rezultati ne mogu da izostanu.

S.P.