Donošenje bureka nije deo probnog rada, plata jeste

Koliko puta ste do sada od raznih savetnika čuli izraz: "ne čekajte na radno iskustvo, pronađite ga sami". Vremena liberalnog kapitalizma u kojima živimo, mlade najčešće upućuju na neplaćeni rad kako bi sticali iskustvo. Izgovor je da se pod pojmom "radno iskustvo" ne podrazumeva samo ono iskustvo stečeno plaćenim ili stalnim poslom. Ono se može steći radnim praksama, volontiranjem, honorarnim ili freelance radom.

Ali koliko je to fer prema mladim aplikantima?

U emsiji "Za i protiv" pričali smo o tome šta su volontiranje, staž, probni rad, koja su prava radnika u ovim vrstama angažmana, treba li pristati na mnogo manje da biste dobili više, može li negativno iskustvo da postane pozitivno...

Celu emisiju "Za i protiv" možete poslušati u plejeru.

U Srbiji je odavno uobičajeno da se radnici mesecima koriste za neplaćeni probni rad, a onda otpuste jer navodno nisu dobri u poslu. Naravno, oni za svoj rad ne dobiju ni dinara, dešava se i da volontiraju onoliko dugo dok vlasnik firme ne nađe novu žrtvu. Takvih smo se primera naslušali poslednjih godina, naročito u maloj privredi i prevareni radnici gotovo nikada nisu došli do bilo kakvog zadovoljenja pravde. Slučaj grafičkog dizajnera Vojina Velemira govori upravo takvu priču. Besplatan, mukotrpan, rad sve dok se ne pita za platu i zaposlenje.

"Radio sam po štamparijama gde je bila situacija da mi nude da radim mesec, dva dana, da vidimo kako ću raditi, a navodno će mi platiti makar put do posla. Međutim ni od tog puta ništa nije bilo, tri meseca sam radio za džabe. Nazvali su me jedan dan i rekli da dobro radim, ali da nemaju novca da me plaćaju, te da će to meni biti dobro iskustvo", kaže Vojin.  

Upravo Vojinov primer pokazuje da do pravog radnog angažmana nije lako stići. Posle ovakvog iskustva, Vojin je postao deo grafičarskog tima sa kojim je i danas i zadovoljan je poslom. O izrabljivanju s početka priče više ne misli.

Upravo zbog ovakvih slučajeva, u Srbiji ljudi ne mogu da naprave razliku između volontiranja i probnog rada. Programska mendžerka na Programu za unapređenje zapošljivosti u Beogradskoj otvorenoj školi Jelena Manić Radoičić za Oradio kaže da su razlike velike.

"Treba da razlikujemo volontiranje koje je vid angažmana čiji je cilj neko opšte dobro. Ja mogu volonterski da podržim akciju Crvenog krsta ili nešto drugo kako bih doprinela nekoj humanitarnoj priči. Kod prakse je drugačije to što je cilj da mlada osoba razvija veštine i stiče iskustvo kako bi unapredila zapošljivost. Dešava se, malo manje u Evropi a malo češće kod nas, da su prakse volonterske u smislu da nisu plaćenje. Zbog toga se i mešaju ovi pojmovi", objašnjava Jelena.

Osim ove dve vrste angažmana postoje i probni rad i staž, a Jelena je i njih objasnila:

"Za neke profesije je zakonom definisano stručno usavršavanje. Advokat mora da odradi pripravnički staž koji je nekad plaćen, a nekad ne. Da bi se neko bavio medicinom, isto ima definisan staž koji je češće neplaćen. Kada govorimo o probnom radu, on ide uz zasnivanje radnog odnosa. Tada poslodavac gleda da li je napravio pravu selekciju. Taj rad traje od tri do šest meseci i najčešće je plaćen, ali i tu ima izuzetaka", navodi Jelena.

Savremena poslovna mantra nalaže da je iskustvo ključno za dobijanje posla. Taj podatak možete pročitati na svim portalima koji se bave zapošljavanjem, ali i u svakom oglasu na banderi. 

I tu dolazimo do "Kvake 22". Kako neiskusan čovek može steći iskustvo ako za njega nigde nema mesta? Ova dilema postoji, ali nije tako česta kao što se misli. Naime, postoji na hiljade konkursa za stručnu praksu, osposobljavanje u raznim oblastima za koje, često, nećete dobiti novčanu nadoknadu.

Kažemo "često" jer postoje ozbiljne kompanije, čak i u Srbiji, koje sebi nikada ne bi dozvole da praktikante ne plate jer su ljudi koji ih vode svesni da je to jedan od najvažnijih podsticaja da od potencijalnih kandidata izvuku najbolje. Tu se postavlja pitanje treba li prihvatiti neplaćenu praksu ili probni rad u zamenu za sticanje iskustva ili na to treba da gledamo isključivo kao na izrabljivanje. Jelena Manić Radoičić kaže da postoji odgovor i na ovu dilemu.

"Zavisi od situacije do situacije. Ako se neko opredelio za posao gde je velika konkurencija i ima mnogo profesionalaca, onda naravno da je potrebno da unapređuje iskustvo i veštine kako bi bio konkurentan. Ukoliko možete na tržištu da pronađete plaćen probni rad ili praksu, treba da ga prihvatite jer ste tako opušteniji u sticanju iskustva. Na žalost, u Srbiji se smatra da probni rad i praksa ne treba da budu plaćeni", kaže Jelena.

Ona dodaje da prakse na kojima mladi ljudi zaposlenima donose kafu i burek ničemu ne služe i da nisu dobre ni za kompanije ni za aplikante, te da bi to "moralo da se menja".

Mnoge firme zaposle radnike na probni rad po mesec dana ili dva, posle ih otpuste uz obrazloženje da nisu zadovoljili, a za rad ih ne plate. Na taj način "vrte" radnike na 30 do 60 dana koji praktično rade za njih džabe. Inspekcija rada, paradoksalno, nikako ne može da se izbori s ovim problemom.

Procenjuje se da u Srbiji trenutno radi oko 500.000 ljudi na crno, a zahvaljujući lošem zakonu, inspekcije često ne mogu da doskoče poslodavcima. Činjenica je da kad prime novog radnika, vlasnici firmi imaju rok od osam dana da ga prijave. Kad inspektor zatekne neprijavljenog radnika, gazda obično kaže da ga je zaposlio juče i da ugovor postoji, ali je trenutno kod advokata.

Inspektorka rada Ljiljana Stojšić kaže da je takvih primera sve manje, te da mehanizmi koje ima na raspolaganju često dovedu do rezultata.

"Zaposleni do nas obično dođu kasno kada više ne možemo da ih zaštitimo. Probni rad je mogućnost koji mogu iskoristiti poslodavci i aplikanti, u smisli da se vidi da li firma odgovara zaposlenom i da li on odgovara firmi. Probni rad može biti samo do šest meseci i mora da se potpiše ugovor o radu“, objašnjava Stojšić.

Ona kaže da su poslodavci pokušavali da zloupotrebe mogućnost probnog rada, ali da je to u padu. Dodaje i da je inspekcija rigoriozna u takvim slučajevima.

"Ako zateknemo zaposlenog bez ikakvog ugovora, slede kazne. Bez obzira na to koja je vrsta angažmana u pitanju, poslodavac mora da zaključi ugovor i u njemu mora jasno da navede do kada će trajati probni rad", kaže Ljiljana Stojšić.

U poređenju sa vršnjacima iz drugih država centralne Evrope, mladi u Srbiji nemaju značajno radno iskustvo, pokazalo je ovogodišnje istraživanje Deloitte-a "Prvi koraci na tržištu rada". Ova anketa pokazala jeda čak 44,5 odsto studenata smatra da su loše pripremljeni za svoje buduće zanimanje. Većina diplomaca ističe volontiranje kao jedino dodatno iskustvo koje su stekli tokom studija, dok su posao ili praksa tokom studiranja veoma retke. Smatraju i da početna plata treba da im bude veća od 50.000 dinara.

Sa druge strane, prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u junu ove godine u Srbiji je bilo 123,686 nezaposlenih mladih, što je oko 21 odsto od ukupnog broja nezaposlenih. Naša država je na repu evropskih država po poslovnom angažmanu mladih i tu tavori već duže vreme. Mnogo je razloga za to, ali jedan od njih je svakako i odnos poslodavaca prema probnom radu i sticanju iskustava.

P. K.