Novosadsko kolo i radosnice za "Ginisa"

Veliki dan ostao je iza Novog Sada, njegovih građana i gostiju! Ako ste odmah pomislili na Ginisov rekord po broju učesnika u narodnom kolu, druženje i lepu prateću manifestaciju, niste daleko od istine, sve se to zbilja dogodilo na Novom naselju. Ono što će, međutim, trajnije i jače obeležiti živote mnogih od nas su prizori ljudi koji nakon predugo vremena na javnom mestu plaču od sreće, a ne patnje, bola, gladi ili poniženja. To "Ginis" ne meri.

foto: I.M.

Novinarska poslovica kaže da se prvak sveta u pljuvanju u dalj obavezno mora pozvati u redakciju i taj razgovor objaviti na naslovnoj strani, s fotkom. Koliko god trivijalna veština ili uspeh bili, ukoliko su planetarno krunisani i legalni vredni su pažnje javnosti, zbog čega mi uopšte nije bilo mrsko da žrtvujem neradnu nedelju i posetim događaj koji me ne zanima. Mnoge sam mladence i stare svate uvredio odbijanjem da se uključim u nešto što mi je strano kao ekser u čelu ali novinarski instinkt mi je govorio da ću na Novom naselju pronaći priču koju mediji nisu najavljivali.

"Veliko kolo za Ginisa" okupilo je preko 12.000 folklornih plesača iz 11 zemalja, što je samo po sebi, u vremenu noževa, žica i ograda, uspeh o kom treba pričati i mimo konteksta Ginisovog rekorda. Priznajem da ni sada nisam u stanju da zamislim kako zbilja izgleda šest kilometara nasmejanih ljudi koji plešu držeći se za ruke, sasvim moguće zato što me antikolege bombarduju slikama i zvukom tuceta hipernebitnih ukućana nesposobnih da razgovaraju kao misleća bića, kamoli plešu.

Da ljudska rasa još nije za trajnu deportaciju u dubine svemirskog vakuuma pokazali su nam devojčice, dečaci, žene i muškarci iz čak 290 kulturno-umetničkih društava iz inostranstva i ove garsonjere od države. Zvaničan deo je počeo u 15 sati govorima ljudi koji, za razliku od mene, moraju da lažu kako vole tradiciju, folklor i široke narodne mase. Nisam ih slušao ali cenim da su bili posebno dražesni prilikom ispaljivanja politikantskih klišea i ozareni velom predizbornog raspoloženja. Kako god, udruženje "Veliko kolo" je tokom godine odradilo lavovoski deo organizacionog posla, Grad ih je podržao (ko ne bi?!), a meni su umesto pomenutih zaslužno-nezaslužnih građana iz zvučnika bile daleko zanimljivije reakcije posetilaca, rekao bih prilično razočaranih načinom na koji je regulisan saobraćaj u Novom Sadu. A dan lep, kao da je nedelja.

Kolo se lagano formiralo Bulevarom Evrope, Futoškim putem, Bulevarom kneza Miloša i Bulevara vojvode Stepe, a gledalište zauzimalo položaje u Vudstok maniru. Svi su tu: i deda, i baba, i mama, i tata, i pas, i bebe, i osobe sa invaliditetom, samo repe za čupanje nema. Apsolutno ih razumem, malo je čemu ostalo da se radujemo i još je manja šansa da im se nešto ovako lepo dogodi još jedanput u takozvanom životu. Doduše, gomila će ih emigrirati pa za njih ne mogu da tvrdim sa sigurnošću. Klince je fascinirao "dron" zadužen za snimanje događaja iz vazduha, mada to baš i nije dron, ali posle fudbalske utakmice s Albanijom sam sebi sve više ličim na drona, kako vreme prolazi i smenjuju se vlade sa svih strana reka.

"Nema ovde šale", rekoh u sebi, dok sam posmatrao poslednje pripreme za tri kola koje su folkloraši izveli: Veliko bačko, Katanku i Užičko. Nema šale, jer preopterećeni mobilni operater nije u stanju da me spoji i veza puca zbog silnih poziva i poruka u okolini. Rešio sam da oko devet minuta, koliko kola traju zajedno, provedem u blizini jedne benzinske pumpe, one koja je o istom trošku kao i "Veliko kolo za Ginisa" mogla da uđe u knjigu rekorda kao pumpa s najvećim brojem zapaljenih cigareta po kvadratnom metru.

Agregati za struju bruje, na čvorištima su postavljene zvučne kutije da plesači lakše prate ton, ispred njih su vođe sekcija za svaki slučaj i sve je moglo da počne! Okej, pukne kolo tu i tamo dok se ne uigraju, ali ovo su ipak pristojna deca koja ne gledaju očima, nego onim drugim čulom. Barem dok ne odrastu.

I poče! Priznajem da se i meni, antiprotivnom folklor tipu, raspoloženje popravilo dramatično. Biće da je zato što čovek mora imati dušu od mermera pa da ne oseti koliko ljudima u kolu i onima koji ih s uživanjem gledaju ovo znači i šta se pred našim očima dešavalo ovog popodneva. Manifestacija boljeg dela života, prijateljstva, topline, umeća i ako hoćete - iracionalnog ponosa zbog masovne čovečije ljubavi prema lepom.

Nema granica i podmetanja kada si u kolu. Čista radost koju nam ne mogu pružiti ovenčani sportisti, matematičari, pisci, glumci... i ostali, silom prilika, zaduženi za moje i tvoje uspehe. "Veliko kolo" je pobeda zato što je istinski naša i to su znali uplakani ljudi na ulicama novonaseljskim.

"Mama, a jel' su oni stvarno samo zbog ovoga doputovali čak iz Bugarske?", reče klinac pored mene i lagano poče da shvata zašto se rodio.

Igor Mihaljević