Najviše lažemo najbliže

U laži su kratke noge. Ako lažeš porašće ti nos kao Pinokiju. Ko laže taj i krade. Sve su to rečenice koje slušamo od malih nogu i učimo da se lagati ne sme. Međutim, osobe koje žele da "ublaže istinu", prikriju je ili prosto ne žele iskreno da odgovore, služe se lažima. Zbog toga se danas bavimo lažima, belim i patološkim, kao i razlozima zbog kojih se služimo prikrivanjem istine. 

Na radionici "Dizajn iza laži" koju je organizovao Novosadski humanitarni centar, govori se upravo o tome na koji način možemo da prepoznamo laž. Šta da radimo ukoliko nas neko laže i koji su to znakovi koji nam otkrivaju da je neko odlučio da ne kaže istinu. Psiholog Miloš Ristić kaže da su razlozi za laganje razni.

"Izbegavanje kazne, dobit, zaštita nekog drugog ili čak iz zabave, što bi zašlo u patološko laganje. Predstavljanje sebe onakvima kakvi želimo da budemo. Pruža se iluzija onoga što neka osoba želi da bi dobila veru u nas", objašnjava Miloš i kaže da prema istraživanjima najviše lažemo one sa kojima imamo najprisniji odnos.

"Do fakulteta, roditelje lažemo u tri do pet interakcija od ukupno deset. Strance najmanje lažemo, a kolege sa posla su negde između. Strance najviše lažemo o sebi, u predstavljanju sebe nekom drugom".

Pokušali smo i da saznamo koliko, koga i zašto najčešće lažemo.

Stvarno se trudim da ne lažem puno, i da ne lažem nikoga. Ali desi se ponekad neka mala bela bezazlena laž, prosto da ne bih povredila.

Slažem ponekad, ali su to uglavnom sitne laži. Recimo ako me drugarica zove na kafu a meni se ne ide, kažem da imam neke obaveze. A u stvari me mrzi da idem.

Lažem malo sebe, malo druge. Uglavnom kao protivodbrana i slično, samo radi bolje komunikacije sa drugima, nipošto zlonamerno. Samo dobronamerne laži.

Retko kad lažem. Lažem da bih se izvukao zašto kasnim i kada izbegavam obaveze prema fakultetu. Ostalo je sve čista istina.

Psiholog Mladen Riđošić kaže da bismo prepoznali laž moramo da budemo u poziciji "ja sam ok, ti si ok".

"To je pozicija gde mi prihvatimo osobu i njenu ličnost kakva jeste, ali da nam njeno ponašanje sugeriše da li laže ili ne. Za početak prihvatimo osobu kao da ne laže, da nema manifestacije laganja a njeno ponašanje nam ipak to otkrije", kaže Mladen.

Pitali smo Mladena kako osoba postaje patološki lažov, da li se sa time rađa ili uči.

"To se uglavnom stiče učenjem po modelu. Ako su u pitanju osobe kojima su roditelji na neki način bili patološki lažovi, uglavnom se obrazac ponašanja prenosi na decu. Ta psihopatija i sociopatija dolazi iz okruženja, porodice i iz samog vaspitanja".

Ipak da nisu sve laži strašne pokazuju takozvane "bele laži". Psiholog Miloš Ristić objašnjava o čemu je reč.

"Bele laže su one koje nemaju za funkciju da povrede nekoga, niti da dobijemo neku veću materijalnu ili bilo kakvu drugu korist. Imaju za funkciju da izbegnu manje neprijatno stanje, na koje nismo spremni da trošimo energiju u tom trenutku".

Ristić dodaje da je cilj radionica "Dizajn iza laži" dizanje svesti o uticaju laži.

"Koliko smo mi protiv laganja, toliko ga i koristimo. Koliko laži mogu da budu bezazlene, toliko mogu da izazovu veoma velike posledice. Sve zavisi od konteksta u kome su laži izgovorene. Ovo je generalno znanje vezano za laganje, ono za šta će ljudi da ga koriste je njihov odabir", objašnjava on.

Ukoliko ste zainteresovani da naučite više o laganju i kako da prepoznate laž, naša preporuka jeste da se prijavite na radionice Novosadskog humanitarnog centra, na mejl adresu savetovaliste.nshc@gmail.com.

Tonski prilog poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović