Izvini, može fotka?

Fotografisanje u 21. veku sve više postaje komercijalno fotkanje zagrljenih nasmejanih ljudi na festivalima i događajima. Međutim, još postoje osobe koje sa sobom nose "lični pečat" u svom radu. Jedna od takvih fotografkinja je Jovana Semiz koja, iako je počela kao fotograf u klubu, nikad nije težila "običnim" fotografijama ljudi u provodu. 

Kako je došlo do toga da počneš da fotkaš?

Postoji više razloga. Od kad se bavim fotografijom svaki put kada fotografišem jednu seriju, jedan događaj, mogu da nađem novi razlog da se bavim time. Neosporno je da ću stalno pronalaziti nešto što me inspiriše, jer konstatno kroz to ispoljavam ono što osećam. Prvi razlog je bio to što sam imala neki mali, roze LG aparat na kom sam otkrila fokus i bilo mi je fascinantno kada je nešto oštro a nešto iza mutno i shvatila sam da hoću da imam aparat i to je to, tako je počelo. Sada je već to ozbiljnije i postalo je nešto kroz šta uspevam da ispoljim svoj nagon za stvaranjem.

Kada si razvila svoj stil?

Pratila sam tuđi rad i kada ti se nešto dopadne, pokušavaš da uradiš to na svoj način. Uglavnom dođe do momenta kad naiđeš na fotografije koje ti se sviđaju i svidi ti se pečat, tako počneš da funkcionišeš i tako fotografišeš. To se preformuliše u tebe i ne može niko da fotografiše isto, može slično, ali ipak priče su drugačije. Tako sam i ja došla do svog stila, prateći tuđi rad.

Postoji li poseban fotograf koji te je inspirisao?

Uglavnom sam pratila rad Martina Parra i Nan Goldin. Sad sam uglavnom vezana za Instagram i za sve novo što ide, nove pokrete, nemam vremena da tražim po sajtovima "10 najboljih fotografa". Dosta sam se ugledala na Dirty Harry-a, to mu je pseudonim, ne mogu da mu izgovorim ime jer je previše komplikovano. Eto, to je moja sveta trojka.

Kako je došlo do toga da ne postaneš klasičan komercijalni fotograf, već da zapravo uneseš svoj stil u taj svet?

Počelo je kada sam krenula da fotografišem u Bazi. Kročila sam na to mesto i jedina mogućnost je bila da fotkam sve te ljude, koji su me iznenadili. To je bilo novo mesto za izlazak i ja sam tek počela da izlazim, zato sam želela sve to da zabeležim. Fotkala sam prizore i došlo je do toga da su me zaposlili da radim tako kako radim. To je bio momenat u kome sam shvatila da se to ljudima sviđa, da ne moram da fotkam takve događaje i da zarađujem na "klasičan način", već da to mogu i na svoj način. Mislim da to nije do mene, već do ljudi koji su me zapazili. Da nisam uspela da zarađujem od takvog načina možda bih prešla u komercijalno fotografisanje i to bi bila samo zarada i posao. Međutim, to može biti malo opterećujuće, jer sada osetim da se malo gubim i da sam se malo preforsirala, svaki vikend to radim i nekad se zapitam da li to radim napamet ili zato što to želim. Tako da imam osećaj da ću se samo u jednom trenutku prebaciti na drugi način, na primer neki pejzaži i mesta na kojima se meni oči odmore, prosto, počinju više da me privlače.

Upisala si Akademiju prošle godine, da li je ona uticala na tvoj stil?

Pa nije. Mislim da sam još pre Akademije uspela da pronađem "lični pečat", da se gradim u određenom pravcu. Više me je opteretila, jer sam imala neke zadatke zbog kojih sam morala da se vratim na neki način fotografisanja koji sam već prošla. To je dosta otežavajuće jer mi u suštini nije dozvoljeno da fotkam kako ja želim, moraš da prođeš sve, iako si to možda već prošao. Verovatno postoji nešto u tome, naučim iz svega.

Da li je ti je Akademija omogućila da imaš svoje izložbe ili je to bilo samoinicijatvno?

Što se tiče Akademije, sa njom nisam ništa izlagala. U suštini postoje male izložbe unutar Akademije i tu profesori izaberu radove, za jednu od tih nisam ni znala da sam izabrana. Što se tiče izložbi, to je samo moj spoj sa nekim ljudima, ali sarađivala bih i sa Akademijom svakako, sa svima bih, ako mi odgovara prostor, ponuda i tako to.

Koji je to momenat kada pomisliš "želim da organizujem izložbu"?

U suštini ne znam (smeh). Prvi put sam izlagala u Bazi i palo mi je na pamet nešto kao kreće nova sezona hajde sve da izložimo, nisam ni osećala da je neko "pravo vreme", ali sam htela da napravim nešto lepo. Ne mislim da sam još spremna za neku pravu izložbu jer to ne smatram izložbom u nekoj Galeriji, ja bih pre napravila izložbu u svom stanu i pozvala ljude da vide. Izgleda da još nisam shvatila ozbiljnost toga da imaš izložbu negde, već na to gledam kao na vid male promocije i druženja.

Koliko je individualni stil zastupljen kod mladih fotografa?

Kada sam počinjala pratila sam ljude koji su moje godište i malo stariji, koji su se dosta provukli što se tiče fotkanja. Mislim da je u Beogradu zastupljenije davanje tog ličnog pečata, sličnog mom, ali i u Novom Sadu znam dosta ljudi koje sam zapazila i mislim da nismo uskraćeni što se tiče fotografa koji se probijaju i pronalaze.

Kako se braniš od komercijalizacije?

Ne branim se zapravo, samo ne dobijam pristup tome. Na primer, kada me zovu da fotkam rođendan, što je najkomercijalnija stvar, uvek pitam da li oni znaju kako ja fotkam, oni kažu da znaju i uglavnom me neće zvati ako im treba lepa fotka zagrljenih ljudi. Tako da se ne događa da moram da prihvatim komercijalno fotkanje, za sada.

Poznata si po tome što ne voliš "može fotka" momenat. Kako se boriš o toga?

Samo okinem blic, ne fotkam ili kažem da sam to radila do 12 i više ne, ili tako neke gluposti. Uglavnom mi je krivo kad se ljudi smore, ali te fotke neće izaći jer ću ih odstraniti u prvih pet minuta svog fotkanja. Protiv toga sam jer me više interesuje trenutak kakav jeste i energija takva kakva jeste. Mislim da, kada ljudi dođu i kažu "e, izvini, može fotka" stanu i ispoziraju. Zapravo, nekad to nisu klasične poze pa ispadne kul, ali fotke koje su neka vrsta uspomene za mene kao umetnika ne znače. Možda bi moglo nešto od toga da se napravi, ali ne idem u tom pravcu.

Prilog možete poslušati u plejeru

Svetlana Paramentić