Umetnost je najveća sreća i prokletstvo

Doli Milić ili umetnički St.Dolly za sebe kaže da je bizzare, macabre ilustrator, sa elementima neopanka. Radi autoportrete i sebe predstavlja kao lutku, Dolly, koja je u centru pažnje i dešavanja na svim njenim radovima. Ona, lutka, u centru je haosa, strahova, depresije, ali i dalje lepa, čudna i pre svega jaka. Do sada je imala četiri samostalne izložbe, od kojih su dve humanitarnog karaktera. Izjašnjava se kao umetnik koji ne želi da radi narućene radove, jer smatra da umetnost dolazi iz duše. 

Tvoje slike nisu klasične, odakle inspiracija baš za takav stil slikanja, za mračne motive?

Ovo radim već nekih šest, sedam godina, toliko je prošlo od kako sam otišla u javnost. Imala sam nekoliko faza. Radila sam apstrakciju, nešto prešareno, ali sam uvek htela da se posvetim tom bizaru, kao dark art. Ono što me pokrenulo je izložba Marine Abramović "Čistač". Otišla sam i satima sam bila tamo i u momentu sam shvatila da želim da radim ono što ja želim da radim. Ne da bih prodala, ne da bih napravila izložbu, već da mogu da budem ono što jesam. Videla sam kako ona sve to može i rešila sam da neću da se krijem i radim nešto što nisam ja. Volim metal muziku, volim sve što je tamno, gotik. Nekako, to mi nije to, ako ne zaboli. Ja neke svoje frustracije, sve svoje haose, ispoljavam na ovaj način.

Kako je krenula cela tvoja priča i koliko si imala podrške?

Bila sam u braku. Moj bivši suprug nije podržavao da ja to stavim u javnost. Nisam uopšte imala podršku, ne samo od njega. Taj period posle razvoda, kada sam se psihički osećala loše, tada sam se lečila slikanjem. Kupim platno, uzmem boje, pustim muziku i slikam. I kada sam nakupila određen broj radova, rešila sam da napravim izložbu i tu je sve krenulo. Prvo je to bila mala izložba u kafiću, a onda sam radila i humanitarne izložbe.

Kada uporediš početak i ovo danas, kako ti se čini ceo proces kroz koji si prošla, kako reaguju ljudi?

Ja sam prezadovoljna, zato što sam svoja. Na početku su ljudi mnogo bolje reagovali jer sam imala neke srećnije teme. Naši ljudi, ovde u Bljeljini, kao da se plaše, baš sam ih posmatrala kako regauju na izložbi. Kao da se plaše nečeg novog. Ljudi govore da moj radovi nisu za ovaj mentalitet ovde, ali ja mislim da to nema veze. Ljudi su navikli na nešto normalno i plaše se te crte morbidnosti. Ja sam presrećna zbog toga što ja mogu da budem ja. Drago mi je što to može da bude bizarno, tamno, morbidno i što imam hrabrosti da stanem iza toga i kažem - jeste, to sam ja naslikala.

Osim slika koje su autentične i upečatljive, praviš i lutke koje nastaju po tim slikama. O čemu se tu radi?

Počela sam sa jednom lutkom, ne znam ni kako sam našla taj nadimak, umetničko ime St.Dolly, što u prevodu znači sveta lutka. Fikcija mi je lutka. Konstanto crtam lutke koje nemaju pokret, one su zaleđene marionete. Onda sam počela i da pravim lutkice od konce, žice. Na kraju sam bila kod frizerke i videla sam lutku koja je bila jako ružna. I frizura i faca. Pitala sam da je uzmem, da je popravim. Imam sada već tri - četri lutke koje sredim i koje nosam sa sobom na izložbe.

Da li su lutke neki tvoj drugi umetnički izraz ili su povezane sa onim što slikaš?

Ta lutka, ta Doli, to sam u stvari ja u svom svetu. To su neki autoportreti na moj način i kako ja doživljavam stvari oko sebe, u tim svojim momentima. Tako da je ta lutka, u stvari, ista ta lutka koju slikam. To sam ja, to je cenatar svake priče kod mene.

Koliko je teško i važno da umetnik kroz svoja dela ispoljava svoja osećanja?

Mislim da je to stvar No.1. To je najbitnije. Ne radim narudžbine, jer to što radim ne mogu da radim na silu. Tražili su da naslikam Dušana Silnog. Ja bih možda to i mogla da izvedem, ali ne želim. Želim da radim ono što mi dođe  u trenutku. Kada hoću da crtam, da slikam, nikda ne znam šta će da ispadne. Bitno mi je da osetim da mi se slika, da imam platno i papir, boje i da krenem. Čudno je kako se nekada delo samo stvara i kako ja nekada uopšte ne mogu da učestvujem u tom stvaranju. Recimo, nekada nešto prospem, što nisam nameravala, ali to ostavim, to je tako trebalo i na kraju uvek ispadne dobro. Mislim da je suština umetnika da nađe taj pečat. Treba da radimo onako se nama radi, bez obzira na to šta će ko da kaže ili pita. Dobijam mnogo čudnih pitanja: zašto ona sad na mestu ruku ima pipke, zašto nema zglobove i drugo. Nemam odgovor. Umetnik je tu da pravi neku dimenziju, neku spojnicu između realnog i nerealnog.

Jako je teško kada mladi ljudi guraju svoju priču, a ti upravo to radiš. Šta misliš, u kakvom su položaju mladi umetnici koji rade nešto autorsko, nešto što nije klasično i mejnstrim?

Na žalost, mislim da je situacija loša sa svim ljudima koji nisu u "klasičnom kalupu". Ovde kod nas, na žalost i akademci prave problem. Ja to razumem, pogotovo kada se radi o nekome ko je, kao ja, samouk. Oni su učili školu, žrtvovali godine na faksu i sada ja napravim izložbu. Moji radovi fizički nisu ok, oni imaju mane. Meni su mane i vrline ono što čini jednu osobu kompletnom. Kao mlađa sam se ljutila, vređala. Imala sam periode kada više nisam htela da slikam, kada odnesem sve svoje slike u podrum, ali to više nije tako. Žao mi je svakoga ko je više osetljiv. Ja sam uspela da se izborim i da stanem iza sebe i svojih radova. Žao mi je kada mladi ljudi odustaju, jer nisu shvaćeni. Ja nisam mogla da verujem do koga sam morala sve da dođem da bih napravila izložbu od tri dana. Najviše bih volela da svako ima mesta za svoje radove.

Šta to sve umetnost može, šta ona tebi znači?

Do te mere mi je važna da ne bih bila to što jesam, da nije nje. Ne bih mogla da zamislim sebe da ne gledam stvari na takav način. Svuda vidim umetnost. To što sam umetnica je moja najveća sreća i najveće prokletstvo. Dok normalni ljudi normalno gledaju neke stvari, ja znam da odleprišam, zakucam u nekoj dimenziji. Umetnost može da nas spoji. Kada, na primer, vidiš neku moju sliku koja ti se dopada, možda ćeš u njoj pronaći neki deo koji će te dotaći, zaboleti, sa čim ćeš se suživeti, a da ni ne znaš šta sam ja htela da kažem

Ceo razgovor sa Dolly poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Privatna arhiva