U retrovizoru Formule 1

Priča o brzini, odricanju i nepokolebljivoj strasti: Andrej Petrović, jedan od najtalentovanijih mladih srpskih automobilista i svetski šampion u kartingu, otvoreno govori o trenutnim uspesima u španskoj Formuli 4, finansijskim barijerama auto-moto sporta, nadmetanju sa današnjim F1 zvezdama i neumoljivoj želji da ceo život posveti volanu.

Gde si konkretno danas kada je karijera u pitanju i u kom takmičenju učestvuješ?

Trenutno se takmičim u španskom šampionatu Formule 4. Kroz prethodne dve-tri godine sam u jednosedima, nakon što sam 2023. godine osvojio Svetsko prvenstvo u kartingu. Trenutno se nalazim na trećoj poziciji u glavnom šampionatu, sa samo osam poena zaostatka iza prvoplasiranog, i to nakon moje pobede u poslednjoj rundi na stazi Aragon.

Za Formulu 4 kažu da je jedno od predvorja elitnih automobilističkih takmičenja. Pred tobom su F3, F2 i, naravno, onaj dečiji san – Formula 1. Ima li nagoveštaja i planova za skoru promenu kategorije? Da li stvari idu u tom pravcu?

Iskreno se nadam, jer to su te merdevine i stepenici o kojima svi mi vozači sanjamo još dok smo mali. Karting je prvi stepenik, odmah nakon toga ide Formula 4. Najteže je preći iz kartinga u F4. Naravno, nije lako ni preći iz F4 u F3, ali to je sledeći logičan korak. Sledeći cilj za mene je Formula 3.

Najveći problem u Formuli 3 su ogromne finansije koje su potrebne. Ja nikada nisam bio u situaciji da mogu samostalno da finansiram ni karting, a kamoli F4 ili F3. Ali imam sreću što sam u jako dobrom timu. Imamo dobar dogovor: ja im pomažem da unapređuju bolid, pravim dobre rezultate, a moj tim zauzvrat mene sponzoriše. Tako funkcionišemo u F4, a imamo već načelan dogovor da po istom modelu sledeće godine pređem u Formulu 3 za njihov tim. Ove godine sam već odvozio jednu trku F3 na stazi Pol Rikar i prošlo je solidno za prvi put u tom bolidu. Zbog toga sam dobio priliku da ponovo vozim trku Formule 3 na legendarnoj Monci. To će biti iskustvo za pamćenje i verujem još jedan korak bliže Formuli 1.

To što govoriš otvara jedno pitanje u kom postoji i doza straha. Da li to znači da vozači koje gledamo u elitnom takmičenju možda nisu uvek bili apsolutno najbolji, već su prošli zahvaljujući pratećim kriterijumima i finansijama koji su neophodni da bi neko seo u najbrža vozila na svetu?

Tako je. U auto-sportu nije dovoljno da si samo brz. Moraš biti brz, imati novca, znati kako da se ponašaš medijski, imati dobar tim i menadžere oko sebe. Sve kockice moraju da se poklope. Retko ko uspe da prođe sve kategorije iz prve.

Primer je Andrea Kimi Antoneli koji sada vozi u Formuli 1. On je fantastičan vozač, po meni jedan od najbržih protiv kojih sam ikada vozio, takmičili smo se zajedno u kartingu sa 11-12 godina, bili u istom timu i imamo zajedničke slike sa podijuma. Ali njega Mercedes sponzoriše od sedme godine. Njegov otac drži tim u Formuli 4 i Antoneli je već sa 11 ili 12 godina počeo da testira bolid F4. Ja sam prvi put seo u F4 sa 18 godina. To je sedam godina ogromne prednosti u iskustvu i predispozicijama. On jeste odličan vozač, ali su mu te okolnosti izuzetno pomogle da stigne dokle je stigao.

To tebe nije sprečilo da budeš vrhunski vozač, brz, medijski spretan i uzor mladima. Kako se uopšte kroči u ovaj sport u našim uslovima? Ovo nije sport gde posle škole jednostavno odeš na trening kad poželiš.

Bogami, jako je teško i svačija priča je drugačija. Ja sam kao mali trenirao i skijanje, i fudbal, i sve moguće sportove. Jednog dana tata me je pitao da li hoću da odem na karting jer su išli neki naši drugari. Nisam ni znao šta je to u tom trenutku, ali sam pristao. Čim sam seo, benzin mi je ušao u krv.

Skupila se ekipa od nas petoro klinaca između 7 i 10 godina, roditelji su nam se družili i zajedno smo počeli da treniramo. Kupili smo svoje kartinge i već u prvoj sezoni sam postao šampion Srbije.

Šta je bio sledeći korak nakon te titule?

Nakon dve-tri godine u srpskom šampionatu i tri vezane titule, sa 11 godina sam shvatio da stagniram i da moramo na evropsku scenu ako želim ozbiljnu karijeru. Moja prva trka u inostranstvu bila je u Češkoj na Centralnoevropskom šampionatu, gde sam kao debitant uspeo da pobedim. Tada smo se roditelji i ja pogledali i rekli: "Moramo dalje, na svetska takmičenja."

Tamo sam upoznao i Antonelija, i Bermana, i sve te momke koji su danas u vrhu. Međutim, svetski šampionati su basnoslovno skupi – jedan trkački vikend za dete od 8 godina znao je da košta i po 10.000 evra. Mi te pare nismo imali. Srećom, timovi su prepoznali moj talenat, pa su mi davali besplatan materijal i opremu, dok smo mi pokrivali troškove puta. Kasnije smo se 2023. prebacili na trke Rotaksa, gde sam u Bahreinu postao svetski šampion. U Bahreinu svi dobijaju potpuno iste nove kartinge na lutriji i samo vozač pravi razliku. Startovao sam 23. i uspeo da pobedim. To je bila prekretnica u mojoj karijeri jer su nakon toga došli sponzori i prelazak u Formulu 4.

Da li si u ovom trenutku bliži tome da ti automobilizam bude profesionalna životna odrednica i primarni poziv, ili razmišljaš o promeni pravca?

Svake godine osećam da sam bliži cilju. Naravno, san je Formula 1, iako je to izuzetno daleko i u neku ruku nerealno, ali dajem sve od sebe. Moj realniji cilj je da napravim karijeru i živim od trkanja – bilo kao fabrički vozač Lamborginija, Ferarija u GT3 kategoriji ili vozeći prototipe. Bilo čime da se bavim u ovom sportu, biću presrećan samo da vozim. Ovim se bavim ceo život i ne bih znao niti želeo da živim bez toga. Trenutno sam na dobrom putu i najvažnije je da nastavim ovim tempom.

Razgovor s Andrejem možete poslušati u plejeru

Aleksandar Bujić