Sport je pravo, a ne privilegija mladih

Od svih sportova koji su popularni na teritoriji bivše Jugoslavije, narodi bivše države ipak najbolje igraju košarku, bez obzira na to što smo od njene kolevke udaljeni nekoliko hiljada kilometara. Tajna može biti u fizičkim predispozicijama, velikom broju terena, predanom radu u svim kategorijama, dobrom i obrazovanom trenerskom kadru ili u tome što svi mladi ljudi imaju mogućnost da u jednom momentu svog života probaju da se bave košarkom? Kada se sve ovo sabere, punih 12 godina sportsko rekreativni kamp "I came to play", koji se i ove godine organizuje na fruškogoskoj Letenci, omogućuje deci iz regiona da se druže i uče košarku. Uz to, u prilici su i da stvore svoju mrežu mladih u regionu, koji će širiti svoja dugorčna prijateljstva uz aktivno učešće na polju sporta, obrazovanja i progresivne društvene aktivnosti. Pokretač ovog projekta je Minja Delić koji svake godine leto provodi na Letenci, uz polaznike ovog kampa.

Kako ove godine izgleda kamp "I came to play"?

Uspeli smo i ove godine da organizujemo kamp, ali smo prema preporukama nadležnih smanjili broj polaznika. Sa nekih 160, koliko ih je bilo prethodnih godina, ove godine broj mladih koji pohađaju kamp je smanjen na oko 60. Ima ih iz celog regiona, osim iz Slovenije i Makedonije, upravo zbog situacije sa koronavirusom. Stvari se dešavaju više manje regularno, svi treneri i predavači nose maske, za vreme treninga sve prostorije se čiste i dezinfikuju dva puta dnevno. Imamo zaista veliku podršku i razumevanje Pokrajinskog zavoda za sport i medicinu sporta. Naravno, poštuju se i pravila fizičkog distanciranja. Kada se malo prilagodimo sve ide po planu.

Koje su predviđene aktivnosti ovogodišnjeg kampa?

Ovo je jedna regionalna, sportsko rekreativna, mirovna inicijativa, koja traje punih 12 godina. Polaznici kampa su mladi ljudi uzrasta od 15 do 17 godina, sa područja bivše SFRJ. Predviđeno je da učesnici kampa imaju dva košarkaška treninga i dva predavanja dnevno. Nstava na kojoj se bavimo komunikacijom, veštinama pomirenja, nenasilnog rešavanja konflikata uz promociju obrazovanja je interaktivna.

Koliko je do sada polaznika prošlo kroz kamp i kakvi su rezultati?

Do sada imamo više od 3.500 polaznika, za proteklo vreme koliko kamp postoji. Sve ovo je iz ličnog entuzijazma preraslo u skoro profesionalnu organizaciju. Sarađujemo sa puno omladinskih organizacija, ali i sa raznim ambasadama, gradom Novim Sadom, ministarstvima i zaista je dosta ljudi uključeno u ceo proces. Možda ljudi misle da smo ponosni na uspešne sportiste koji su izašli iz ovog kampa, ali verujte da smo ponosniji na ljude koji su završili fakultete, na one koji se vraćaju u kamp i rade sa mlađim polaznicima, a takvih je više od polovine.

Akcenat, dakle, nije na vrhunskom sportu?

Praktično, akcenat ne postoji. Podržavamo mlade ljude u celosti. Možemo da kažemo da nam je pre osam godina ovde bio Nikola Jokić, nekoliko igračica koje igraju WNBA, imamo diplomce koji su na prestižnim univerzitetima u svetu, ali najvažnije nam je kada ih sve ovde vidimo zajedno preko leta.

Koliko Letenka ima potencijala za razvoj upravo ovakvog, sportsko-rekreativnog sadržaja?

Letenka je kao objekat dosta zapostavljen, mada, na svu sreću, nama to ne smeta. Program je koncipiran tako da su druge stvari važne. Verujem da su mogućnosti velike, ali, kao i kod mnogih stvari sve to zavisi od raznih drugih momenata.

Kada se pogleda unazad, kakav potencijal mi, kao region, imamo u košarci?

Ovo je u svetu sigurno najplodnije tle za košarkaše, to važi za ceo region. Mislim da za košarkašku budućnost ne treba da brinemo. Ono čime treba da se bavimo je dostupnost sporta svima. Važni su programi i klubovi koji treba da predstave sport kao pravo, a ne privilegiju mladih ljudi. Ako prihvatimo te principe, nećemo imati problema, ali ako se sportom budu bavila samo deca čiji roditelji to mogu da priušte, vrlo brzo ćemo doći u situaciju koja za drušvo neće biti dobra. 

Jovan Marjanović