Richmond Fontaine: Parkirali smo auto i otišli

Momci u kariranim košuljama okupljeni pod imenom Richmond Fontaine ostavili su za sobom neverovatno zaveštanje muzike koja bi se mogla opisati kao alternativni kantri sa primesama istinskog, prašnjavaog rokenrola i pustinjske distorzije. Ovaj bend iz Oregona je posle dvadeset i dve godine rada i jedanaest studijskih albuma odlučio da ugasi svoj motor, krenuli su na poslednju turneju i u okviru nje održali nezaboravan koncert u beogradskom klubu Elektropionir. O ideji odlaska od prošlosti kao i o neraskidivoj vezi gitare i olovke popričali smo sa frontmenom benda, muzičarem i piscem Vilijem Vlotinom.

Vaša poslednja turneja upravo i nosi simboličan naslov "The Final Tour". Zašto ste se odlučili da jednu uspešnu muzičku karijeru privedete kraju?

Zajedno smo u bendu već 22 godine. Jako smo ponosni na naš poslednji album, a pored svirki i turneja veoma se dobro poznajemo i slažemo kao ljudi. Smatram da smo samo želeli da ostavimo ovu grupu u mnogo boljem stanju od one slike sa naših početaka. Imam izmišljeno poređenje za to i često ga citiram. Dakle, Richmond Fontaine je jedan stari auto i ja ne želim da se tom autu desi neki kvar. Da mu, na primer, otpadne volan ili da neko od članova grupe nije više voljan da pođe na novo putovanje tim kolima. Više hoću da se odvozam do nekog dobrog bara, parkiram auto i odem od njega zauvek. Jer, tako se postupa sa očuvanim oldtajmerima.

Da li u toj konstataciji leži veza i sa naslovom vašeg poslednjeg albuma?

Upravo. "You Can't Go Back If There's Nothing To Go Back To". U tom naslovu stoji ideja da čovek može da živi u prošlosti ali prošlost nije realna. Nije tu. Kao što se čovek ne može vratiti kući ako ona više ne postoji. Zato je puno pesama koje se bave likovima koji nisu imali svoj dom.

 
Kako vi gledate na tu neprestanu čovekovu potrebu da odlazi od nečega ili nekoga, a da ujedno želi svemu tome da se vrati?

Moram prvo da sagledam život koji vodim poslednjih par godina. Imam devojku, uzgajam konje na ranču, gledam na dom kao jednu dragocenu stvar. Ali zato, kada sam bio mlađi nisam imao puno stvari. Nisam imao majku i oca kojima sam želeo da se vratim. Jedno tako idealno mesto se nije ni naziralo pa sam, možda nesvesno, toliko često fantazirao i pisao o toj tematici.  

Sa poslednjom turnejom zacrtali ste pun krug rada benda. Kakvi su vaši planovi za budućnost.

O, definitivno ću još više da se predam pisanju. Tu je jedna grupa/projekat sa kojom stvaram muziku. Zovemo se The Delines (album Colfax). Opet su tu moji stari drugari iz sastava Richmond Fontaine - ne mogu pobeći od njih, sjajna pevačica Ejmi Bun, članovi grupe The Decemberists...

Bilo da pravite muziku ili da pišete romane, vaši junaci dolaze iz iste pozadine. Da li možete povući neku zajedničku crtu koja ih spaja?

Svi oni žive u istoj ulici. Neki su čak komšije u jednoj visokoj zgradi. Prvobitno mi se ideja o likovima iskristališe tog pravim pesme. A ako ja i posle snimanja i dalje razmišljam o toj priči, onda je priča veća od pesme i sigurno sve to pretočim na stranice svojih knjiga.

Pomenuti likovi imaju veoma teške sudbine. Ko su vaši "heroji"? Kakav je njihov raj, ili pakao?

Svi mi imamo naše lične predstave o raju i paklu. Moji heroji su u stvari samo obični, oštećeni ljudi. Možda oni imaju previše ožiljaka zbog kojih nisu više normalni. Možda se oni napijaju danima kojima bi trebalo da budu trezni i obrnuto. Sigurno to za nekoga zvuči jako dramatično, ali su oni za mene samo predstavnici radničke klase, a njhov život je sačinjen od veoma grubo obrađenih slika. 

Zašto se zanimate za predstavnike radničke klase?

Zato što sam odrastao na poštovanju radničke klase. Oduvek su me privlačile priče u kojima bih mogao da prepoznam sopstvenu majku kao heroja. Ili bi to bio moj rođeni brat. Zašto je heroj morao da bude bogat i da poseduje skupoceni automobil?! Ili da studira na prestižnom koledžu pa da završi kao špijun/zavodnik? Mehaničar može da bude pravi heroj! E, takve priče sam želeo da čitam. Zamislite jedan zanimljiv roman čiji je glavi junak samohrana majka koja radi u pekari i trudi se da podigne troje dece. Smatram da tu leži sjajan scenario. Svi mi nosimo zanimljive priče pune ljubavi, patnje, puteve pogrešnih skretanja, a tu su i stvari koje su nam otete. Tu nema kraja.

Koliko je važno da se u ovo tehnološki-haotično vreme vratimo takvim vrednostima?

Jako je važno. Zato ja smatram da je roman i danas veoma jaka umetnička forma. Moderni i brzi mediji nam ne omogućavaju da se jednoj stvari posvetimo na pravi način i da na nju potrošimo kvalitetno vreme. Skačemo sa nove stvari na još noviju, ljudi čitaju samo naslove... E, u romanu možeš da probaš kako je to hodati u tuđim cipelama. Možeš da opipaš materijal od kojeg je napravljena garderoba svih tih izmišljenih karaktera. Ti si žena, starac, pilot ili zarobljenik. A pravi roman ti upravo dozvoljava da, poput duha, zakoračiš u nečiji svet. Tako osveštavaš svoju humanu stranu ličnosti, shvataš da neko još ima život vredan življenja! Roman je i dobro oružje protiv modernog vremena koje je sačinjeno od beskorisnih informacija sa društvenih i socijalnih mreža.

Vaš poslednji album je naišao na pozitivan prijem kod publike širom sveta. Da li je to lep način da se čovek oprosti od nje?

Sa njim smo rekli sve što smo hteli i na taj način smo završili priču. Svi članovi benda su se složili sa mnom kako nam je ovo jedan od najomiljenijih albuma u karijeri. A ja bih još samo dodao kako smo imali puno sreće u životu da na ovakav način završimo putovanje koje je započeto pre više od dvadeset godina. 

U nastavku pogledajte delić atmosfere sa koncerta sastava Richmond Fontaine koji je održan 3.11. u beogradskom klubu Elektropionir.

Dušan Majkić