Očuvanje tradicije na moderan način

Naš sugrađanin Slobodan Trkulja jedan je od retkih muzičara iz zemlje i regiona čija karijera već punih 20 godina ide uzlaznom putanjom, a svi koncertni nastupi, bilo da se radi o domaćoj ili stranoj publici, ispunjeni su do poslednjeg mesta. Svoj muzički talenat Slobodan je iskoriskoristio da svetu predstavi srpsko muzičko nasleđe uz moderan i unikatan umetnički pristup i dočara muzičke vrednosti našeg kutlurnog blaga.

"Drago mi je da u saradnji sa Fondacijom 'Novi Sad 2021' i našim centrom za modernu tradiciju 'Balkanopolis' imamo priliku da novosadskoj publici predstavimo, po mom mišljenju, jedan od najzanimljivijih bendova sa keltske scene, bend Imar. Njih sam upoznao prošle godine kada je Balkanopolis godine svirao u Glazgovu. Bio sam potpuno oduševljen njihovim muziciranjem i umetnošću i imao sam potrebu i želju da ih dovedem ovde i predstavim našoj publici. Radi se o izuzetnoj grupi muzičara koji su iz raznih delova Velike Britanije. U pitanju je nastup koji je izuzetno energičan, a moja uloga će biti da im kao domaćin predstavim našu publiku, ali i publici njihov rad, a sigurno je da ćemo u nekom mometnu i zasvirati zajedno", ispričao nam je Slobodan na početku razgovora za Oradio.

Imao si veoma uspešne saradnje sa raznim muzičarima po svetu. Koga bi izdvojio, sa kim je saradnja bila najbolja i najvrednija?

Pa to je stvarno teško reći (smeh). Ima toliko ljudi sa kojima sam sarađivao i koje veoma poštujem, cenim i volim. Izdvajati nekog gotovo je nemoguće, ali i nezahvalno. Postoje, na primer, izuzetne dame sa kojima sam sarađivao, poput Josipe Lisac, Marize iz Portugala, zatim tu je Oleta Adams iz Amerike, iz Kanzasa, libanska zvezda Mejsa Kara, koja živi i radi u LA, bila je deo nekih Oskarom nagrađenih filmova. To su sve osobe sa kojima imam i privatno jedan divan odnos. Sve su one jake i kao ličnosti, karakteri i naravno umetnički. Sa takvim osobama vrlo lako nalazim zajednički jezik.

Da se malo vratimo na tvoju autorsku muziku koja ima korene u srspkoj tradiciji, uz vitruozne instrumentalne delove ali i možda neočekivano, vokalne. Kako si došao do tog muzičkog izraza?

Nekako sam uvek bio vođen idejom očuvanja moderne tradicije. Balkanopolis postoji već 20 godina i definitivno smo promenili pristup tradiciji i nekog poimanja ljudi da se radi o etno muzici. Nama je bilo suviše usko da pričamo i stvaramo samo u okvirima etno muzike, taj prostor nam je bio skučen, nedovoljno definisan. Upravo zato, formiranjem Balkanopolisa pre više od 20 godina, ušao sam u sferu slobodnog muzičkog stvaralaštva, neograničen dotadašnjim formama i normama sviranja. Čovek sam koji svira više instrumenata, pa tehniku sa jednog mogu da primenim na druge i obrnuto. Uvek sam imao izraženu slobodu i postavljao pitanja nad granicama, formom, za sve i svaku stvar koja se uzima zdravo za gotovo. Čak i u načinima sviranja, gde postoje pravila poput, na primer, sviranja gajdi, koje se sviraju na određeni način, postavio sam pitanje može li to drugačije? U svemu tome desilo se i istraživanje mojih vokalnih sposobnosti i korišćenje glasa poput instrumenta. Išao sam u Karlovačku gimnaziju, deo sam generacije koja je odrasla na Beatlesima i Rolling Stonesima, Claptonu, Pepersima, često sam nosio gitaru u školu i sve je to uticalo da se oslobodim pevački, ali nikad nisam mislio da ću imati pevačku karijeru sve do momenta kada smo snimili par pesama. Ljudi su jako lepo reagovali na to, ali nikad sebe nisam doživljavao kao pevača. Prelomio sam da to treba da radim u momentu kada sam glas počeo da koristim bukvalno kao instrument. Onda sam i sebi to opravdao i došao do toga da i glasom mogu da se igram, istražujem i uspeo sam da svoj glas prilagodim izrazu koji je inspirisan našom tradicijom, ali sam opet slobodan, kao što mi to ime kaže, da ga koristim na način koji odgovara mom umetničkom senzibilitetu i muzici koju stvaram.

Pune sale i dvorane u koim sviraš ne samo u našoj zemlji nego i inostranstvu svakako su ogledalo kvaliteta. Jedan si od retkih iz naše zemlje kome je to uspelo. Kako ti gledaš na to i zašto nema više mladih koji slede tvoj put?

Mislim da prva stvar koja privlači ljude širom sveta na naše koncerte jeste energija po kojoj je Balkanoplois poznat, bez obzira o kom žanru muzike se radi. Ta energija i naboj radosti koji u našoj muzici živi blizak je svim ljudima širom svih meridijana. Publici je potrebna ta vrsta radosti i ljudi su je željni. Smatram da je zvuk koji stvaramo kombinacija moderne tradicije, ima veliku vrednost jer kroz formu modernog izražavanja imamo pristup svim, pogotovo novim generacijama. Uz to imate tradiciju, dubok koren koji je zasnovan na našoj duhovnoj ali i svetovnoj tradiciji, ukrštanjem gajdi, kavala i tradicionalnog pevanja sa duhovnom notom crkvenog pojanja. Sve to našu muziku čini izuzetno plemenitom i bliskom svakom ljudskom biću. Nedavno smo bili u Kini gde smo imali rasprodate koncerte i Kineze koji su frenetično skandirali, aplaudirali, skakali i pevali sa nama. Taj osećaj bliskosti sa ljudima koji su toliko daleko od nas, jedan drugačiji narod i drevna kultura sa tradicijom od više hiljada godina i jezikom koji deluje potpuno strano i nerazumljivo, pa opet, izađete pred njih, izodite svoju muziku, onako kako je vi doživljavate i svi se jako dobro razumemo i spojimo u jedno, uz osećaj velike intime i prijateljstva. Mislim da je to ključ svega, ta ljubav koja postoji i koja otvara sva vrata.

Koji su bili presudni momenti u tvojoj karijeri?

Jedan od presudnih momenata je svakako bio koncert sa Metropol orkestrom jer se tada prvi put desio zvuk koji imam u glavi još od malena i želim da ga postignem. Težio sam da se taj zvuk desi, iako je do tada bio samo u mojoj glavi. Desio se i veliki jaz između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, jer takav zvuk nije postojao i morali smo da ga stvorimo. Desilo se to 2007. godine u Sava Centru i od tada je i moj unutrašnji svet dobio potvrdu da to zaista postoji, da nisam lud (smeh). Od tog momenta svi ljudi znaju za taj moj unutrašnji svet, možete ga čuti, videti, osetiti. Mi svi postajemo deo tog sveta i nismo na mestu gde smo sekund pre toga bili nego putujemo na mesto jednog drugog sveta u kome su stvaralaštvo, radost, na mesto gde su živeli poznati pisci i pesnici. Ja možda nisam tako lakog pera poput Mike Antića ili Egziperija, ali zato zvuk koji čujem dolazi sa tog mesta. Postoji naravno još čitav niz mesta i ljudi čija ljubav je u stvari dovela do toga da se i moji taletni razviju i da moja muzika krene u ovom smeru. Jedan od njih je Milorad Lonić, naš izuzetan folklorni pedagog i koreograf, čovek koji je usmerio moju ljubav i rad prema tradiciji i tradicionalnim instrumentima. I Ivan Sabo, divan gospodin koji je vodio ansambl KUD-a Sonja Marinković u kojem sam stasao. Tih deset godina rada, od 1988. do 1998. kada sam bio deo tog društva formirali su moju ličnost, a moj muzički karakter je definitvno bio obojen tradicijom, tradicionalnim instrumentima i našom kulturom. Ima naravno jako puno ljudi koji su bezrezervno pružali ljubav i podržavali me, ali sa njima dvojicom je sve počelo. Naravno da su iza mene veliki trud, rad i odricanja, ali nekako se uvek vratiš na početak, gde, da nije bilo njihove pažnje i ljubavi, pitanje šta bi bilo.

Klarinet, saksofon, flauta, gajde, frule, gotovo svi duvački instrumenti, gitara, bas, klavir, perkusije... Da li uopšte znaš koliki broj instrumenata sviraš? Ima li nešto što bi želeo da naučiš a do sada nisi probao?

Spisak instrumenata koji mi se sviđaju sve je veći. Postoje neki instrumenti koje je teško nabaviti jer se ovde ne mogu naći. Često koristim poređenje koje je dobro u nedostatku boljeg, a to je da su za mene svi ti instrumenti kao boje koje slikar korisiti. Jednostavno, za neke motive, zvučne pejzaže postoje određeni instrumenti, boje, koji su prikladniji od nekih drugih. U zavisnosti od toga šta traži muzika, emocija i pesma, odabiram instrument koji ću korsititi. Bilo da je to glas, jermenski duduk, kaval, frula ili gajde na primer, svi ti instrumenti su tu i sa njima imam prisan odnos. Kada nemam vremena da ih vežbam, vežbam ih u glavi dok negde čekam, na primer, na aerodromu dok čekam sledeći let. Dovoljno je da pokrećem prste jer čujem svaki ton koji bi uz instrument stvorio. Instrumenti su deo mene i ja njih, tako da je to jedna čudna veza.

Kojim putem će muzika Slobodana Trkulje u narednom periodu?

O, pa to se ne zna (smeh). To se zaista nikad ne zna. Kao ona priča za plovidbu. Vetar može da duva sa raznih strana, iz raznih pravaca, ali u zavisnosti kako namestimo jedra tako ćemo se kretati. Balkanopolis je i dalje otvoren, žanrovski namerno neopredeljen i spreman da uz veliku energiju koju proizvodi menja i formu i oblik ali njena suština uvek ostaje ista. Nakon nedavnih koncerata u Kini, a pre toga u prepunom Sava Centru gde je energija bila takva da sam mislio da ćemo izmestiti celu građevinu makar za nekoliko centimetara, siguran sam da je to pravac kojim treba da se krećemo. Mislim da smo nakon proslave 20 godina postojanja koju smo prozvali Balkanopolis 2.0 na kojoj smo blago uplovili i odškrinuli vrata jednoj dozi elektronike, a to je svakako novina koju do sada nismo koristili i do sada sam na nekoliko albuma insistirao da ne postoji ni jedan elektronski zvuk osim električne gitare, da je to jedan od smerova kretanja u narenom periodu. Uradili smo to oprezno da ne bi poremetili silu, što bi rekli Džedaji (smeh) i to je jedan od novih elemenata u muzici Balkanopolisa. Ali i dalje ostajemo ukorenjeni u srpskoj tradiciji i u našem tradicionalnom zvuku, okrenuti prema nebu gde nema granice. Stvaramo nesputano, slobodno i smelo.

Gostovanje Slobodana Trkulje u Dnevnoj sobi Oradija preslušajte na našem podkastu.

Jovan Marjanović