Nit Za Bit: Ante Tomić, novinar

Nema konačne pobjede nad zlom

foto: 6yuka.com

   Slabo prati nogomet ali zna da je stanje u splitskom Hajduku katastrofalno. Čini mu se da je ostario, "sa 45 ušao debelo u srednje godine", kada su mladi počeli da ga - živciraju!

   "Ne živciraju me svi mladi. Jako me raduje kada vidim da ima normalne i pristojne omladine ali ono što primjećujem je da su mladi vrlo često ekstremni. To me zabrinjava, taj radikalizam. Čak sam o tome nedavno pisao kolumnu za NIN", govori nam proslavljeni splitski novinar i pisac Ante Tomić, autor kultnih "romana mentaliteta" i kolumni koje su mu donele daleko veće neprijatnosti od društvenih priznanja. Sa Tomićem smo se sreli na tekućem Forumu mladih lidera regiona, kog je upriličio novosadski ogranak Evropskog pokreta Srbija, a prvo smo ga pitali kako mladi najlakše mogu prevazići galopirajući ekstremizam?

   - Ne znam. Prilike su dosta zacementirane. Imamo jednu generaciju, koja danas studira, i odrasla je slušajući ratne TV dnevnike, potpuno sumante, gledali su svoje očeve kako u maskirnim uniformama odlaze na neke frontove, slušali užasni govor mržnje i to ih je u mladoj dobi formiralo. Kasnije se prilike, naravno, nisu popravile.

   Nije bilo rata ali je došla nemaština, beznađe, jedna duhovna praznina. Baš kod mladih, nogometnih navijača, na ulici… Ja inače imam problem kada me ljudi prepoznaju i ako im se ne sviđa ono što pišem dovikuju mi pogrdne stvari. Ali, zapanjuje me kada mi sedamnaestogodišnjak kaže da sam "udbaš" - što on zna o tome?!

Neko ga je tome ipak naučio?

   - To je strašno. Duhovna klima je zapravo užasna, a ne vidim kako bi se stvari mogle popravit. Oni neće imati prilike da ih poprave, oni neće putovat, upoznavat druge ljude i širiti vidike.

Osim suočavanja s prošlošću, koje je najrealnije rešenje za mlade regiona koji su izmanipulisani?

  - Valja se suočiti s prošlošću ali mislim da je širenje njihovih vidika bitno. Da putuju, upoznaju neke ljude koji nisu nalik njima, da neko dođe ovde u Novi Sad, neko odavde u Split, da počnu razgovarat i da shvate da nismo čudovišta kakvim su nas predstavili.

   To je, u ovim prilikama, nedohvatljivo. Baš nedohvatljivo. Kako bi on to mogao? Kojim parama? Naprosto, oni su osuđeni na svoje male palanke i kafiće.

Zar je loše materijalno stanje opravdanje zato što im najgore hulje uspešno truju duše?

   - Mislim da je. Uvijek duhovna bijeda izrasta iz materijalne. Kako je Hitler završio na vlasti? Jer je bila armija nezaposlenih na ulicama, zato što su ljudi bili gladni. Činjenica koja ga je konačno dovela na vlast je slom burze u Americi. Vidimo sve više takvih ljudi, poniženih, obespravljenih, osiromašenih, negdje se to zlo fašizma najbolje prima u takvim prilikama.

Da li je realno očekivati od mlade elite, koja nas trenutno okružuje, da povuče društva napred i konačno donese mir u regionu, jednom?

  - Moram priznat da nisam pretjerano optimističan. Volio bih da se varam ali ne vidim da će se to dogoditi. Najprije, u globalnim prilikama - šta smo mi, gdje smo mi u današnjem svijetu? Nemamo više ništa što bi pokazali. Maštamo o nekoj nezavisnosti, a zapravo smo roblje.

Zvučite kao loš reklamer Evrope, neko ko ne oseća nikakav boljitak od ulaska domovine u EU?

  - Ne, ne… Mislim da se ništa tu nije promijenilo. Nikada nisam očekivao veliki pomak. Očekivao sam da će nas naučiti poštivanju sistema i zakona ali čak se ni to nije dogoilo. A neki boljitak u materijalnom smislu nisam ni najmanje očekivao.

Maestralan ste tumač "našeg mentaliteta"; da li ga je moguće promeniti nabolje i kako?

  - (smeh) Ne mislim da ga mogu popraviti. Negdje sam i pozvan tokom ovog programa da pričam o tome kako mediji mogu popraviti stvarnost, ali ne mogu. Nikada nisam imao takva očekivanja, negdje samo hoću osvijestiti onu manjinu koja misli kao ja. Zapravo, nije osvijestiti, nego ohrabriti u tome što oni misle.

   Niste čudni zato što mislite tako, niste čudni ako niste nacionalno i vjerski netrepeljivi, niste ludi ako vam je zlo od budala, niste čudni ako mislite da su ratni zločini koje su počinili naši vojnici sramotni. Dakle, svo vrijeme afirmiram takvo mišljenje. Ljudima to negdje znači, kažu “hvala vam što ste napisali”. U tome se dobro osjećam, u tome mislim da sam ispunio socijalnu funkciju svog bića. Ali da vjerujem da će to nešto promijeniti…ne, ne.

foto: jutarnji.hr

Da li se osećate usamljeno?

  - Uvijek sam usamljen (smeh). Dobro, ima stvano puno ljudi koji mi prilaze i kažu “da!” i tu vidim da svugdje žive dobri ljudi ali oni su naprosto pretihi. Oni su manjina. Njihovi kandidati nikada ne dobijaju izbore.

Rekli ste da vam je drago kada političarima upropastite dan, da li vas čuje i razume neko ko stvari može makar malo promeniti?

  - Znam da sam uvrijedio mnoge i da su mi to ozbiljno zamjerili i drago mi je zbog toga. Mislim da ne zaslužuju da se dobro osjećaju nakon svega.

Moram da vas pitam: kako racionalizujete lanjski incident na splitskoj Pjaci (kada ga je neistomišljenik polio fekalijama, prim.aut), u Hrvatskoj - zemlji prečih problema od Ante Tomića?

  - To je bio u pravom smislu izljev bijesa (smeh). Užasno je to i negdje me je potreslo. Ali ne mogu ja racionalizirat nešto što je apsolutno iracionalno.

Pitam vas jer se radi o klasičnom slučaju pogrešno usmerene agresije koja nas sve muči u regionu; koje traume u ljudima zahtevaju pogrešne žrtve?

  - Stalno mislim na ljude koji su nešto jako bijesni na mene, kako su oni uspjeli zaključit da sam ja kriv za njihovu nesreću? Negdje sam možda vjerovao da ljudi nisu toliko glupi ali zapravo me svaki dan zapanjuje otkriće kako jesu.

Stanje u regionalnim medijima?

  - Jednaki su. Puno loših sadržaja, populizma, sramotnih stvari koje izlaze u tabloidima ali tu i tamo, na izmaku snaga, s tiražima koji ne donose nikakvu dobit, posluje nekoliko medija koji su žišci svijetla u ovoj tmini.

Ima li posle gašenja "Feral Tribjuna" Hrvatska novog heroja, makar u naznakama?

  - Ne baš.

Istraživanja su pokazala da su mladi glasači u Hrvatskoj svesni važnosti izbora, tradiconalno opredeljeni, redovno glasaju, važni su im država, crkva i porodične vrednosti, dok su srpski mladi glasači zbunjeni, apatični…

  - Meni se više sviđaju ovi zbunjeni i apatični (smeh).

Zašto?

  - Taj koji je za jaku državu i crkvu, bojim se da nije moj čovjek.

Nisam iznosio vrednosni sud, već strah da mladi imaju pogrešan motiv da se “lože” na svoju političku sudbinu?

  - Mislim da je ložiti se na crkvu pogrešno. Taj stav koji ste upravo opisali je nacionalistički, koji je meni užasno odbojan.

Da li je to jedina moneta koja nam je ostala - retradicionalizacija nacije, umesto gledanja u budućnost?

  - Za početak, mislim da se naša tradicija neviđeno precjenjuje. Često glupo, štetno, okrutno. Pišem baš nedavno, potaknut nekom narodnom pričom iz lektire, moja kćer to ima u petom razredu i pomogao sam joj. Pročitam tu priču, šaljivu narodnu priču, koja je bila potpuno zastrašujuća - o tome kako je čovjek dao obrijati ženi glavu?!

   Svi ti koji se lože na tu neku traidiciju, na slavnu prošlost, zapravo ne znaju o čemu govore. Oni idealiziraju nešto što je, eto, naša tradicija i davna prošlost.

foto: novilist.hr

Po vašem delu "Ništa nas ne smije iznenaditi" snimljen je film "Karaula"; šta nas je to ipak iznenadilo?

  - Mene je rat iznenadio. Taj bijes mržnje me je iznenadio. A onda sam vidio da mnogo njih ništa nije iznenadilo. Oni su sve to slutili i svemu se tome radovali.

Zašto mi iznenađeni nismo reagovali jače tada?

  - Bio sam mlad tada, studirao sam. Šta smo mogli? Ne mislim ni da sada puno možemo. Mogu pisati ako hoću, derati se, ali većina ljudi će radije poslušati nekog glupog popa, nego najučenijeg čovjeka.

Da li smo se pomirili, 20 godina nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma?

  - Ne.

Kultura i dijalog se uglavnom nameću kao dobre polazne tačke kao miru i poštovanju?

  - Ne znam. Ljudi misle da postoji trenutak kada ćemo mi to prevazići, pobijediti. Ne postoji taj trenutak. To zlo uvijek postoji i valja se stalno boriti protiv njega. Nema konačne pobjede nad zlom, svaki dan se moramo boriti.

Možemo reći da se borba odvija dušu po dušu, čoveka po čoveka?

  - Da. I dan za danom. Neumorno i neprestano.

Igor Mihaljević