.
Trenutno
Superoperater
 Petar Klaić i Jelena Mijatović
Društvo / Intervju

Nema kompromisa sa fotografijom

25.01.2017.

Za sebe prvenstveno kaže da nije fotograf, nego da u tome vidi večitu inspiraciju i poziv u avanturu koja može da stane u četvrtasti okvir. Iako mu je video kamera bliža zbog posla, foto aparat nosi sa sobom već desetak godina i skoro sve prepušta slučaju. Tu nema mesta za kompromise. Bilo da se radi o šumi, napuštenim kućama ili o betonskim konstrukcijama, uvek se vraća na proverene lokacije, jer sunce nikada nije isto. Omiljena strana sveta mu je sremska, zato je vreme da se upoznate sa Danijelom Toaderom.

.

Kako doživljavaš tu razliku između video zapisa i fotografije?

Ja sam preko videa počeo da otkrivam fotografiju. Tada sam shvatio da generalno nemaš priliku da uvek nosiš kameru sa sobom, dok fotoaparat spakuješ u ranac i sa njim možeš da ideš svuda. Na taj način vežbaš, kako ono kažu, stavljanje sveta u četvrtasti okvir. Upornim vežbanjem će i ispasti nešto. Foto aparat nosim sa sobom svakog dana. E sad, prvo i osnovno: ja nisam fotograf! Jednostavno, volim da se bavim sa time i jako me sve to opušta. Dunav, šuma... Uvek sve prepustim slučaju. Jer, svaki put kada je trebalo nešto namenski da proizvedem za novac, to nisam mogao. Prosto, nisam jedan od tih ljudi koji mogu da rade po narudžbini. Ne znam to... Priča sa video je sasvim drugačija. Radio sam na mnogo televizija i učestvovao u velikom broju filmskih produkcija. E, tu naučiš da praviš kompromise. Sa fotografijom nema toga. Radim je po sopstvenom načinu i želji i niko mi neće reći da joj pristupim na drugačiji način.  

4 jpg

Inspiraciju tražiš kako u gradu, tako i u prirodi. Gde pronalaziš idealne trenutke?

Odrastao sam na Limanu i samim tim mi je beton primamljiv. Volim vertikale a onda sam, vremenom, počeo da ih pretvaram u zelene motive. Generalno mi je Novi Sad, jako inspirativan jer se u njemu nešto stalno dešava. U poslednje vreme sam se često selio i to sa svesnom namerom da pobegnem od betona u predgrađe. I onda dolazi otrkiće sremske strane. Sa te strane Novi Sad izgleda potpuno drugačije! To mi je baš fascinantno. Nisam bio toga ni svestan dok nisam skoro svaki dan, u proteklih pola godine, proveo sa druge strane grada. Trenutno živim u Sremskoj Kamenici i grad prko puta posmatram kao na dlanu. Svaki put vidim nešto novo, jer nisam navikao na taj pogled. Sve je postalo suprotno. Volim i Dunav, svaki dan gledam u njega. Skoro sam provalio jednu stvar - koliko se sunce drugačije ponaša kroz smenu godišnih doba. Zanimljivo je dolaziti na ista mesta, recimo, tokom zime, pa onda sve to ponoviti u proleće. Sunce je na drugačijem mestu i sam pogled je drugačiji.

Upravo nam i nova serija tvojih fotografija donosi jedan zanimljiv spoj. Dunav i led.

Fotografisao sam te ledene površine još pre pet godina, to je bio jedan insiprativan fenomen. Sećam se da je jednom temperatura uznosila -27 stepeni! Dunav je, naravno, bio zaleđen, tako da sam sada znao kako da pristupim samom procesu fotografisanja. Ali se stalno treba kretati kako bi iznova osvežavao samu tematiku. A to u vezi sa ledom je prirodna stvar. Te prirodne "katastrofe" ti menjaju perspektivu, jer stvari nisu onakve kakve su uobičajeno. Upravo i svi ti požari, poplave i led prikazuju svet iz jednog sasvim drugog ugla. Doživiš nešto što retko imaš priliku da doživiš. Ima tu i negativnih strana. Prvenstveno mislim na fotorepotrere koji jedva čekaju da odu u neka zaraćena područja. Više volim da hodam po zaleđenom Dunavu. 

7 jpg

Da li ti se desi da, umesto izlaska u grad, samo staviš ranac na leđa i foto aparat u ruke zarad dobre avanture?

To mi se dešava svaki dan! Mene je posao, u poslednje tri godine, svakodnevno vukao na sve strane i morao sam konstantno nešto da istražujem. Onda sam to sve povezao za detinjstvom i tim klinačkim akcijama, kada ti mama kaže da ne smeš da ideš daleko od zgrade, a ti odmah pobegneš do obližnje građevine i sa društvom kreneš da istražuješ. Sve krene kao igra, a naiđeš na neverovatne stvari. Sad nismo deca, imam auto i mogu da idem mnogo dalje. Mislim da sam postao ovistan o tim odlascima u nepoznato, tim foto-pustolovinama u kojima se uvek nešto desi. Evo i danas imam plan. Idem na Frušku goru. Jeste da je led, jeste da je sneg, ali idem!

9 jpg

Ali kada me pitaju za tačnu lokaciju, nikada nemam odgovor. Prosto odem da se što bolje zagubim. To znači da si po prvi put doživeo neku lokaciju i da si se od nje po malo i uplašio. Tu dolazimo do mog generalnog stava a to je da čovek mora da se uplaši svaki dan. Baš dobro da se uplaši. Onda se sve postavi u nezgodan položaj, počinješ da razmišljaš 110 posto i oštrije sve gledaš. Malo ti je i frka, ne znaš kako da se vratiš i tada stvar postaje zanimljiva! Nedavno sam tako otkrio jedan napušten hotel na Fruškoj gori. Hiljadu puta sam prolazio tom stazom i tek tada sam ga spazio i oduševio se njegovim izgledom. Hotel je zatvoren od 2004. Ušao sam unutra i doživeo scene poput onih iz kultnog horor filma "Isijavanje" (Shining, 1980). To je neka vrsta urbanog istraživanja, a suština takve fotografije je da ti nekome preneseš tvoj lični osećaj koji si pokušao da ovekovečiš. Iako je u pitanju vizuelna stvar, on samo može da se oseti, a to je najteže postići. 

8 jpg

A gde su ljudi na tim fotografijama?

Pa nešto ne volim da ih fotkam. Inspirišu me bliski prijatelji, ali je to nešto sasvim drugo. Nije mi zanimljivo da recimo, stojim u centru grada i lovim face. Taj neko niti zna da ga ja fotografišem, niti mi je to prijatno. Osećam se poput špijuna. Ma, kao neki paparaco. Možda i jeste spontano, ali nema energiju.

Kakav svet doživiš kroz objektiv?

Mi smo generalno, u našem društvu, zaboravili da gledamo oko sebe. I sebe sam uhvatio u takvoj zamci i frci koja podrazumeva nekakve odgovorne poslove koji nam donose lovu itd, a stvarno ima toliko stvari koje samo treba uočiti. Zato ja pokušavam da se iznova izmeštam na nove lokacije. Imamo sreću da su nam neke lepe i neuobičajene lokacije jako blizu. To je sve tako dostupno, samim tim i dobro. Strašno je što većina ljudi to ne vidi.

5 jpg

Da li se vraćaš nekim fotografijama? Umesto što to radiš sa lokacijama.

Ne, to ne radim. Ponavljam, meni fotografija kao produkt nije primaran. Tu se više radi o nekakvom osećaju, fotografija treba da prenese makar najmanji deo postignute impresije. Da natera posmatrača da on izađe iz svoje kuće i da se uživo susretne sa zabeleženom pričom.

Da ne zapostavimo i video formu. Koliko ti ona pruža mogućnost da nešto drugačije zabeležiš?  

Ja sam fasciniran filmom i to od momenta kada sam nabavio svoju prvu kameru. To je moja najveća ljubav. Strašno je što ovde od filma ne može da se živi, pa svi mi radimo nešto sasvim deseto. Naravno, oprobali smo se na raznim televizijama. Ljudima se ne dozvljava da do kraja rade onako kako znaju, a smatram da ima puno kreativnih ljudi koji čekaju svoju šansu.

Video rad Danijela Toadera


Da li imaš foto plan za danas?

Da. Imam. Idem na Frušku goru. Danas je sunčano i nije ni hladno. Kao i obično, neću se držati neke poznate staze. Samo ću skrenuti sa puta.  

10 jpg

U nastavku poslušajte deo razgovora sa Danijelom: 


Dušan Majkić

.
Arhitektura jednog grada je ogledalo vremena, politike, života,... Iako je prilikom gradnje na mnoge stvari teško uticati, postojeće…
.
Jedan je od mnogih koji nije preživeo, pošto se drznuo da preti tajnom agentu 007, srećom samo na filmu. U privatnom životu, iako…
.
Ako ste korisnik društvenih mreža, a verujemo da jeste, nije vas mogla zaobići stranica zanimljivog imena Škrabac. Ali nije u…
Program
Kalendar događaja
Jun 2017.
PonUtoSreČetPetSubNed
   
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
  
Anketa

Šta planirate preko leta?