Najvažnije je postaviti prioritete

Sve može da se postigne uz kvalitetnu organizaciju vremena. Ovo univerzalno pravilo važi i kada je u pitanju devojka po imenu Bojana Spajić, studentkinja generacije Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Njen prosek je 9.91, a pre samo mesec dana završila je i master.

Bila si student generacije 2013/2014 godine na Pravnom fakultetu. Da li je to ono što si želela kada si upisivala fakultet?

Iskreno da kažem, kad sam upisivala fakultet htela sam da budem bolji student od proseka, zato što pravnika ima puno. Verujem da svaki iole dobar student očekuje i možda se i nada da bude baš najbolji. Postojala je i u meni ta želja, nisam mislila da će biti baš ovoliko dobro, ali sada kad jeste – jako mi je drago.

Kako si se izborila sa konkurencijom, s obzirom na to da na Pravnom fakultetu na listi posle prijemnog uglavnom prvih 50 ljudi ima maksimalan broj bodova?

To je istina. Pravni fakultet upsuje dosta studenata zato što je, neki bi rekli, prijemni lak. Prosek iz srednje škole tu dosta znači tako da veliki broj studenata ima maksimalan broj bodova. Njih dosta upiše, ali mnogo manje ih završi, pogotovo u roku. Ako gledamo tu neku konkurenciju po broju studenata, onda jeste bila velika konkurencija. Što se tiče kolega i prijatelja sa kojima sam se družila, nikoga od njih nisam gledala kao konkurenciju, pre svega jer su mi bili bliski, a onda i zato što imam takav stav da ne gledam kako drugi ljudi funkcionišu, da li im ide dobro ili loše u odnosu na mene ili generalno, nego se trudim da ja budem dobar student, da budem dobra u nekom aspektu svog života i da se poredim jedino sama sa sobom – onakva kakva sam bila ili kakva bi trebalo da budem.

Postoji legenda da je Pravni fakultet lako upisati, a jezivo teško završiti. Ti si ga završila sa prosekom 9.91. Koliko ti je bilo naporno?

Ljudi Pravni fakultet upisuju iz različitih razloga. Neki zato što stvarno to žele, neki možda zato što ne znaju šta bi drugo, a opet kažem, prijemni nije nešto posebno težak kada ga poredimo sa nekim prijemnim ispitima za tehničke ili prirodne nauke. Da li je bilo baš "jezivo teško" završiti – ne znam. Jeste teže završiti nego upisati ga, često zato što ljudi možda nisu navikli na radne navike koje zahteva ne samo Pravni, nego uopšte fakultet. Nisu navikli da organizuju svoje vreme spram novih obaveza, tako da ako poredimo upis i završetak, drastična razlika postoji, ali mislim da ni to nije sad nešto Bog zna koliko preterano teško, ako se čovek lepo organizuje i ako postavi sebi prioritete.

Takođe, vi nemate ništa od gradiva koje spremate po delovima, već samo obimnu literaturu i ispite...

Kod nas zvanično jeste prihvaćen Bolonjski sistem, ali su skoro svi ispiti organizovani tako da se polažu usmeno. Vi onda do određenog roka nakon semestra u kome ste slušali predavanje, nemate nikakvu proveru svog znanja. Svi drugi imaju kolokvijume i testove, mi nemamo. Bio mi je to malo problem u početku jer vi učite, spremate i koristite literaturu, a ne znate kakav je rezultat i da li se to što ste učili isplati ili ne.

Postoji li neko okvirno vreme koje si izdvajala za učenje, u smislu da si rekla sebi okej sad ću dva sata da učim, pa sat vremena da odmaram? Kako si razvila sistem učenja?

Razvila sam ga vremenom. Mogu da kažem da sam učila redovno, ali ne onako čim se završi jedan rok da odmah počnem da spremam ispit za drugi, nego redovno u smislu da svaki dan učim po recimo dva sata, a ne da dočekam deset dana ili nedelju dana pred rok da učim po osam, devet sati, a znam neke ljude koji su tako učili. Da je bilo tako, ne bih imala vremena ni za šta drugo, a ja nisam mogla da podnesem da izdržim uslove u kojima osim za učenje imam vremena samo za spavanje i jelo. Zbog toga mi je ovako bilo lakše, da učim redovno po manje, nego pred ispit po pola dana.

I takva organizacija ti je u suštini omogućila da imaš i društveni život i prosek 9.91?

Mislim da jeste. I kolio god možda zvučalo kao prazna priča, zaista iz svog iskustva govorim da može da se postigne i takav prosek, ali i da se nađe vremena i za druženja, i za kafu i za islaske i za momka. U suštini za svaki vid društvene aktivnosti.

Pored društvenih aktivnosti, ti si i član Crvenog krsta. I to si stigla.

Ja sam član Crvenog krsta još od osnovne škole, tako da je to prosto nešto što je postalo deo mene i pre nego što sam upisala fakultet. Naravno preselila sam se iz Rume u Novi Sad kad sam počela da studiram i manje sam se uključivala u program kad su došle obaveze, ali i dan danas se uključujem u aktivnosti koliko god mogu.

Nedavno si sa svojim kolegama osvojila treće mesto na jednom takmičenju u Frankfurtu. O čemu je tačno reč?

Radi se o takmičenju međunarodnog karaktera koje je održano ove godine u Frankfurtu, u oblasti Investicione arbitraže, koja se odnosi u stvari na simulaciju arbitražnog postupka. Dakle ne sudski postupak kakav imamo ovde kod nas i na koji su ljudi navikli, nego arbitražno rešavanje investicionih sporova. Učestvovalo je 47 timova iz više od 30 zemalja. To su u stvari bili Univerziteti koji su učestvovali, tako da smo i mi učestvovali kao Univerzitet u Novom Sadu. Pored mene bilo još troje kolega, to su Igor Bauranov, Milena Rašković i Jovana Rubežić i profesorski kadar koji je nas je spremao, koji su nam bili instruktori i treneri i koji su zaista uložili ogroman trud i puno vremena da svoja znanja prenesu na nas. Osvojili smo treće mesto i to je bio jedan baš zajednički poduhvat.

Imaš li neku poruku za brucoše kojima su pre neki dan počela prva predavanja?

Poručila bih da se ne plaše, da se sete zašto su to upisali, jer verovatno to vole i time žele da se bave. Da se vrate na sam cilj i da shvate šta su im bili prioriteti prilikom upisa i da se spram njih i postave pa da na dugačiji način organizuju svoje vreme. Nisu potrebna velika odricanja i nije potrebno trpeti velike žrtve, ali bitno je da se vidi šta je u nekom trenutku najvažnije postići, a šta je možda manje značajno i može da sačeka neko drugo vreme.  

M. M.