.
Trenutno
Music mix by Marko
 Marko Balać
Društvo / Intervju

Muzičko obrazovanje nam je na nivou nacionalne tragedije

13.04.2019.

Filharmonija mladih orkestar je koji mladim budućim muzičarima omogućava da po prvi put osete rad, sviranje i moć jednog tako velikog projekta. Ovakve filharmonije se redovno organizuju širom sveta, a kod nas je, nakon dugo godina bez ovakvog orkestra, dirigentkinja Tamara Petijević preuzela na sebe ozbiljan i odgovoran posao da reoformi Filharmoniju mladih. Mladi muzičari širom Vojvodine, budući profesionalci, sada imaju svoj orkestar, koji kvalitetom ni malo ne zaostaje za starijim i iskusnijim kolegama iz velikih simfonijskih orkestara.

.

"Omladinske filharmonije postoje u svim kulturnim zemljama, a lično sam, za vreme dok sam bila učenik i student, imala prilike, sa mojom generacijom, da sviram u jednom takvom orkestru. Sve to me je svakako inspirisalo da ponovo pokrenem sličan projekat, a zanimljivo je da je i moj otac, pre nekih 60 godina, takođe svirao u omladinskoj filharmoniji, svojevremeno pod vođstvom Rudolfa Bručija, osnivača novosadske Akademije. Što se filharmonije mladih tiče, pokrenuli smo je za doček 2018, tačnije 13. januara smo prvi put nastupili kao orkestar novosadskih srednjoškolaca i studenata, a čak smo imali i talentovanu decu koja su iz nižih razreda muzičkih škola", ispričala nam je Tamara na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Ko su članovi Filharmonije mladih?

U okviru NEO festivala ponovo smo imali nastup, ali su je tada činila deca iz cele Vojvodine, iako mnogi gradovi nemaju dovoljan broj dece da bi svirali u orkestru, pa im je ovo bio i prvi put da tako nastupaju. To je inače simfonijski orkestar koji je sastavljen od dece, koja planiraju da se profesionalno bave klasičnom muzikom, iako je i sam termin klasične muzike dosta rastegljiv, pa smo na repertoar ubacili i svitu iz filma "Lord of the rings". Sve je to naravno ozbiljno u pristupu i radu, ali može se reći da se svira klasična muzika u najširem smislu te reči. Članvi orkestra su deca od 15 do 25 godina, ali prihvatamo i mlađe, ukoliko imaju potreban kvalitet i one koji su sposobni da sviraju u orkestru. Njima to omogućava orkestarsko iskustvo, gde mogu da primene svoja znanja upravo iz toga za šta se školuju. To je jako dobro, jer se deca kroz te projekte druže. Prošle godine smo imali i letnji kamp, koji je trajao sedam dana, gde smo intenzivno po čitav dan pravili probe i pripremali program koji smo izveli u Sinagogi u okviru NEO festivala.

Filharmonija obično broji oko 60 muzičara. Koliko dece je učestvovalo u projektu?

Uglavnom je tako, nekad i više. Samo u gudačkom delu orkestra imate oko 30 muzičara, preko 20 duvača i udaračke sekcije, koje zavise od kompozicije koje se izvode.

Teško je generalizovati, ali kakvi su naši mladi muzičari?

Uvek je škakljivo generalizovati, ali s obzirom na to da imam više od 30 godina iskustva u radu sa mladima, što u horovima ili orkestrima, mogu da kažem da se naši mladi ni po čemu ne razlikuju od mladih širom sveta. Opsednuti su mobilnim telefonima, igricama, pažnja im je rasuta, nije fokusirana i to je zadatak nas koji sa njima radimo - pedagoga, da im fokusiramo pažnju. Uz to, simfonijska muzika i sviranje u takvom orkestru je vrhunsko delo civilizacije. Okupljanje različitih instumenata, kojih je jako puno i koji treba da zvuče skladno, već je ogroman izazov. Mladima treba pružiti te izazove, staviti ih u neku pozitivnu mašinu, taj orkestar i radni projekat kao što, na primer, imaju sportisti. I pružiti im šansu. Imamo puno talentovane dece, ali ih je i puno otišlo. Mi praktično gotove muzičare izvozimo, a zaista ne znam zašto. Nemamo dovoljno orkestara, jedini profesionalni orkestar u zemlji je Beogradska filharmonija, koji deluje kao zasebna celina i nije u službi opere, na primer. Mi, na žalost, u Novom Sadu nemamo tako nešto, tako da njihova profesionalna budućnost ovde skoro i da ne postoji.

tamarab jpg

Koliko se po kvalitetu muziciranja naši omladinci razlikuju od svojih vršanjaka širom sveta?

To može da se poredi sa raznih aspekata. Naši mladi su potpuno isti kao i njihovi vršnjaci što se tiče nekih interesovanja van muzike. Ako se uporede ekonomski aspekti, tu su razlike drastične. Nedavno smo bili na nekom takmičnje u Belgiji, gde smo videli da su futrole i koferi kineskog orkestra skuplji od naših instrumenata. Pre nedelju dana nastupali smo u Beogradu na takmičenju simfonijskih orkestara, gde smo išli sa probušenim kontrabasom (smeh). Bukvalno je instrument imao rupu i ne znam ni kako je momak koji je to svirao uopšte proizveo nekakav ton. Sve to ni slučajno nije zanemarljivo, ali naša deca i pored toga osvajaju nagrade na međunardonim takmičenjima. Borba je to, velika. Mnogi od njih zavole muziku kroz orkestar, jer je uvek lepše vežbati u društvu. Ruku ns srce, ni ja nisam baš mnogo vežbala kad sam bila u njihovim godinama. Naporno je biti u četiri zida sam i ponavljati neke vežbe satima, ali kad vidite da imate uspeha na takmičenjima ili sve to zajedno primenenite u okviru nekog hora ili orkestra, onda sve to ima smisla i osetite radost zajedničkog muziciranja. Imamo puno talentovane dece, ali su ona kao biljke koje treba zalivati i negovati, jer će se inače osušiti.

Zanimljivo i simpatično je bilo na koncertu u Sinagogi, kada orkestar na početku jedne kompozicije nije profunckionisao idelano. Ti si ih zaustavila, strogo pogledala i krenulo je sve savršeno. Kako uspevaš da uvedeš red i da te svi slušaju?

Da, to je bila Bahova fuga koja kreće polifono i dosta je teško sve to sastaviti i da nije bilo snimanja verovatno bismo nastavili, a nakon par taktova bi sve bilo u redu. Mnoga od te dece realno nikad ranije nisu učestvovala u radu orkestra i to je bio moj rizik. Svakom dirigentu je najlakše da primi iskusne i da sa njima radi, ali ovo je bila moja pedagoška misija i vizija da sa njima sve ovo napravim. Više od pola orkestra su bila deca iz drugih muzičkih škola po Vojvodini, kojima je to bio prvi nastup u orkestru uopšte. Nakon priprema samo došli u Sinagogu koja je jedan veliki i prelep akustični objekat, pojavi se i momenat treme, a sve ono što je urađeno i navežbano se malo rasklima. Tako je to sa decom, njima je to bilo jedno veliko iskustvo i škola za budućnost.

Zanimljiv je i tvoj rad na horskoj muzici. Kako te je privukla ova vrsta izvođenja?

Bila sam violinista i sa bakom sam došla privatno u crkvu na Vrbicu. Privukao me je zvuk hora. Moja prijateljica je tada vodila hor i posebno mi se dopala duhovna muzika, kao i sama primena horske muzike. U sve to sam spontano ušla, pa sam se zainteresovala za dirigovanje i to opet sticajem okolnosti, jer sam bila prva zamena za dirigenta koji se jednom prilikom nije pojavio. Zapravo je to bilo moje prvo dirigovanje, a danas sam doktor dirigovanja i time se intenzivno bavim više od 30 godina. Držim seminare u Americi, u junu idem u Čikago i Vašington, gde imam dva masterklasa za dirigente. U Rusiji ću ove godine biti dva puta, jednom kao član žirija jednog velikog festivala, a drugi put sa devojačkim horom muzičke škole "Isidor Bajić".

Šta je najvažnije za jednog dirigenta?

Dirigovanje je sveobuhvatan posao. To je poznavanje svih muzičkih disciplina, ali i poznavnje psihologije i socijologije ljudi. Od nesklada mi moramo da stvorimo sklad, a poenta i jeste da imamo što više različtih ljudi, različitih instrumenata, glasova, jer svaki čovek donosi svoj život u hor ili orkestar na svaku probu. To je pravi izazov i izuzetno je teško i zahtevno, ali ja valjda imam to nešto lidersko u sebi, deo je sigurno i genetika, ali i razvila sam taj osećaj. Usuđujem se da kažem da je to kao posao direktora jedne velike firme, gde imaš sektore ispod sebe kojima treba da rukovodiš.

tamarac jpg

Glas je verovatno najsavršeniji instrument, ali i najteži za implementaciju u zajednički orkestar. Kako komentarišeš pojavu velikog broja horova koji su često amaterski, ali koji imaju verne i posvećene članove?

Rekla bih da je hor, kao i orkestar, jedno civilizacijsko dostignuće. Jednostavno, ljudi žele da pevaju zajedno, horsko pevanje usrećuje ljude, socijalizuje ih i osete potrebu da sa drugim ljudima svoj glas stave u službu nekog zajedničkog zvuka. Taj zvuk i taj hor deluju kao poseban organizam, nešto što se zajedno stvori i to je jako lepo. To je muziciranje glasom, gde je glas potpuno prirodan, ali i najosteljiviji instrument. Za njega nema rezervnih delova i čovek je prvo pevao, pa tek onda počeo da pravi instrumente. To je ono što ljude zaista čini srećnim. Kod amaterskih horova često umemo pogrešno da tumačimo, da amater ne zna šta radi. A to je diletnatizam. Amaterizam je od reči ama što znači voleti. Amater je onaj koji to voli, čak, profesionalac koji to radi stručno i ne mora da voli to što radi. U našem narodu horsko pevanje postoji dugi niz godina i ima veliku tradiciju, još iz 19. veka, kada su se preko pevačkih društava ljudi okupljali, a to su bili i prvi načini nacionalnog oslobađanja.

Novi Sad jeste horski grad i ono čime se ja ponosim je da smo pre dve godine uspeli da osnujemo Srpsku horsku asocijaciju, gde okupljamo i horove iz dijaspore, koja broji 120 horova. To je velika platforma gde je uključeno oko 4.000 ljudi. Pravili smo seminare, festival, a ako bude osećaja kod onih koji imaju moć da donose odluke i odobravaju sredstva, onda će se organizovati i jedan divan omladinski horski festival u septembru. To bi trebalo da bude ne samo festival, već i društveno odgovorno delovanje. Ne samo koncert, već jedna javna horska proba sa građanima, koja se praktikuje svuda u svetu. To je koncept koji se naziva "open singing" i a lično sam imala priliku da na jednom sličnom događaju dirigujem i sa svojim horom vodim jedan takav događaj u Torinu.

Za koju kompoziciju horske muzike bi mogla da kažeš da je najviše voliš?

Pa to je baš teško reći, zaista svašta volim (smeh). Jako mi je zanimljivo kad pravim programe za koncerte, kad idem sa mojim horom negde, onda dobijem porudžbine koju epohu da odaberem ili koji žanr da bude. Onda se osećam kao Baja Patak koji uđe u svoj trezor - tako i ja otvorim moju ogromnu riznicu nota, jer mi je ceo stan kao muzikološki institut, a note sakupljam više od 30 godina. Lično jako volim srednjovekovnu muziku, to mi je baš interesantno. Volim takođe da predstavljam našu muziku napolju, jer mislim da bi trebalo ljudima pokazati ono što ne znaju. Reakcije publike na našu muziku su jako zanimljive. Kada pevamo poznate kompozicije, bilo da su stare ili nove, od poznatih ili manje poznatih autora, to je nešto što svet zna, pa im je interesantna naša interpretacija. Ali kada mi iznosimo naše muzičko nasleđe, onda je to ono pravo i to im je posebno interesantno. Tu smo mi potpuno autentični i to publici bude najzanimljivije, kao što je, na primer, Mokranjac koji je sam vrh horske muzike i zaista možemo da se ponosimo njime.

Kakvi su moderni kompozitori horske muzike?

Kao i u svakoj umetnosti, ima tu različitih pravaca, pa tako i horska muzika još uvek negde luta. Ne može se reći da postoje određeni pravci. Minimalizam je dosta popularan i tako je već par godina unazad. Retko se sreće nešto poput, na primer, Rahmanjinovog mega zvuka. Koristi se dosta ritma, popularne su voklane perkusije, pogotovo među mlađim horovima, ali dosta se luta. Takođe, popularna je i narodna muzika i traže se novi načini aranžiranja, a i sami aranžeri su veoma bitni. Uopšte nije mala stvar aranžirati jedan napev, ne praviti novu kompoziciju, nego od stare dobiti novu formu izvođenja.

Svedoci smo da je veliki uspeh postgao hor SNP-a, koji je kroz kombinaciju sa rok muzikom dobio zaista mnogo publike, ne samo u našem gradu. Kako ipak doći do većeg broja publike na koncertima klasične muzike?

Potrebna je ozbiljna edukacija, kao i ustanova koja se bavi mladima. To bi trebalo da bude Muzička omladina, koja obilazi škole i organizuje edukativne koncerte sa objašnjenjem, a ne samo da se napravi koncert koji će slušati publika koja to ne razume. Muzička kultura je na jako lošem nivou, jer je muzičko vaspitanje smanjeno na minimum, a plašim se da će uskoro biti i ukinuto i da će ustuknuti pred informatikom i drugim modernim stvarima. Horovi po osnovnim školama su ukinuti i mi se kao muzička asocijacija borimo da se to vrati, jer su trenutno stvar entuzijazma pojedinih nastavnika. Iako sam po prirodi pozitivna osoba, mislim da je to na nivou nacionalne tragedije. Potrebni su nam edukativni koncerti naših profesionalnih kuća i nadam se da će neko imati sluha i biti mudar da to pokrene. Beogradska filharmonija to odlično pravi. Oni prave koncerte i za bebe, za decu iz zabavišta, za osnovnu školu. Nije to samo u Beogradu, slična iskustva sam doživela i u Čikagu, gde radi jedna od najvećih opera i jedan od najvećih simfonijskih orkestara na svetu, koji redovno imaju koncerte za decu i dela prilagođena njima. Deca se tu upoznaju sa čarima ove muzike, moraju da se "inficiraju" klasičnom muzikom. Logično je da ne može neko da voli nešto što ne razume.

Šta bi te u narednom periodu obradovalo, bilo da je u pitanju projekat ili koncert?

Mnogo je projekata u planu, to nije problem ali bi me zaista obradovala podrška. Razumevanje i podrška, ništa više od toga.

Gostovanje Tamare Petijević u emisiji Dnevna soba možete preslušati ovde:

Jovan Marjanović

.
Ako ste ovaj muzički sastav nekada čuli uživo, znate zašto bi trebalo da ih slušate opet. Ako ih niste slušali uživo, ali ste…
.
Na 6. Svetskom omladinskom otvorenom prvenstvu u bridžu, koje je doržano u Hrvatskoj, studentkinja Univerziteta u Novom Sadu Aleksandra…
.
Većina ljudi kada se informišu, prvo što primete u tekstovima su brojevi za koje se retko kada navodi izvor. Kako se ne biste…
Program
Kalendar događaja
Septembar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
      
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
      
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?