.
Trenutno
Music Mix by Bea
 Beata Kovač Božović
Društvo / Intervju

Mumin: Za mene su Hantersi "best of"

07.04.2018.

Milan Mumin je prepoznatiljiva i specifična figura novosadske rok scene, a njegov rad u bendu Love Hunters traje više od 30 godina. Prvim izdanjem na gramofonskoj ploči "Best of" Mumin i Huntersi su nas podsetili na neke od hitova u kojima smo prethodnih godina uživali. Mumin, koji već 15 godina živi i radi u Americi, iza sebe ima i dva solo albuma koje prati i veliki broj spotova urađenih sa američkim muzičarima, a svoj veoma uspešan filmski i glumački debi imao je kroz dukometražni igrani film "Love Hunter". 

.

"Nikad nisam bio neki veliki kolekcionar ploča. Imao sam, naravno, svojevremeno gramofon i kupovao ploče. Pojavom novih tehnologija prešao sam na kasete pa kasnije diskove, ali nikad nisam prežalio taj vinil zvuk. Oduvek sam baš taj zvuk najviše voleo i cenio, a želja mi je da svaki moj album doživi izdanje na gramofonskoj ploči. Na žalost ili na sreću, evo tek posle 30 godina, tačnije 31. godinu od početka rada, uspeli smo da objavimo ploču i da stavimo naše najveće hitove na vinil. Ploču je objavila diskografska kuća 'Metropolis', a sama ploča izrađena je kod nas, u Novom Sadu na Klisi, gde je počela sa radom firma koja proizvodi i štampa gramofonske ploče. Svuda u svetu, a sigurno znam za Ameriku gde već 15 godina živim, prodaja ploča je skočila i preskočila prodaju diskova", priča Mumin na početku našeg razogovora.

Kako si odlučio koje ćeš pesme iz cele prethodne karijere odabrati i staviti na ploču?

Tu smo bili na mukama. Naravno da su poneke pesme izvisile, jer ploča trpi 45 minuta muzike ili, ako staviš više, onda opada kvalitet. U jednom momentu sam čak raspisao konkurs preko socijalnih mreža, pitajući masu šta bi voleli da se pojavi na ovom izdanju ali ni to nije bilo od velike pomoći. Uglavnom se to svelo na naš izbor, dosta klišeast, ali kako bi mi to rekli "u čelo", 11 pesama i tu nije bilo puno prostora za manipulaciju. Postoji i identičan CD, a na njemu je bilo malo više prostora jer je i duži, pa smo stavlili i par ekstra pesama, a stavili smo i tri do sada neizdate pesme.

muminf jpg

Iako si već 15 punih godina u Americi bend faktički nikad nije prestao da postoji?

Lično, nikad nisam prekidao da se bavim muzikom. Možda je manje poznato, ali imam i dva solistička albuma za sve vreme koje sam proveo u Americi, kao i igrani film. Sve je to nastalo tokom ovih 15 godina, uporedo radeći neke najgrdnije poslove, kao i većina naših koja ode negde u inostranstvo. Ja nisam otišao "trbuhom za kruhom", nisam ekonomski migrant već sam jednostavno želeo da odem i vidim kako to izgelda, da se malo promuvam. I to muvanje, eto, traje do dana danas (smeh). Što se benda tiče, 2004. godine smo uradili zvanično poslednje izdanje Love Huntersa, sa Robijem za bubnjevima i Medanom, mojim kumom na gitari, dok je Protektor bio uvek na basu. Tada smo uradili DVD "Live in Bistro" koji je Komandant Adam zaista sjajno snimio, a nakon toga sam otišao za Ameriku znajući da imam šanse da sredim papire kao umetnik i da apliciram za boravak tamo.

Iako je to proces koji traje godinu dana, kod mene je sve to išlo dosta glatko. Potom sam se već 2005. godine vratio i ponudio bendu da uradimo novi album, međutim, oni su se već nekako izrazilazili, nikad se naravno, ne daj Bože, nismo svađali, ali nisu bili zainteresovani da to snimimo zajedno. Taj album sam kasnije snimio kao Milan Mumin i Undercover Maniacs. Ljuban i ja smo originalni članovi benda još sa prvog albuma, ali iz pijeteta prema ostalim članovim benda nisam želeo da uradim pod imenom Love Hunters. To me je inače i kod drugih nerviralo, kada ostane samo pevač pa se prodaje kao ceo bend. U međuvremenu smo uradili i jedan snimak, demo, koji nikad nisam izdao ali su te pesme na kraju našle svoje mesto u filmu i baš sam srećan zbog toga. Nakon toga, 2010. godine u bend se vratio basista Protektor, e kad nas je bilo trojica originalnih od četvorice, onda je to ponovo moglo da se zove Love Hunters, jer to i jeste.

muminoradio jpg

Pomenuli smo i film "Love Hunuter" snimljen pre par godina u Americi, koji i dalje ima svoj život. Nedavno ste ga predstavili i publici u Holandiji. Kakve su reakcije publike šriom sveta?

Bez obzira što ja narod podsećam na galamu, pivnice, rokenrol (smeh), sam film je dosta umetnički i artistički. Prikazivali smo ga kojekude, ali mislim da treba da se pogleda onako na miru, u bioskopu sa dobrim ozvučenjem jer je pun muzike, a po istinitoj priči. Dosta je jak, iskren, pa se čak publika i zaplače, mada mi to nije bio cilj da uradim. Srećna okolnost je što u tom filmu igram sebe, a ostalo su glumci profesionalci od kojih se ne zna koji je bolji. Iako smo bili low budget i "štap i kanap", to se u filmu ni jednog sekunda ne vidi, niti oseti, jer su svi bili na visini zadatka. Mislim da o filmu dovoljno govori sama kritika u Njujork tajmsu, pa u Holivud reporteru, gde je super da se uopšte pojaviš, bez obzira na to da li dobiješ pozitivnu ili negativnu kritiku, a mi smo ocenjeni sa jako dobrim ocenama. Upravo zbog toga mnogo se ljudi pojavilo na američkoj premijeri filma.

Malo mi je žao što moje distibutere iz Amerike nije previše zanimao ostatak sveta, pa smo se više bazirali na američke gradove i uradili veliku turneju koja je obuhvatila sve najveće gradove po Americi. Moj sadašnji producnet Clay Harper upravo je gledao film, pa me je nakon toga kontaktirao i pozvao da dođem kod njega u Atlantu. Film je puno toga pokrenuo, ali mi je malo žao što se nije toliko pažnje usmerilo na Evropu. Ipak, svetska premijera filma održana je na "Varšavskom filmskom festivalu", a ostalo smo uglavnom radili moja žena Jeca i ja, gitaru na rame i idemo svuda gde možemo da ga prikažemo. Dobro je i što film nije takav da ga publika odgleda i baci u đubre, nego i dalje živi i traje. To što si pomenuo, bio sam nedavno u Holandiji, u njihovom najstarijem bioskopu u centru Amsterdama, imali smo projekciju filma i nakon toga sam malo svirao akustaru. Bilo je zaista prelepo, mada mi je žao što nisam imao uslova da povedem ceo bend.

muminb jpg

Za Love Hunterse, Holandija je veoma značajna jer ste tamo snimili sjajan album. Ima li šanse da se tako nešto ponovi?

Bio sam do Mileta Ćirića gde smo još tada snimali album. Studio je isti, Mile je isti i dogovorili smo da odemo i snimimo materijal sa celim bendom i to do kraja ove godine. Ja sam doduše već sad snimio nešto, samo akustara i glas, ljudima se to sviđa, pa ćemo videti.

Da li još uvek doživljavaš priče iz njujorškog taksija ili iz nekih drugih situacija po Americi koje ćeš u budućnosti prepričavati?

To je nepresušan izvor budalaštine i ono što mi je najbitnije, nikad mi nije dosadno. Uvek sam se plašio nekog kancelarijskog posla, gledanja istih likova, čekiranja na vratima, tačno bih se obesio treći dan (smeh). Sve mi to napuni baterije, kao što rekoh, nikad nisam bio ekonomski migrant, ali zaista se, ne samo u Njujorku nego i u celoj Americi osećam kao da dišem punim plućima, iz nekog razloga slobodan. Dobro je što nikad nisam dugo ni tamo ni ovde, pa mi ništa ne dosadi. Tamo sam na primer vegeterijanac, ne pijem i nekako se skroz iščistim, onda se ovde izmasakriram. Taj fazon mi prija i za sad funkcioniše. Film je praktično obradio samo jedan delić, dosta toga smo morali da izbacimo da bi stalo sve. Scenario i režio su uradili braća Bala, Nemanja i Brane, prema mom kazivanju, ali smo, recimo, neke tri lakrdije morali da spojimo u jednu da bi sve stalo.

Žao mi je i što nismo sve te sjajne i talentovane glumce mogli da uzmemo za film. Sećam se, na primer momenta kad smo birali jedan glumački crnački par za scenu u taksiju. Otišli smo kod njihovih prijatelja, tamo je bilo tridesetak glumaca i svi su bili toliko dobri da smo hteli da ih angažujemo sve, da napravimo izmenu u scenariju gde ću se ja kao pojaviti na nekoj žurci u Harlemu zajedno sa svima njima. Na kraju je Nemanja izabrao dvoje od kojih je devojka bila za glavu viša od momka, što se nije videlo na filmu jer oboje sede u taksiju. Mnogo priča još stoji u pripremi, dosta toga pamtim, dosta zabeležim. Neke stvari su bile čak i zastrašujuće, ali ćemo i njh okrenuti na zajebanciju tako da možda bude i "Love Hunter 2", ali to ćemo još videti. Za to je potrebno da se razvijemo u strelce, da vijamo novce, to je uvek najteže. Ono što mi jako imponuje jeste da su mnogi ljudi verovali u nas i bukvalno nam, ne pozajmili, nego dali pare. Naravno, deo novca smo i mi sami uložili. I što je nabitnije, sada smo sve vratili i negde smo na nuli.

mumind jpg

Verovatno si pravi čovek za odgovor na pitanje koje zanima većinu mladih ljudi kod nas, otići ili ostati u Srbiji. Šta bi preporučio onima koji o tome razmišljaju?

Ako odu neće im škoditi, to sigurno. Savladaće jezik, naučiće kako se i pravi i ceni zarađeni dinar, što je možda osnovna problematika kod nas, i kod mladih i kod starih. Shvatiće koliko je važno da se poštuju pravila posla i poslovanja. Kod nas ima i mnogo mladih koji nemaju pametija posla, pa zašto da ne? S druge strane, ne mogu ni da preporučim nekom ko je mlad da mu život prođe u dirinčenju, jer ni to baš nije humano. Amerika, konkretno, je za mlad svet. Ja sam otišao sa 33 godine i već sam bio mator, mada vidim sebe da kao Andrla skačem do osamdesete po bini. Nisam se libio da odem, mada sam itekako imao ovde šta da izgubim, a ako je neko mlad, bez posla, mislim da bi trebalo da ode i proba.

Naravno, sve je to i kod mene u svetlu nekog vraćanja i unapređenja ovog života ovde. Odeš u inostranstvo, usavršiš struku, proširiš vidike, upoznaš jezik, stekneš mnogo novih poznanstava, iskustva. U šali sam rekao da bih voleo da sa američkom ambasadom usavršim tu J-1 vizu koja već postoji i koja se daje našim ljudima, ali da im ja dam plan i program šta bi trebalo da rade za tih pet meseci koliko im se odobri boravak u Americi. Četiri meseca da radiš, peti da ladiš! Napravio bih im divan program koji bi se sastojao od mesec dana roofinga, mesec moovinga, onda mesec constructiona, mesec dana demolitiona i onda peti mesec da uživaš. Potpisujem da bi se svako vratio kao bolji čovek.

Šta je ono što bi lično želeo, poslovno i privatno da ti se ostvari u narednom periodu?

Nikad nisam srećniji nego sa mojim bendom Love Hunters. Prelepi su i ovi snimci iz Atlante, momci su fantastični i ljudi i muzičari, ali nikad nisam svirao sa takvim profesionalcima i osećam se kao da me prati bend Olivera Dragojevića, u lošem smislu. Volim te ulice Amerike i verovatno ću uraditi još jedan solistički album sa tim momcima, ali ono što me najviše raduje i čemu uvek težim je moj bend iza mene. Kada su tu Huntersi, osećam se najbolje i nadam se da ćemo do kraja godine snimiti novi album. Pesme već postoje, sa Miletom iz Holandije sam praktično dogovorio saradnju. U narednom periodu voleo bih da svi prethodni albumi budu na vinilu, što sada nije neizvodljivo. Lepo bi bilo da se dogodi još jedan film, voleo bih da se ponovo okušam, da li u glumi, scenariju, režiji, a sve to protkano masovnim svirkama.

Razgovor sa Muminom u emisiji Dnevna soba poslušajte na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović

.
Nedavno završeni NEO festival doneo je novosadskoj publici veoma zanimljiv i bogat program, nastavljajući ideju da se klasičnoj…
.
Francuski institut u Srbiji poverio je mladoj i izuzetno talentovanoj strip autorki Jani Adamović da koncipira izložbu pod imenom…
.
U okviru aktuelne turneje po Balkanu, riječki indie rock bend Jonathan dolazi u Novi Sad. Prvi samostalni koncert u našem gradu…
Program
Kalendar događaja
Septembar 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
     
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
Anketa

Da li treba ukinuti letnje/zimsko računanje vremena?