Migranti su moje komšije

Kroz različite tipove umetnosti, od slikarstva i vajarstva, preko fotografije pa sve do filma i scenarija, Vojin Ivkov se bavi zanimljivim, ali teškim temama. Poslednjih nekoliko godina umetnički rad je posvetio migrantima. Okom svog fotoaparata, ali i kroz dokumentarne filmove u okviru redakcije RTV-a u kojoj je zaposlen, beleži trenutke iz njihove teške svakodnevice.

fotografije: privatna arhiva

"Pripremam izložbu 'Mi – oni – Mi' koja će biti otvorena u petak 6. decembra u Kulturnom centru Vojvodine 'Miloš Crnjanski' u Novom Sadu, sa početkom u 18.30. Nastavio sam rad na temu migranata i migrantskih kriza, na čemu radim već nekoliko godina", ispričao nam je Vojin na početku razovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Na koji način se nastavlja tvoj rad?

Nastavljam u kontekstu fotografije i instalacije. Razvija se medij kojim se bavim, ondosno, tematika je ista, ali je način prikazivanja proširen. Pokušavam da uklopim i fotografiju i film, ali i muziku u sve to, pod jedan krov.

Gde si ovog puta   našao inspiraciju i građu za izložbu?

Inspiracija je ista kao i pre mnogo godina, praktično od osnovne škole kada sam počeo da se bavim ovim. I dan danas sam dobar sa mojim drugarima, koji su sticajem okolnosti bili izbeglice i migranti, a sada se samo nastavilo. Što se mene tiče nema nikakve razlike, samo sam nastavio i unapredio svoj rad. Mislim da je prva i jedina inspiracija moj komšiluk. Nisam morao da idem negde daleko da bih pronašao inspiraciju i moto da radim upravo ovo.

Kako si koncipirao ovu izložbu, od čega se sve ona sastoji?

Sastoji se od filma, u pitanju je video Sale No Mobarak, dokumentarni film koji sam napravio pre neke dve godine. Film će biti emitovan na video bimu, uz to imam tri velike cirade, u dimenziji 3x2 metra koje će se kasnije, posle izložbe kačiti na kamione. Na te tri cirade su štampani portreti migranata koje sam fotografisao tokom prethodnog perioda. Biće i jedna audio instalacija, koja prikazuje malog dečaka, migranta, koji peva pesmu, uspavanku, koja je jedino što ga podseća na njegovu majku. Dečko je inače iz Sirije, iz mesta Farsi, a njegova majka je preminula kada su došli u Evropu, utopila se u Mediteranu. Ova pesma će ići u pozadini sve vreme tokom trajanja izložbe. 

Baviš se teškim temama. Koliko uspevaš da posao ne nosiš kući, ili se to nikad ne dešava?

Iskreno, ne znam. Radeći na Televiziji Vojvodine, u dokumentarnom programu gde se trenutno pripremamo za jednu težu temu, dešavalo se da me snimatelji zateknu kako se samo okrenem i plačem. Neke stvari sam nosio u sebi dugo i onda nekada i odustajao. Naravno da sam donosio i posao kuć,i što je uvek rezultiralo lošim. I pored svega, siguran sam da to treba da se radi. Ne da lično to baš ja to treba da radim, gledam na to kao da je meni to trenutno zapalo. Sve to bude teško, pokušavam da napravim neku vrstu zida između mene i posla, ali često to nije moguće.

Fotografija, kao jedno od tvojih izražajnih sredstava, sačuvani je momenat. Kako kroz sadašnji momenat vidiš trenutnu situaciju migranata?

Pokušava da nam se nametne priča kako je migrantska ruta nešto uređeno i da to danas nije toliko raspušteno kao što je bilo pre par godina. U stvarnosti to nije tako i sve je to privid, jer vidimo šta se dešava i na hrvatskoj granici, kao i na mađarskoj. Njihova policija puca na sve strane, a dolazi zima i danas sam baš gledao kampove u Tuzli, šatori su već pod snegom. Iskreno, ne mogu da sagledam celu situaciju, ne znam tačno šta se dešava, ali mislim da ovo neće stati. Mislim da bi kao narod trebalo drugačije da se odnosimo prema njima, ali i prema nama samima. Vidim da je u Somboru pokrenuta inicijativa koja se protivi dolasku migranata i da im ljudi prave sačekuše. Ni sam ne znam šta da kažem. Ne mogu više ni da osuđujem, mogu da ukažem na problem, nisam ja tu da dam rešenje za problem, ali prosto smatram da mora na tome da se radi i da svi zajedno pronađemo neko rešenje.
 

Šta će se dalje dešavati sa izložbom?

Izložba je tako koncipirana da može lako da se spakuje i premesti na novo mesto. Pošto su u pitanju cirade, ideja je da se one kače na manje kamione, "tamiće" i da se šalju na granične prelaze tamo gde migranti ne mogu da prođu. Mi ćemo snimati te kamione i želja je da nastavimo sa praćenjem njihovog kretanja, odnosno, rute kojom oni ne mogu da idu. Ženevskom konvencijom njima je dozvoljen prolazak... Jako puno stvari se tu dešava. Na mnogo toga se ne može uticati, ali na nešto manje svakako može.

Kako vidiš svoj naredni rad, hoće li i dalje tema biti migranti?

Da, tema je potpuno ista, samo što ovog puta treba da pratimo dvojicu migranata, Jafara i Keroksa. Njih dvojica su odlučili da ostanu u Srbiji i započnu život ovde. Takođe, sa Nikolom Macurom, vajarom iz Novog Sada, pripremam jednu zanimljivu i neobičnu izložbu koja će se zvati "From noise to sound". Od oružija pravimo instrumente, snimamo od svega film, a muzičari će biti integrisani u celu ideju. 

Koliko umetnik poput tebe može uopšte da pokrije troškove ovakvih projekata?

To je jako teško pitanje. U suštini ne može. Kultura je, kao što se zna, ispod 1 odsto, nezavisna kulturna scena pokušava da se podigne, ali prosto ne može. Od umetnosti ne može da se živi, nije to samo problem u Srbiji, to je generalno problem u većini zemalja koje su čak mnogo bogatije i bolje organizovane. U Srbiji je naravno još gore i sve je samo na ambiciji umetnika. Tu nema zarade i ne vidim da će se nešto promeniti u narednom periodu. Možda bi svi trebalo da prestanemo da se bavimo umetnošću skroz i da završimo s tim. Jedino to vidim kao rešenje. Treba nam neka vrsta štrajka u umetnosti, makar na godinu dana. Nešto slično bi trebalo uraditi i sa našom reprezentacijom u fudbalu. Zatvoriti izložbe, književne večeri, niko da ne piše, niko da ne slika, niko ništa da ne radi pa da vidimo kako će biti.

Kako se snalaziš sa nabavkom tehnike, koja u fotografskom svetu ni malo nije jeftina?

Uglavnom iz inostranstva, jer je jeftinije. Dobar deo materijala, tj. opreme, sa raznih je foto berzi i sličnih stvari, a tu je i razmena sa drugim fotografima. U suštini, ja nisam fotograf, to mi je samo jedan od načina izražavanja. Bavim se i slikarstvom, vajarstvom, filmom, scenarijem. Ovo je trenutni mediji kojim se bavim, jer nisam više imao novca da plaćam atelje i da se bavim slikarstvom, pa sam prešao na ulicu.

Može li tvoj rad da te odvede i preko granice naše zemlje, da predstaviš svoj rad i u inostranstvu?

Imao sam možda više sreće nego pameti, pa su moji radovi, sticajem okolnosti, već otišli u inostranstvo. Moj aparat me je već odneo svuda, postoje neki kanali koji možda jesu mali, a i to je sve do ambicije samog umetnika. Vijao sam i kustose i galerije samo da bi se rad video, da se ne zatvori na lokalu. Ideje postoje da se i ovaj rad gura dalje, svakako ćemo raditi na tome.

Vojinovo gostovanje u emisiji Dnevna soba preslušajte ovde:

Jovan Marjanović