Mehanička fotografija - legalizacija krađe!

Ukoliko Narodna skupština danas usvoji autentično tumačenje odredbe Zakona o autorskim i srodnim pravima, "svaka rutinski izrađena fotografija, koja se pojavljuje i preuzima u elektronskom obliku, bez obzira da li je originalna duhovna tvorevina autora" prestaće da uživa zaštitu kao autorsko delo. Novosadski fotograf Aleksandar Kamasi smatra da je u pitanju legalizacija krivičnog dela krađe i da su na udaru države, nakon novinara, na red došli fotografi i fotoreporteri.

"Ako Skupština usvoji ovaj zakon, krivično delo krađe će biti legalizovano. Vraćamo se u vremena polja pamuka u Americi. Ne karikiram, povlačim paralelu. Ko je to, ko si ti, ko sam ja, pa da smemo da kažemo gde umetnost počinje, a gde se završava", kazuje nam novosadski fotograf Aleksandar Kamasi, s kojim razgovaramo povodom namere zakonodavca da "rutinski izrađene", odnosno "mehaničke" fotografije budu oslobođene autorskih prava autora, iako je i laiku jasno da je razlikovanje "mehaničke" i "duhovne" tvorevine najčešće pitanje ličnog obrazovanja, estetike i svetonazora osobe koja fotografiju posmatra.

Kome odgovara ovakav zakon?

Vlasnicima medija u Srbiji. Samo u Novom Sadu imate pisane medije koji su u ovom momentu deo vladajuće pozicije. Ova klima se temeljno pravila 16 godina, koliko se profesionalno bavim novinarskom fotografijom. Došli su u fazu da su kupili medije i sada prave varijantu da ne moraju da plaćaju fotoreportere, već mogu da uzmu fotografiju i objave je. I kako ću ja to da dokažem? Koga će sud da zaposli kao veštaka? Profesora fotografije s akademije, da on priča da li je to kadar koji može da napravi samo jedan čovek, ili više ljudi?

Apsolutno je nejasno koje telo ili osobe će odlučivati o tome?

Upravo. Kako da objasnimo Goranu Tomaševiću, jednom od najpoznatijih ratnih fotoreportera, da li je to njegova mehanička radnja? Šta, ustane ujutru, popije kafu, u osam je na prvoj liniji sirijskog fronta, radi do tri i posle ide nazad – da li je to mehančka radnja? Oni sebi daju za pravo da skinu agencijsku fotografiju Rojtersa i da se sude s njima po našim zakonima. Država može imati velike posledice što se tiče međunarodne arbitraže, tužbi na međunarodnom nivou. Država će odgovarati, a ne vlasnik novina. I tako je ovo i skovano: da srpski poreski obveznici snose troškove krađe fotografija.

"Mehanička radnja" Marka Izraela Selema/Jerusalim Post 

Naša zemlja ima međunarodnu obavezu poštovanja autorska prava?

Naravno, naša udruženja novinara i fotografa su članovi svetskih udruženja, mi kao članovi tih udruženja u celom svetu imamo pravo da s našom zlatnom karticom budemo profesionalci gde god odemo. Očigledno je i tužno da su ljudi koji sede u Skupštini toliko neobrazovani, ta osoba je verovatno do te mere neobrazovana da ne zna da je fotografija nauka.

Domaći mediji su, dakle, isključivi profiteri?

A to su vlasnici iz vladajućih stranaka ili bliski njima. Danas, sutra, mesaru mogu da kažu da je sečenje šunkarice na mašini mehanička radnja i da nema pravo na platu. Jako loše se osećam, imam 35 godina, 20 godina sam u fotografiji i sada dolazim u situaciju da sam daleko ispod nivoa ravnopravnog građanina ove države. Nemam pravo na svoju platu. Od čega da platim porez ovoj državi?

Da li se ovo odnosi i na selfije i fotke građana koje su okačili na internet i sada svako može da ih objavi bez pitanja i naknade jer su "mehaničke"?

Da. Sa selfijima ne vidim problem, takvi selfiji će se eksploatisati ako ste poznata ličnost. Druga je priča ako tvoja fotka ima novinarsku vrednost. To se desilo i sa vašom, novinarskom strukom, hteli su isto to da urade sa pisanjem vesti. One nisu prekucavanje, pisanje vesti je intepretacija koja zavisi od znanja osobe, a vesti su kao i fotke – roba. Neverovatno mi je da su se novinarska udruženja jako kasno oglasila ovim povodom, tek juče popodne.

Misliš li da je blizina izbora uticala na ovu odluku, da li je vlast mislila da će građani ovo progutati zato što imaju i prečih vesti?

Ne mislim da je to razlog. To bi se desilo i da nema izbora, ili da su sutra. Prosto, ovo je legalizacija krađe. Jedino je još sud u ovoj zemlji štitio fotoreportere i u gadnoj smo situaciji, ne dobijamo plate pet, šest meseci, a svi ti ljudi o kojima pričamo su danas na ovaj ili onaj način vlasnici medija.

Kako će ovaj zakon, ako bude izglasan, uticati na tvoj život?

Distancirao sam se od svakodnevnog posla fotoreportera. Naravno da sarađujem s novinama, ali nisam vezan ni za jednu kuću, frilenser sam. Shvatio sam to kada je moj urednik u najpoznatijim našim novinama, kada smo se žalili na uslove jer svi koristimo ličnu opremu, rekao "šta da ti kažem, radi više svadbi". Nažalost, ja živim od toga, moram to da kažem i ne radim ofrlje, svaku svadbu se trudim da uradim najbolje i tako sam učen. Ne samo ja, svako od nas fotografa i fotoreportera nema ideala da živi u vili od 1.500 kvadrata i da ima 40 automobila. Svi ulažemo u opremu da bi napravili što bolju fotografiju. Sada je iskorišćena situacija neznanja i temeljnog uništavanja. Put je bio već utaban.

"Mehanička radnja" Rada Prelića/Tanjug                               

Da li je ovo pravi trenutak da se fotografi organizovano priključe protestu Novinari ne kleče, u istom smo sosu oduvek, ali je postao nepodnošljivo vruć i ljut?

Osuđeni smo na ćutnju, svesno gledamo propast i znamo da je situacija sad toliko odmakla da spajamo kraj s krajem, umiraćemo svi od gladi. Danas je to fotografija, pre toga novinarstvo, sutra - ne znam. Svi imamo brigu kako da nahranimo decu, novinari dugog staža ne dobijaju plate deset meseci, a pare vam trebaju da nahranite decu i ne samo to - da platite porez, što ovu državu najviše interesuje.

Nisam video novinare na izložbi novosadskih fotoreportera koja se svake godine održava. Kolege nas nisu podržale. Imao sam iskustva da kolege eksploatišu naš rad, čak i sami predsednici udruženja novinara koriste naše fotke i potpisuju ih kao privatnu arhivu.

Ako ti ukradu fotku, da li ćeš podneti tužbu Sudu za ljudska prava u Strazburu?

Tužio bih, ali tu dolazi druga strana, ne možeš da ideš u čeoni sudar s kamionom ako si na biciklu. Prosto, niko od nas nije u materijalnoj situaciji da plati sudsku taksu za ozbiljnu tužbu, a ovde govorim o otimačini stanova, a ne autorskih prava. Mi koji radimo za 25.000, novinari i fotoreporteri, ne možemo da radimo pola godine za jednu sudsku taksu.

Da li je rešenje kolektivna tužba udruženja srpskih novinara i fotografa pre nego do krađa uopšte dođe?

Upravo tako. Ako danas zakon bude izglasan, možemo da se organizujemo i tražimo pomoć od sveta i Evrope, jer u rođenoj kući ne možemo da se okupamo u punoj kadi vode, a da ne postoji opasnost da se udavimo.

Igor Mihaljević