Medenica: Mlad čovek mora da preuzme odgovornost

"Glumci nisu dovoljno društveno angažovani zato što nismo zvezde. Ovde su zvezde oni koji nam kroje sudbinu onakvom kakva jeste. Ne dajem inače intervjue ako nema dobrog povoda, besmisleni su. Rekla sam, iskoristiću ovaj povod da ukažem na probleme: nemogućnost zapošljavanja mladih glumaca, ukidanje čitave generacije, otkaze u Pozorištu mladih, u Novosadskom pozorištu gde se ne zna koji je glumac bolji i na ukidanje produkcije koja je već osakaćena."

fotografije iz predstave: Srđan Đurić / snp.org.rs

"Bila sam uzbuđena jer nagradu dobijam drugi put. Za glavnu ulogu u predstavi Ja ili neko drugi nagrada je usledila nakon velikog broja drugih, pa je negde bila očekivana. Ovo je sveža predstava i situacija je neobična utoliko što je to uloga sa velikom prisutnošću na sceni, a s druge strane sam imala jako malo verbalnih sredstava da to iznesem. Utoliko mi je draže što se davanjem nagrade za ovakvu vrstu uloge razbijaju predrasude u vezi sa veličinom i značajom uloge. Nema velikih i malih uloga, samo velikih i malih glumaca...(tiho). Time mi je draže što je uloga, ne ja, dobila priliku da bude nagrađena", govori nam Marija Medenica, mlada dobitnica priznanja Srpskog narodnog pozorišta "Predrag Peđa Tomanović" za najbolje glumačko ostvarenje sezone 2015 u predstavi Ivona, burgundska kneginja.

Da li smo društveno svesni da je ovo suština: od čistača do predsednika, nema malog ili velikog posla?

Naravno da ne. Nikako da se shvati suština poziva kojim se bavimo. Ni čistač, ni predsednik države nisu u službi sebe, već neko umetnosti, neko naroda, neko korisnika javnih prostorija i mi treba da uradimo sve što je do nas da naše usluge budu što kvalitetnije. Mi smo tu zbog publike, ti zbog verodostojnosti informacija, a svi se nekako stavljamo na mesto koje nam po prirodi ne pripada. Uloge su se zamenile, pogrešno smo shvatli svoj posao i to živimo svaki dan.

Koliko si se promenila izumeđu dve nagrade, da li je različita osoba pred ogledalom?

Nije, ali bi trebalo da se sagledavam na drugi način, prošlo je osam godina. I dalje se osećam kao da sam izašla sa akademije i to mi je kao glumici problem. Godine prolaze, stižu veći izazovi i mislim da moram što bezbolnije da pređem inicijaciju iz devojčice u "Britney Bitch" (smeh), drugar mi je dao tu dijagnozu. Ovom ulogom sam to možda uspela, mada me i dalje vuče u habitus začaranog kruga devojčice jer sam puno takvih uloga odigrala i prirodno je da se glumac zatvara u ono što je sigurica. To bih da izbegnem u karijeri i bojim se da me vreba. Nema mlađih glumaca od Marka Savića i mene, koji smo poslednji primljeni u SNP. Pozorišta su osakaćena jer ne mogu za stalno da angažuju mlade glumce i onda ćemo mi još niz godina igrati dečake i devojčice, što je veliki problem za sazrevanje.

Jesu li nagrade u Srbiji devalvirane?

Devalvira ih odnos javnosti prema onome čime se mi bavmo. Mene posle Ivone, iako imam tri tečenice teksta, ozbiljno boli glava, ne zato što me potapaju u vodu i što me poremeti promaja koja duva kroz naše zidove, već zato što sam ozbiljno mentalno iscrpljena. Radim posao do kraja, dajem poslednji atom svoje snage, a opet se neko goji od moje mršavosti. Mi mršavimo, oni se goje na keteriznima, ništa ne rade, a znam da mi radimo. Nije meni žao što se goje, nemam tu vrstu ambicija, nego su oni vrlo promenljiva kategorija, te ne shvataju svoj poziv. Oni su u službi građana, trebali bi da su mršavi i iscrpljeni duhovno. Zato primaju veliku platu.

Da bi osedeli i sasušili se kao Barak Obama posle dva mandata?

Tako je, a to se ne dešava. Osedela sam zbog dve uloge, što da oni ne osede, što da ne vidim taj trud, tu borbu za opstanak naroda, to im je dato na raspolaganje, hoću da spasu moj narod.

Zašto nam nedostaju mrtvi bardovi: da li smo previše sentimentalni ili mladi glumci zaista nemaju takav talenat, širinu duše i nivo?

Nivo se postiže. Neguje i stvara, pre svega datim šansama, velikim zadacima, zalogijama, koje u skladu ili neskladu sa godinama treba da sažvaćemo. To se gradi od temelja i mora se krenuti od toga šta se dešava u obdaništima, osnovnim i srednjim školama i na fakultetima. Vraćam se u igranku bez prestanka, roditelji nemaju vremena pa gurnu decu u obdanište, učiteljice su istresirane nedostatkom novca da prežive i vremenom izgube interesovanje za đake koji nisu samo đaci, to je 30 malih duša poverenih na čuvanje.

Onda dolazimo na fakultet gde, bojim se, nemamo dobar kadar. Ističem s punim pravom novosadsku Akademiju umetnosti, koja te školuje da budeš glumac u pravom smislu reči. Upućuju te da radiš na nedostacima, ne tapšu te po ramenu i ne prave lažnu zvezdu. Čine od tebe kvalitetnog čoveka. Druge škole tapšu đake po ramenu i prave od njih burazersko glumište. Oni stasavaju u, bojim se, samožive ljude koji ne umeju da sagledaju svoje nedostatke i taj šarm, koji neosporno imaju, nije dovoljan za ono što smo izgubili od starog glumišta. Suština je tragati po svojoj duši i doneti ono što je izvan teksta, a nije u suprotnosti s njim. Više nego ikada je potrebno da se vratimo tome. Treba postaviti kriterijume, da se ne unižavamo kao esnaf. Kažeš "novinar sam, znam kako ti je". Ti razumeš, ali računam da je tu i treći sagovornik, koji bi imao i neku primedbu.

Prokomentariši najavljeno smanjenje pokrajinskog i gradskog budžeta za kulturu?

Strahotno. Najavljuju se otkazi, honorari su ukinuti, mladi ne mogu da se zaposle, pozorište se predstavlja kao luksuz. I brojne druge kulturne delatnosti. To je nebriga i rekla bih standardno punjenje budžeta za nove izbore. Demonstriranje moći kroz izbore je postalo dosadno, nemam više ni emociju prema tome, ni ružnu, ni lepu. Dokle više izlazimo na izbore i biramo izabrane.

Više ne pričamo o produkciji, nego da li će pozorišta uopšte moći da rade?

U šoku sam. Imamo Ujvideki sinhaz koje je školski primer pozorišta, Pozorište mladih koje treba da neguje publiku koja će kasnije ići na klasičan repeoroar. Ovo je kraj, idemo ka ozbiljnom krahu koji je do te mere ubrzan načinom života da je to apokalipsa koja odiše i provejava, a mi je ignorišemo, posebno mi koji smo u poslu. Vidimo sve, ali se zatvaramo u svoje ljuske. Definisala sam pozorište kao sigurnu kuću. Moj profesor je imao običaj da kaže da mu je devedesetih pozorište spasilo dušu. Šta je to što mu je napadalo dušu? Sada vidim.

Da li ste kao esnaf dovoljno društveno angažovani mimo scene?

Nismo, zato što nismo zvezde. Ovde su zvezde oni koji nam kroje sudbinu onakvom kakva jeste. Ne dajem inače intervjue ako nema dobrog povoda, besmisleni su. Rekla sam, iskoristiću ovaj povod da ukažem na probleme: nemogućnost zapošljavanja mladih glumaca, ukidanje čitave generacije, otkaze u Pozorištu mladih, u Novosadskom pozorištu gde se ne zna koji je glumac bolji i na ukidanje produkcije koja je već osakaćena. Naša reč ništa ne znači, tri posto ljudi dođe u pozorište, što je meni u redu, ne želim da me prepoznaju na ulici i zato ne snimam reklame, moj odabir, ali oni koji su postali prepoznatljivi treba da daju dobre primere.

Kako?

Nije kritika samo izaći i reći šta misliš. Stvar je lepim ponašanjem dati dobar primer, tako ućutkuješ besmisao, ne tako što mu guraš prst u oko, što je takođe njegovo sredstvo onesposobljavanja tebe, nego tako što si dostojanstven, miran, lepog držanja i vladanja. Svojim dobrim delima ubijaš u pojam taj besmisao. Nismo hteli da Ivona ima medicinsku dijagnozu, nego da bude normalna osoba koja ćuti na navalu besmisla. To je najtačnija odrednica vremena u kom živimo. E sad, što je na kraju udave, pa, svi ćemo biti udavljeni.

Kako je glumac i reditelj Radoslav Milenković, koji nije zvezda, uspeo društvenom kritikom da obeleži godinu iza nas?

To je posebna harizma, sveden je i starinski vaspitan čovek, što je danas retkost. Jako obrazovana osoba od koje se puno može naučiti. Pošten je prema sebi i porodici, verovatno mu to poštenje ne dozvoljava da ćuti.

Da li su ljudi reagovali upravo na poštenje prema sebi, budući da nije rekao ništa novo?

Tako je. On s lakoćom, bez puno reči gađa u suštinu jer ima životno iskustvo, zna da sagleda stvari, politički je vrlo pismen, a ja nisam tog kalibra. Mogu samo da zaćutim. Starije generacije su imale paradigme društvenih uzora, bez obzira na komunizam i vreme koje se pljuje. Postojala je odgovornost prema sebi. Danas, što veća neodgovornost - to si više kul.

Imaš loše mišljenje o mladim buntovnicima?  

Nemamo buntovnike s pedigreom, ne možeš ti s 13, 15, 18 godina da budeš buntovnik. Lupiš tetovažu, obučeš Nirvana majcu i izbušiš pirsing. To nije buntovništvo, ono traži rezultate, pa onda stani na crtu sa besmislom. Pomodno buntovništvo je na nivou specijalnog efekta i otud 90 odsto obrvica - krem bananica, veštačkih noktiju i golih probušenih stomaka. Nemaju veze ni sa stavom, ni sa zrelošću, ni sa načinom mišljenja i pitam se imaju li ta deca roditelje. A to će samo da metastazira. Deca koja su probila sve kordone pristojnosti su deca preprodavaca benzina iz 90-ih. To su ovi što su palili vatru pored rezervoara, verovatno su prizivali da im se desi nešto strašno u dubini svoje podsvesti, tako čitam tu njihovu dilemu.

Kako da mlada osoba izrazi bunt kreativno?

Ključna reč je odgovornost. Danas mame i tate pravdaju deci izostanke i završavaju im ocene, ušuškavaju ih u život kog nema nigde i uporno pljuju po sistemu školstva i Srbije i demonstrativno odlaze iz zemlje, a niko da kaže "možda moje dete nije najsjajnije na svetu, možda nije trebalo da mu kupim vespu sa 13". Mlad čovek prvo mora da preuzme odgovornost, da se dobro prekali, da ga život obradi, da postrada, pa da kaže da je buntovnik. Takvih je malo. Ima predstva u kojoj čovek počne da ubija sve redom, a dete mu duva. I kaže mu "ja za tebe pravim bolji svet". Ja u to ne verujem.

Očekivao sam da će aktivista Filip Vukša izrasti u najboljeg "buntovnika" u Srbiji, bio nam je u gostima. I znaš ko ga najviše poštuje i "gura"? Titovi pioniri, ljudi od 40 i više godina.

Divan primer. Kada kažem klincima koji idu na glumu kod mene, nemaju pojma o kome se radi ili kažu da je budala. To je strašno. Šansa za izbavljenje je prošla, to su ljudi koji sada imaju 40 godina i sve ide u sunovrat. Žao mi je što zvučim apokaliptično, ne znam ni sama kako ću se boriti za svoju novu generaciju osim da pobegnem u šumu i sklonim ih.

Oprosti, ali dobri glumci i glumice nemaju pravo da beže na svoja untrašnja ostrva.

U pravu si. Moramo naći mesto iz kog ćemo dejstvovati, da budemo precizno formusliani, da ne preuzimamo prevelik bagaž na sebe, da ne govorimo stvari koje nam ne pripadaju. Da budemo odmereni, što je teško, jer smo isfrustrirani i želimo da kažemo što više, da nas ne protumače dvostruko, da delujemo na ono pozitivno u svesti gledalaca, a ne da pobuđujemo negativno jer smo onda isti kao i oni protv kojih se bunimo. Da budemo stameni i odmereni. U tom smislu su intelektualci izgubili ležernost i opuštenost, svemu prilaze ostrašćeno. Prva to sebi zameram i da ne bih proizvela kontraefekat, biram da ćutim umesto da progovorim iz, možda, lepog vaspitanja koje nije primereno trenutku i vremenu.

Igor Mihaljević