Mali čekić za oblikovanje svesti!

Dejan Marić dolazi iz Sremske Mitrovice, a već nekoliko godina živi u Beogradu. Skrenuo je pažnju na sebe veoma zanimljivim radovima iz oblasti grafičkog dizajna i to iz uvek inspirativne pop kulture. Nik Kejv, Igi Pop, Lu Rid, Milan Mladenović, ali isto tako i Danilo Kiš, Branko Ćopić, Brus Li... Svaki portret urađen je kao jedan vrhunski plakat/poster, a Dejan ima i odlična rešenja koja uskoro stvalja na majice. On ima i umetničko ime: Mali Čekić!

Kako si došao na ideju da pokreneš tu svoju dizajnersku seriju, a sve to pod imenom "Mali čekić"?

Trebalo mi je dosta vremena da se setim tog imena. Jednom sa se prisetio da sam svojevremeno, devedesetih, imao bend pod tim imenom. Više nisam morao da lupam glavu, tu se sve prelomilo. Bio je jedan određen broj mojih radova, ali sam ja sve njih hteo da brendiram na neki način. Jer, živimo u vreme brendova.

Mnogi su otkrili tvoje radove zato što se na njima, u većini, nalaze portreti zanimljivih ličnosti iz subkulture. Iz kog poriva si počeo da se, umetnički, zanimaš za takve motive?

Nije to samo i isključivo subkultura. Ima tu i kuture. U pitanju su značajni likovi iz naše kultrne baštine. Pisci, glumci, slikara i mnogi drugi. 

Dejanovi radovi

Da li je to neka vrsta umetničke nostalgije?

Možda je to delimično, kao neka nostalgija za kulturom, za koju mislim da je jako zanemarena na ovim prostorima. I zabašurena. Upravo zato treba skrenuti pažnju da su ovde živeli i stvarali veoma značajni ljudi dok je njihov rad bio važan za oblikovanje novih vrsta svesti. Sada će ovo možda da zvuči pretenciozno, ali se iz reakcija ljudi vremenom pokazalo da moji radovi imaju taj efekat. Pogotovu, jer su urađeni u maniru koji trenutno guram i promovišem. Ja bih tu kombinaciju nazvao pop strit art. Naravno, ništa to nije epohalno i novo, ali se trudim da tu dam neki svoj lični mali pečat (čekić). I da sve bude vizuelno atraktivno.

Da li svaki lik koji obradiš u svom fazonu mora tebi nešto posebno da znači?

Mora. Pokušali su ljudi da me isforsiraju da radim i neke stvari koje su njima srcu drage, a meni nisu. Bio sam prinuđen da ih odbijem jer bi to onda bilo nešto iza čega ne bi mogao da stanem. Naravno, postoje i ljudi koji takav stav baš ne mogu da shvate. Većina je shvatila da sve to ipak mora da ti bude srcu drago. Sve se to vidi. 

Nakon dve godine koliko se baviš ovim grafičkim žanrom, ljudi su čuli za tebe. Gde te je sad ta priča odvela?

Veoma me iznenadila pažnja koju sam skrenuo na sebe. Nisam se nadao takvom interesovanju. Trudim se da, posle one prvobitne zatečenosti reakcijama, sve odrađujem korak po korak. U tim sam godinama da euforija nije baš puno prisutna. Pored ovih portreta bavim se i drugim aspektima grafičkog rada. Lep benefit tog rada je što sam u poslednje vreme upoznao mnogo sjajnih ljudi. 

Može se reći da kroz tvoje radove i mladi dolaze do nekih vrsta kulturoloških informacija. Da li si se susreo sa njima i kako ti to izgleda?

Susret sa mladima na taj način je dosta redak. Ipak ljudi starijih generacija to mnogo bolje prihvataju. Bliskija im je tematika i izbor. Nema tu nikakve strategije, ni namere. Sve se to pokrenulo dosta haotično i neosmišljeno, a možda je i dobro što je tako. U takvo vreme živimo, a mislim da ovde ništa konkretno nije ostvarivo, osim onima koji sve u životu vežu samo i isključivo za novac.

Na koji način odabereš ličnost koju ćeš provući kroz svoj snezibilitet?

U startu postoji naklonost prema nekome i poštovanje njegovog rada. I želja da se nešto uradi iz čiste zabave. Izbacio sam jednu pozamašnu kolekciju radova koji predstavljaju ličnosti koje su označile moj život. Motivacija su svakako i emocije raznih ljudi koji su na pravi način doživeli te radove, to je pravi pokretački motor da se stvari guraju napred. 

U nastavku poslušajte deo intervjua sa Dejanom Marićem.

Dušan Majkić