Lutkarstvo se danas češće sreće van pozorišta

Na prvi pomen lutkarstva asocijacije su lutkarska pozorišta, međutim, tradicionalni lutkarski teatar danas je retkost i uglavnom se tiče pozorišta za decu. Stoga se postavlja pitanje gde se i kako danas primenjuje lutkarstvo, kojim, da biste se bavili, treba da budete i umetnik i zanatlija, i kreativac i operativac, vajar, krojač i crtač. Marija Malbaša je sve ovo, a u lutkarstvu je prepoznala poziv koji je najviše ispunjava. 

Lutkarstvo joj nije bilo prvi izbor zanimanja. Nakon što je upisala pa pauzirala studije psihologije, bavila se antropološkim teatrom i bila deo pozorišnih trupa, nije se plašila da menja putanje i odvažuje se na nove poduhvate, te upisuje lutkarsku školu pod vođstvom našeg najvećeg kreatora pozorišnih lutaka i autora jedne od najpopularnijih lutkarskih predstava za decu "Lutkomendije" Milivoja Miše Radakovića. Nakon završetka školovanja i rada na različitim lutkarskim projektima odlučuje da postane sama svoja šefica i otvori lutkarski studio, u kome uz kreativne saradnike Acu i Vladu, te saradnice Ivonu i Jadranku daje život lutkama.

"Da bi jedan lutkarski studio funkcionisao danas, pogotovo u Srbiji, mora otkriti lutkarstvo na mnogo više strana. Znači, to nisu samo lutke za animaciju koje uglavnom vidimo u pozorištu. Lutkarski studio 'Pupeta' koji ja vodim radi najviše izradu maskota, to je najprofitabilnije i za tim najčešće postoji potreba. Maskote su oni veliki kostimi u kojima animatori šetaju po ulici, dele flajere ili po tržnim centrima. To je zaštitini lik neke firme koji se pretvori u kostim i oživi na taj način, znači opet je tu oživljavanje mrtve materije i to je takođe lutkarstvo", objašnjava ona. 

Pored ovoga, u lutkarskom studiju se izrađuje rekvizita i dekor, odnosno panoi od stiropora koji u bisokopima reklamiraju crtane filmove, ali i delovi predstava koje putuju po svetu i izvode se kao najava filmova velikih kuća poput Warner Brothersa, sa kojima Marija sarađuje i putuje na turneje zbog održavanja kostima.

"Često dobijamo gotove skice i osmišljavamo kako realizovati kostim. Osnovni materijal za tu vrstu posla je sunđer. Od njega se valja osnova, od tankih tabli sunđera se kroje oblici i to je jako zanimljivo. Posle toga oni se presvlače platnom, pre toga moraju se osmisliti otvori kroz koje će onaj koji nosi kostim da gleda, da čuje, da diše. Nalazimo načine kako da se ti otvori markiraju, a da ne narušavaju izgled maskote ili lutke. Najprirodnije ih je napraviti tamo gde inače postoje, prekriju se mrežicom, da bi onaj ko gleda kroz njih video, a da ne bi bio toliko vidljiv onome ko gleda, da mu se ne kvari doživljaj tog lika. Sve je uveličano, uveličane ruke, šake, telo, cipele, to onako bajkovito izgleda", kaže Marija.

Kako ne voli nerealizovane ideje, u jednom trenutku odlučuje da završi studije psihologije. Nalazeći se pred dva profesionalna puta psihologijom i lutkarstvom, odlučuje se još jednom za lutkarstvo.

"U onom tenutku kad sam odlučila da ću da budem sama svoj gazda, zašto je to bilo u oblasti lutkarstva a ne psihologije? Jer sam osećala da bih radije da širim i delim radost, nego da skupljam tugu. Tako sam osetila tu psihologiju i psihologa kao zanimanje", kaže Marija i dodaje da ipak u lutkarstvu psihologija može da nađe svoju primenu.

"Lutka treba da ima određeni karakter u liku, da nije samo slatko lice ili ružno lice, nego treba da ima još neki karakter. To poznavanje i osećanje, odnosno razumevanje psihologije, pomaže mi da prenesem karakter na lutku, za ostale stvari ne. Možda najviše psihologija pomaže u dogovaranju poslova", uz smeh zaključuje ona.

Kada smo kod poslova, ona kaže da je ekonomska kriza uticala na sve, pa i na lutkarsko pozorište. Predstavu treba napraviti u kratkom roku, za što manje novca, prave se lutke koje ne zahtevaju puno vežbe. S druge strane lutkarstvo i predstave izlaze iz pozorišta i odlaze deci u vrtiće jer roditelji nemaju vremena ni novca da ih dovode u pozorište, te predstave treba da budu produkcijski jednostavne i mobilne. Međutim, gde je u svemu tome kreativnost?

"Kreativnosti ima u tom izvođačkom delu u smislu kako osmisliti da jedna ploča sunđera izgleda na kraju baš tako, da ima oblik, nos i oči, usta. Ako je taj kostim ili maska, kako kroz to taj neko ko nosi može da gleda i da diše, da čuje. To je zanimljivo i zahtevno, ta vrsta kreativnog ispunjenja ne prestaje. Kreativan momenat  se sad sveo na kreativnost u pronalaženju najboljeg materijala, najboljeg tehničkog rešenja. I ne mogu da kažem da mi ne nedostaje da pravim lutke po svojoj volji bez uslova i ograničenja. I u pozorištu postoji ograničenje, ali ne toliko kao u ovom što 'Pupeta' radi. U pozorištu imaš više slobode, ali ne apsolutnu jer moraš da se usaglasiš sa rediteljem, njegovim vizijama i tehničkim mogućnostima pozorište, sa scenografijom, glumcima, a ovde se više usaglašavam sa tržištem", kaže ona.

Bez obzira na promene u konceptu lutkarstva, Marija kaže da se bavi poslom koji je čini srećnom. Međutim, dodaje da zadovoljstvo dolazi kada čovek pustiti svoje unapred utvrđene idealne postavke sveta, života pa tako i lutkarstva, te prihvati promene kako dolaze, ne plašeći se da postupa i odlučuje po svom osećaju.

"Ja sam zamišljala da ću u pozorištu imati svoju sobicu u kojoj ću tako da pravim čuda od lutaka i na sceni, kako ću da uživam u tim predstavama i sa glumcima i da mi tu oživljavamo bajke, ali to nije tako u pozorištu nažalost, te bajke su izašle iz ljudi. Ja više volim sad kad vidim bajku u čoveku, to je mnogo lepo. Ali da bi sreću zadržali, treba pustiti te svoje predstave o životu i o sebi i živeti ono što nam dolazi ali živeti iz sebe, po svom uzusu", kaže ona.

Na kraju, Marija poziva na saradnju mlade koji se prepoznaju u tome što njen studio radi, one koji imaju želju i interesovanje da se bave lutkarstvom, jer kaže da će dobiti priliku da uče, da se kreativno izražavaju i razmišljalju "van kutije".

Audio prilog poslušajte u plejeru ispod:

Jovana Zdjelarević