Kosta Kosovac: Poezija traži celog čoveka

Novosadski festival knjige (NOFEK) održan je u Novom Sadu deseti put za redom, ovoga puta u jedinstvenom ambijentu podgrađa Petrovaradinske tvrđave. Ljubitelji pisane reči, uz susrete sa piscima i pesnicima, prisustvovali su predstavljanju zbirke poezije Sanina Karamehmedovića iz regionalno popularnog sastava Silente, kao i izvođenju monodrame "Na Drini ćuprija" Tihomira Tike Stanića. Ovogodišnji dobitnik festivalskog priznanja za svoj dosadašnji rad je pesnik Kosta Kosovac.

Šta misliš da te je preporučilo za ovogodišnju nagradu Novosadskog festivala knjige?

Bio sam učesnik NOFEK-a pre nekoliko godina, tako da mi je izuzetna čast što sam odabran da ove godine ponesem nagradu. Pre svega, moram da pohvalim sam festival za punu deceniju postojanja, jer to nimalo nije lako održati. Jerotić je govorio da već treba čestitati kada u Srbiji nešto potraje pet povezanih godina, zato kapa dole za ovih deset. Što se same nagrade tiče, veoma sam počastvovan i radosan, mada ne mogu sa sigurnošću da znam zašto baš ja. Moja zbirka "Šestar za oreol" objavljena je 2025. godine, pa je aktuelnost relativna stvar; verujem da je u pitanju lični ukus i izbor žirija.

Šta tebi lično, kao stvaraocu, znači ovakvo priznanje?

Lepo je. Ne bih to definisao kao neophodnu potvrdu, jer ne stvaram da bih je tražio, već je to pre trenutak u kom shvatite da vas neko primećuje. Znak da niste ignorisani i skrajnuti, te da se i dalje vodi računa o poeziji, posebno o mlađim autorima. Mladi pesnici često dobijaju samo neka "omladinska" priznanja, dok su veća rezervisana isključivo za starije kolege. Voleo bih kada bi se te podele izgubile i kada bi svako mogao da konkuriše za svaku nagradu. Mnogi pesnici su umrli mladi, pa su ušli u legendu, prepoznavanje ne bi smelo da zavisi od godina, već od talenta. Nagrade jesu divna stvar, ali bismo, naravno, stvarali i bez njih.

Kako objašnjavaš to što u eri ekrana, brzine i društvenih mreža poezija i živa reč ne samo da opstaju, već privlače publiku?

Interesovanje za poeziju je zaista veliko. Kod nas, makar na nivou hobija, procenjuje se da u Srbiji nekoliko stotina hiljada ljudi piše poeziju. Za relativno malu zemlju to je ogroman broj, ali mi prosto volimo stihove, a voli ih i omladina. Jedno od mogućih objašnjenja zašto poezija opstaje u ovom vremenu leži u tome što je u pitanju kratka forma, što odgovara današnjem kratkom rasponu pažnje. Ipak, to nipošto nije suština. Iako je pesma kratka, to ne znači da nam za nju treba manje koncentracije. Naprotiv, moramo biti potpuno budni dok je čitamo, slušamo ili doživljavamo. Poezija traži celog čoveka. Raduje me što vidim sve više udruženja gde se mladi okupljaju oko stiha, iako sam ja po prirodi uglavnom solista.

Šta ti tokom stvaranja teže pada - započinjanje nove zbirke ili stavljanje tačke na nju?

Svaku pesmu pišem zasebno. Nemam zbirke koje vode jednu nit od početka do kraja, podeljene u cikluse ili uokvirene zadatom temom; svaka pesma je svet za sebe. Zbog toga u proseku dugo pišem jednu knjigu, oko četiri do pet godina. Voleo bih da to ide brže, ali pesme ne treba fabrikovati na silu. Kada sakupim tridesetak ili četrdeset pesama, počinje da me hvata neizdrž: želim ili da ih pokažem ljudima ili da ih pustim od sebe, kako bi počele da žive sopstveni život. Taj momenat odluke, da li još nešto dodati, promeniti ili definitivno predati rukopis izdavaču, zapravo je najteži. Prisutno je i stvaralačko nestrpljenje, ali taj dugi proces jednostavno ne treba veštački skraćivati.

Koliko se često vraćaš stihovima i idejama koje si u prvi mah odbacio?

To je možda i najmučniji deo procesa. Konstantno se vraćam i bdim nad rukopisom, a to preispitivanje pesama, da li funkcionišu ili ne, strahovito iscrpljuje. Trudim se da ih naknadno ne menjam previše, kako se ne bi izgubila prvobitna misao ili iskrena emocija. Ne volim preterana dopisivanja, ali taj urednički posao, gde je autor danas prinuđen da sam uređuje sopstvenu knjigu, ume da bude izuzetno težak.

Jovan Vanja Marjanović