Granice otvorene za sve osim za normalne ljude

Novinar, pisac, kolumnista, jedan od osnivača satiričnog lista "Feral tribjun", Boris Dežulović, bio je gost O radija. Govorio je o izborima, politici, posledicama ratova, ali i ko bi i na koji način trebalo da otvara granice među narodima i teži konačnom pomirenju.

Boris Dežulović, foto: N1.info

Spremaju se izbori, kampanja je u toku, šta treba da bude motiv mladima da izađu da glasaju?

Da rasture bandu, da promene stvar, da pošalju ove etablirane političke elite, lopovske, mafijaške, zločinačke, na deponiju istorije. Treba da preuzmu stvar u svoje ruke. To možeš samo na dva načina - ili da uzmeš oružje u ruke i dižeš revoluciju, ili da pokušaš izborima na demokratski način. Na mladima je, a boga mi i na nama starijima, da izaberemo put. Sa revolucijama nemamo sreće, nismo se usrećili prošlo, a ni ovo stoleće, pa bih ja da probamo izborima. Probajte izborima nekoliko puta, pa ako ne bude išlo, onda pokrenimo revoluciju.

Imaju li pravo da se žale da ne žive dobro oni koji ne izađu na izbore?

Načelno ne bi trebalo imati pravo da se žale, jer izbori su, bar u uređenim društvima i državama, jedini način da se stvari menjaju. Ako nisi izašao na izbore znači da si prepustio svoju sudbinu nekom drugom, dao si nekom drugom da odlučuje umesto tebe. Četiri godine muči i pokrij se ušima. S druge strane, sve češće se čuje glas koji ne treba zanemariti. To je glas ljudi koji zaista nemaju za koga glasati. Bojim se da smo širi politički spektar imali u doba socijalizma nego sada. Granice nacije, religije, rata, koje smo sebi postavili u ovim dobima, ponekad izgledaju uže, tesnije, šizofrenije i klaustrofobičnije nego što su izgledale pre 30 ili pre 40 godina u Jugoslaviji. Razumem ljude koji zaista nemaju za koga glasati, ali ne znam šta da im kažem, možda da probaju promeniti domovinu.

Gde bi emigrirali?

Pa nemam pojma. Ponekad izgleda da je svugde bolje nego ovde, ali znamo da ni svet nije nasrećnije mesto za život. Dok ne nađemo put za druge galaksije, dok ne naprave drugu galaksiju na Marsu, moraćemo nažalost ovde, moraćemo u Srbiji, moraćemo u Hrvatskoj, kako god znamo i umemo.

Imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Za slučaj da neki od njih ostanu ovde, da li ćemo naučiti da živimo jedni sa drugima, ili ćemo živeti jedni pored drugih?

Moraćemo se naučiti živeti. Kako god da ljudi misle, s koje god da su strane, na kraju ćemo morati zajedno. Samo je stvar da to što pre prihvatiš i da nađeš model. Tako će biti bolje i nama i njima. Ako krenemo težim putem, antipovijesnim, mora se znati da ćemo na kraju opet morati živeti zajedno, makar će naša deca živeti s njihovom decom. 'Ajmo se odmah dogovoriti, posložiti stvari, i počnimo živeti.

Nedavno istraživanje u Hrvatskoj među mladima je pokazalo da većina ne smatra da je NDH bila fašistička tvorevina. I čini mi se da je i ovde isti stav mladih prema ratnim zločincima, kako za vreme Drugog svatskog rata, tako i devedesetih. Da li mladi zapravo ne znaju, ili ih tome uče roditelji, škola, mediji?

Naravno da nemaju pojma. Ti su klinci žrtve. Ja ih iskreno žalim. U njima ne vidim male ustaše i male četnike, već nesrećnu decu, koja žive ili su preživeli uspropašćena detinjstva, i koji su na najboljem putu da prožive ostatak upropašćenih života. To su generacije, koje ne samo da su odsrasle, nego imaju i svoju decu. To je strašno, prošlo je 20 ili 25 godina. Generacije dece po školama su odgajane po programima koji su skandalozni.

Možemo li onda uraditi kao nekad Nemci i Francuzi i napraviti zajedničke udžbenike? Da li bi to bilo rešenje?

Bilo bi, ali za to je kasno, to je trebalo raditi ranije. Ne možemo se porediti s Nemcima, jer su Nemci prošli bolnu, ali baš bolnu, denacifikaciju. Mi ne samo da nismo prošli denacifikaciju, nego smo tek sada u trećem stadijumu nacifikacije. Sto miliona razloga je za to. Najvažniji je da je u Drugom svetskom ratu bio pobednik i  bio je poraženi. Poraženi je "najeba", kako mi kažemo, a pobednik mu je postavio zahteve. Kod nas zapravo niko nije pobednik i niko nije izgubio. Zato nije bila moguća katarza poraženog, a onda ni neka denacifikacija. I jedni, i drugi, i treći su kod nas pobedili, onako kako oni misle, ali su i jedni, i drugi, i treći, zapravo istorijski poraženi. U toj šizofreniji treba tražiti razlog svih naših nesreća.

Ali imamo glumce, muzičare, novinare... koji otvaraju granice, konkretno u ovom slučaju između Srbije i Hrvatske, koji su to takođe radili i tokom rata. Kada će političari, koji su i napravili celu zbrku, otvarati granice?

Najmanji je problem političarima, njima su sve granice otvorene. Otvorene su granice i za trgovce heroinom i kokainom, otvorene su granice i za trgovce oružjem, za plaćene ubice... Za sve su otvorene granice, osim za normalne ljude koji žele otvorene granice.

Kada će nam omogućiti to?
Ako ćete čekati da se stvari omoguće onda će one ostati trajno onemogućene. Nažalost morate preuzeti stvari u svoje ruke. Neće nama niko ništa omogućiti, moraćemo sami te stvari omogućavati.

Imamo intelektualnu elitu koja kritikuje vlast, ali retko ko se politički angažuje. Da li je to licemerno?

Može se nazvati licemerjem, mada ta nevoljnost da se politički angažuju nije neobjašnjiva. Politika je prostor močvarni, smradni, gadan prostor. Ljudi ne žele da se prljaju. To je prostor u kojem se godinama, i sada već decenijama, uzgajala negativna selekcija. Najgore od svega što imamo završilo je u skupštinama, parlamentima i saborima. Pametni ljudi se zapravo ne žele time baviti. Imamo pametnih ljudi, ali njima ne pada na pamet, a i ko bi im zamerio, da ulaze u te igre. S druge strane jedini način promena jeste da se bave politikom. Od politike smo napravili bauk. Imamo tu rečenicu na svim jezicima naših naroda i narodnosti, da su svi političari kurvini sinovi, svi su lopovi, svi su ubice, dok na kraju nije došlo do toga da zaista jesu. Ipak, moraćemo se umešati, moraće se neko umešati.

Ceo intervju možete čuti ovde:

Radmila Leovac (shrada88@gmail.com)