Goran Obradović: Uvek na najviše domete

Goran Obradović je atletski trener više od 20 godina, a prema postignutim rezultatima i osvojenim medaljama najboji je u istoriji ovog sporta kod nas. U njegovom uspešnom radu sa mnogim atletičarima izdvaja se saradnja sa Ivanom Španović koja je uspela da nakon 60 godina donese prvu atletsku olimpijsku medalju u Srbiju. 

Uskoro ih očekuje evropsko dvoransko prvenstvu u Beogradu, od 1. do 3. marta, a Goran na početku razgovora za Oradio kaže da je Ivana već sada u dobroj formi što pokazuje i odličan rezultat na nedavnom izuzetno jakom mitingu u Berlinu.

"Očekivali smo skok oko 6,80 a Ivana je uspela da pobedi sve svoje konkurentkinje i da skoči najbolji rezultat u svetu, koji trenutno iznosi 6,87. Ovu sezonu smo bazirali na tri takmičenja: već pomenuti miting u Berlinu, prevenstvo Balkana koje nas očekuje sad za vikend i ono što svi željno očekujemo, a to je prvenstvo Evrope u Beogradu".

Kakva su očekivanja od tog prvenstva u Beogradu?

Poznavajući nas, uvek smo išli na najviše domete. Ivana je aktuelna evropska prvakinja na otvorenim borilištima od prošle godine i akutelna evropska prvakinja u dvorani, sa takmičenja u Pragu od pre dve godine. Ona ovde brani tu titulu i mogu slobodno da kažem da je maksimalno spremna i da će se svim srcem, pogotovo pred domaćom publikom boriti za zlatnu medalju. San svakog sportiste je da pred domaćom publikom sluša svoju himnu.

Koliko znači domaći teren, s obzirom na to da je Ivana najdalje doletela upravo u Beogradu?

Puno znači. To što se prošle godine desilo je svojevrsni raritet. Nakon Olimpijskih igara smo imali čak pet takmičenja, tri u Dijamantskoj ligi i po jedno u Zagrebu i Beogradu. To poslednje takmičenje je bilo u Beogradu, Ivana je bila izuzetno umorna i jedva je čekala da se završi sezona, pa za to takmičenje nismo imali prevelika očekivanja. Međutim, sva ta atmosfera koja se desila, publika, pa čak i muzika koju smo sami mogli da izaberemo, pošto je to bila neka vrsta revijalnog ali oficijelnog takmičenja, uspelo je da iz Ivane izvuče maksimum i da skoči lični rekord od 7,10. Samo mogu da zamislim kako će to izgledati u Areni pred 12.000 ljudi... Biće maksimalno motivisana i sigurno će joj publika dati krila.

Osvajanje medalju u Riju bilo je za sve nas u Srbiji nešto što smo samo mogli da poželimo. Delovalo je da je Ivana bila malo razočarana. Kako si se ti osećao?

Mi smo uvek išli na najviši plasman. Ona je izuzetan borac, pa i mene vuče da stremimo ka zlatnim medaljama. Na Olimpijadi su bile realne šanse da se Ivana bori za postolje, ali i za zlatnu medalju. S obzirom na to da smo žarko želeli zlato, ta bronzana nam nije tako lako pala. Međutim, nakon prospavane noći, povratka na stadion i momenta uručenja medalja shvatili smo koliko smo puno uradili, jer skočiti svoj najbolji rezultat i nacionalni rekord na tako jednom velikom takmičenju je ogroman uspeh, pogotovo što Srbija 60 godina nije imala medalju sa Olimpijskih igara u atletici. Na to smo izuzetno ponosni, ali ne i potpuno zadovoljni.

Ivana Španović nije naravno jedina koju si trenirao. Da se podsetimo tvojih trenerskih početaka?

Trenerskim poslom sam počeo da se bavim sada već davne 1995. godine, dakle 22 godine kao trener i pre toga nekih 15 godina kao atletičar. Praktično, ceo svoj životni vek sam u atletici. Trenerski početak je bio baziran na jednoj skakačkoj grupi koju je predvodio Stevan Zorić koji je tada u mojoj grupi skočio 2,31 uvis i bio je šesti na svetu. Bio je tu i Đorđe Niketić sa rezultatom 2,26, Marko Milinkov, prvak Balkana sa 7,86 u dalj. Nešto kasnije, postojala je druga generacija atletičara sa koje sam trenirao. Bili su tu Vukobratović koji je još kao junior skako u dalj 7,30, bila je tu i Dunja Spajić sa 1,85 u visu, a nakon njih došle su ove generacije. Osnovao sam prvu desetobojsku grupu svih vremena u Srbiji u kojoj je bio i Mihail Dudaš. Moj kolega Feđa Kamasi i ja smo napravili novi sistem rada koji je proziveo neke od najboljih desetobojaca u istoriji Balkana, a Dudaš trenutno drži i balkanski rekord. Nešto kasnije u našu grupu je došla i Ivana Španović, a ta priča i dalje traje.

Koliko je teško biti atletski trener?

Svojevremeno, kada smo se mi bavili atletikom, Novi Sad nije imao atletski stadion, ni stazu. Uslovi su bili gotovo nemogući za treniranje. Zahvaljujući Stevanu Zoriću, koji je u međuvremenu postao direktor našeg kluba, 2004. godine atletičari u Novom Sadu dobili su kvalitetnu tartan stazu i od tada počinje nove era novosadske atletike. Pre pet godina dobili smo i renoviranu halu Novosadskog sajma koja apsolutno zadovoljava sve trenažno-taktičke ciljeve koje mi treba da sprovedemo tokom zime. Sada konačno možemo da povežemo trenažni zimski i letnji ciklus zajedno, kao i takmičenja. Taj kontinuitet je doveo i do ovih rezultata koje sada imamo.

Deluje da današnji sportisti i njihovi treneri moraju da budu na nivou doktora i stručnjaka. Koliko moraš biti upućen u dozvoljena i nedozvoljena sredstva, kako to kontrolišeš?

Ne kontrolišem više ja, postoji Antidoping agencija Srbije kojoj se mi obratimo ukoliko Ivana treba ili mora da koristi neki lek za koji imamo sumnju. Baziramo se isključivo na Antidoping agenciji i svu podršku imamo od njih.

Kako izgledaju neposredne pripreme za takmičenje?

Kada dođemo na sedam dana pred takmičenje, tada gotovo da prestaju svi treninzi. Možda to nekom deluje i čudno, ali u treningu postoji jedan izraz koji se zove superkompenzacija, a koji se dobija na odmoru od prethodnog rada u trajanju od par meseci. Nedelju dana pre takmičenja pravimo situacioni mikro-ciklus, gde sve trenažne zadatke posvećujemo takmičenju i trudimo se da imitiramo uslove koji nas tamo čekaju. Dakle, ako je takmičenje recimo u 16 časova, tada će biti i treninzi. Na dva dana pre takmičenja, konkretno, Ivana nema trening, ima pauzu, a na dan pre izlaska na borilište radimo u teretani tzv. tonizaciju, kako bi podigli mišićni tonus.

Mnogi verovatno ne znaju da treneri ne smeju da budu uz svog pulena na samoj stazi. Pošto se nalaziš u publici, šta dovikneš između dva skoka?

(smeh) Dobro, uglavnom se ne nalazim baš u publici pošto organizatori naprave posebno mesto za trenere, pa budemo malo bliže našim sportistima. Nema tu puno priče, uglavnom nakon završenog skoka Ivana priđe meni, kratko analiziramo taj skok i baziramo se na ključnim stvarima ukoliko je postojala neka greška koja je uticala na sam skok. Pomenem joj još par bitnih stvari i radim na podizanju motivacije.

Koliko ti znače priznanja i van sportskog borilišta?

Mnogo mi znače, to je kruna i našeg rada, ali i svih koji su uključeni u ceo proces. Veoma sam ponosan što sam dobio Spartakovu nagradu koju sam dobijao i kao dete za sportske uspehe u osnovnoj školi. Ona se dobija jednom za životno delo u okviru Vojvodine, a dobio sam i Majsku nagradu. To je najveće priznanje koje jedan sportski radnik može da dobije. Ona se dodeljuje u republičkoj skupštini pred svim zvanicama i veoma sam ponosan na nagrade koje sam dobio.

Kakva je budućnost naše atletike, nazire li se neki Ivanin naslednik?

U prethodnih nekoliko godina izgrađeno je desetak atletskih stadiona širom Srbije. To je veoma važan podatak jer bez uslova i infrastrukture ne možemo ni stvarati buduće generacije. Pre godinu dana izgrađena je i prva prava atletska dvorana u Beogradu koja će imati ogroman značaj i uticaj na mlade i budućnost srpske atletike. Što se Ivanine naslednice tiče, mi u Novom Sadu imamo devojku koja se zove Milica Gardašević i koja već skače oko 6,30 a još uvek je juniorka. Ove godine je očekuje svetsko prvenstvo za juniore i mi se nadamo će se ona boriti za jednu od medalja.

Trenerski posao ti je omogućio da bukvalno obiđeš ceo svet. Gde ti je bilo najlepše?

Najlepše mi je bilo u Šangaju, na njihovom gradskom stadionu na kojem se održava Dijamanstka liga. Kada smo tamo radili treninge nije bila velika gužva, a osetio sam neverovatan spokoj i zaista sam uživao radeći tamo.

Da nije atletika, kojim bi se sportom bavio, aktivno ili trenerski?

Malo ljudi zna da sam kao klinac bio uključen u fudbal, bio sam golman i nijanse su odlučile da ipak u mom životu pobedi atletika. Da nije, verovatno bih bio fudbalski golman.

Jovan Marjanović