.
Trenutno
Music Mix by Dušan Majkić
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Festival uličnih svirača mi je promenio život

19.08.2016.

Umetnički direktor Festivala uličnih svirača od samog početka je Novosađanin koji je pre više od dvadeset godina otišao iz Srbije želeći da se oproba u muziciranju i nastupanju na ulici. Danas, Aleksandar Carić - Car može da se pohvali bogatom i priznatom inostranom karijerom na ovom polju ali i uspešnim rukvođenjem i odabirom izvođača za Festival uličnih svirača, koji nas i ove godine očekuje od 1. do 3. septembra u Novom Sadu.

Svoju viziju i ideju uličnog performinga pretočio je i u nekoliko projekata u Portugaliji, a pre nekoliko dana Muzej savremene umetnosti otvorio je vrata njemu i još nekolicini muzičara, u nameri da na sličan način pristupi jednom nesvakidašnjem umetničkom delu. 

.

"Mislim da je jako važno da se muzičari mešaju, muzičari i 'nemuzičari', to je zapravo moj posao kojim se bavim kada nisam u Novom Sadu. I da se meša i publika, to se upravo desilo u Muzeju savremene umetnosti. Video sam neke ljude koji nisu bili sve ove dane dok je Muzej bio otvoren, komentari su bili veoma pozitivni, desilo se nešto drugačije, ostvarili smo cilj", kaže Carić na početku razgovora za Oradio.

Kakav je to nastup bio, ko je sve učestvovao i odakle uopšte saradnja?

Pozvao me je Branko Popović, naravno ja sam se pozivu vrlo rado odazavao, a onda su se desile razne lepe stvari, sreo sam ljude koje nisam viđao 25 godina, odnosno, nikad sa njima za svo to vreme nisam svirao. Ideja je bila da se napravi zatvaranje izložbe, finalni čin letenjeg "oživanjavanja" Muzeja u vidu koncerta, bez proba, vremena i partitura. Sve smo uradili za nekih 45 minuta susreta, postavku celog nastupa i na kraju smo uspeli.

Kako ti to inače radiš?

Naučio sam to postepeno, kao i sve što se uči u životu, radeći sa ljudima koji ne znaju da sviraju. Pre osam godina sam dobio poziv iz Portugalije da napravim orkestar koji se više bavi socijalnim radom nego muzikom, a koristi muziku kao sredstvo da bi se taj socijalni rad bolje odvijao. Ideja je bila da se ne radi više samo po kancelarijama, nego da svi zajedno izađemo u javni prostor i pokušamo nešto da uradimo. Prve godine projekat je jako dobro uspeo i nisu me više nikad pustili da odem odande. A kako se to inače odvija? Uglavnom odem u neku školu, deca često ne znaju da sviraju ni jedan instrument što u mom slučaju nije ni važno. Nađem neke, bilo kakve, upotrebljive instrumente i zajedno sa decom krenem da radim na potpuno novim kompozicijama. Deca se malo obuče za sviranje i krenemo da radimo neku našu, tj. njihovu muziku koja je u tom vremenu i na tom mestu stvorena, autentična. Istovremeno, radim i sa starijim ljudima, idem u staračke domove, ali i institucije za osobe ometene u razvoju. Imam oko 20 grupa, tu su oni koji nešto znaju ili ne znaju baš ništa da sviraju i na kraju sklapam sve to u jedan veliki orkestar. Veliki je događaj kada se oni međusobno sretnu, čak i kad nema publike, ostvaruje se promena u društvu. Muzika poveže ove naizgled nespojive ljude, bilo da imaju 13 ili 14 godina ili pak 80, a na kraju mogu, svi zajedno, da nastupe čak i na nekom međunardnom festivalu pred velikim brojem ljudi.

Tvoja karijera je veoma duga, proveo si dosta vremena u inostranstvu, kako si uopšte krenuo?

Devedesetih godina mnogi su iz moje generacije otišli u potrazi za nečim drugim. Lično bih verovatno otišao bez obzira na tadašnje stanju u zemlji jer mi je to svakako bila želja, da plovim nekim drugim morima, da upoznam i nešto drugo. Mislio sam da treba živeti zanimljiv život i jako sam zadovoljan što sam to uradio. Ali sam u isto vreme jako zadovoljan što mogu da se vratim. Pre nekih 16 godina dobio sam telefonski poziv na koji sam se skoro bojao da odgovorim. Znao sam da će se desiti nešto veliko što će promeniti moj život i mnoge stvari posle toga. Moja karijera jeste duga u inostranstvu, ali se u jednom momentu to ipak vratilo ovamo kroz Festival uličnih svirača.

car

Konkretno, ti se pre nekih 25 godina krenuo u inostranstvo sa instrumentom u rukama i krenuo da sviraš na ulici?

Nije baš direktno bilo tako, ali sam stigao do toga. Prvo sam bio asistent kod jednog arhitekte, slikara, skupltora, nekih godinu dana. Bilo je to ogromno iskustvo za mene, jer sam u tom periodu radio bukvalno sve što i on. Ipak, tih godinu dana sam bio usamljen, nisam tip koji bi sedeo u kući, pisao ili slikao i čekao da možda neko nekad sve to primeti. U to vreme, u Italiji, ulično pozorište je bilo veoma popularno, mogu da kažem da je to bio lep posao. Mnogi, čak i klasični muzičari su izlazili na ulicu da sviraju jer su im trebale pare. To nije bio moj slučaj, ja sam zapravo hteo to da radim. Naišao sam na jednu grupu uličnog pozorišta, pridružio sam im se, i sad, ne mogu da prepirčavam 20 godina karijere, ali mogu da kažem da sam proputovao Italiju kao što sigurno neću ni jednu drugu zemlju. Kada se radi taj posao ide se u svaki grad, selo, šumarak, zaliv, na predivna mesta, ali i jako ružna. Interakcija sa ljudima na ulici, mala deca, stariji ljudi, intelekualci, nepismeni, svi su publika. Ako im se ne sviđa otići će, nema kasnijeg razmišljanja ili kritike. Sve se dešava tu, u sadašnjem trenutku. Mnogo više volim da vidim sreću u očima ljudi koji su sad tu. To je ulično pozorište. Prelepo i nemilosrdno.

Kakav je uopšte život uličnih umetnika po Evropi?

I tu se za sve ove godine koliko sam ja u inostranstvu mnogo stvari promenilo. Devedesetih su uglavnom to bili ljudi koji su studirali nešto drugo, koji su u životu želeli da rade neke sasvim drugačije poslove ili im je jednostavno pukao sistem pa su krenuli na ulicu. Stvorila se jedna zajednica koje je veoma brzo rasla, bilo je u modi svirati na ulici, a dobro se i zarađivalo. U to vreme, u Italiji ali i drugim državama Evrope, nisu postojale specijalizovane škole uličnog sviranja i preforminga uopšte, bilo je sve nekako pod okriljem amaterizma i po principu "ko je talentovan uspeće". Posle dvehiljadite dosta toga se promenilo. Otvorile su se cirkuske škole, počeli su da dolaze mladi u potrazi za poslom, uključili su se menadžeri, praktično se izgubio taj romantični duh. Dugo su ljudi koji su svirali na ulici bili, u najmanju ruku, čudni. Često su me pitali čime se bavim, pa kada dobiju odgovor da sam ja čovek orkestar, da sviram 15 instrumenata odjednom, svima je bilo čudno. A činjenica je da verovatno nikad neću imati posao koji je toliko plaćen kao što je bio taj. Danas to više ne radim, krenuo sam dalje i sada imam orkestar, pravi, ne sa 15 nego često i sa 150, pa i više ljudi.

car

Da se dotaknemo i Festivala uličinih svirača koji nas očekuje od 1. do 3. septembra, gde si ti kreativni direktor. Kakav nas festival očekuje, konceptualno, šta se menja, a šta je isto, zbog čega treba posetiti ovogodišnji festival?

Dešava se jedan veliki i jako značajan korak, da festival prelazi preko mosta, selimo se u podgrađe Petrovaradinske tvrđave. Festival se godinama dešavao u centru, pre 16 godina, kada je nastao festival, centar grada ni približno nije ovako izgledao kao što izgleda danas. Nije bilo toliko kafića, stolica, stolova po ulici, nije bilo tog života na ulici koji sad postoji svaki dan. Zapravo, tu sad više animacija nije potrebna. Postignuto je to zbog čega se inače pravi ovakva vrsta festivala, vreme je da se oživi neko drugo mesto, da se sva ta energija prenese, a smatram da je Petrovaradin idealan za tako nešto. Ono što svake godine preporučujem od programa svakako je povorka otvaranja, pogotovo ove godine, jer ćemo vas upoznati sa ovogodišnjim konceptom festivala, binama, prostornim uređenjem i verujem da ćete doći i posetiti festival sve tri večeri.

Jovan Marjanović

.
Naša mlada sugrađanka Ivana Gromilova svoju plesnu karijeru počela je još kao dete. Bavila se klasičnim baletom, latino plesovima,…
.
Filmski festival Cinema City pokrenuo je Miloš Ignjatović sada već davne 2007. godine i zajedno sa svojim timom ljudi stigao do…
.
Novosadska knjižara Bulevar Books specifična je po tome što već pune dve godine organizuje svirke autorskih rok bendova iz zemlje…
Program
Kalendar događaja
Oktobar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
 
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
   
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?