.
Trenutno
Music Mix by Dušan Majkić
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Država retroaktivne utopije

29.09.2016.

Posle dvadeset dodina kultni domaći roman "U potpalublju" dobio je svoj dostojan nastavak. Prava reč je rimejk, jer "Ti i ja, Anđela" pisca Vladimira Arsenijevića zapravo donosi staru priču ispričanu na jedan osvežen i kompletan način. U današnje vreme idealizovanja dekade devedesetih, ovaj roman stoji kao visoki zid koji nas opominje i upozorava da je prošlost jedna opasna zamka. Na stranicama nema šminke, sve je više zamuljano u gorku i realnu kašu tame, paranoje, ljubavi i beznađa. Tu je i slabo svetlo na kraju tunela koje povremeno žmirka i daje signale života poput neke istrošene neonke.

.

Tvoja nova knjiga, na neki način, zatvara krug koji je zacrtan pre više od dvadeset godina. Ali, i danas se istorija na neki način ponavlja. Ponovo smo svedoci nekog tmurnog i neizvesnog vremena, a ti si osvežio temu koja je bila glas zalutalih generacija iz devedesetih. Stoga je neizbežno da priču počnemo sa tematikom tvog prvog romana "U potpalublju" (1994.) sa kojim je pomenuti krug i počeo da se puni.

Kada sam objavio knjigu "U potpalublju", najavio sam je kao prvi deo tetralogije koja se zove "Kloaka maksima – sapunska opera". Tada sam napravio klasičnu, početničku grešku. Tri godine kasnije izašla je knjiga "Anđela" (1997.) kojom ja tada, zbog različitih okolnosti, nisam bio zadovoljan. To znači da sam već tada sebi rekao da ću u jednom momentu uraditi neku vrstu rimejka tog romana, nastaviću kroz pomenutu tetralogiju, pa ću u hodu nekako popravljati one stvari koje nisu valjale. Međutim, to je bilo tehnički neizvodljivo. Kada je počelo NATO bombardovanje (1999.) osetio sam jednu neprolaznu mučninu. I tim životom ovde i svim tim sranjima sa kojima smo živeli iz dana u dan. U tom smislu, jedna mala digresija - jako mi je bizarno i smešno kada ljudi kažu kako su sada grozna vremena i kako nikada nije bilo gore. Gde nikada nije bilo gore?! Mislim, bilo je toliko gore da to čak ne može da se opiše.

I, elem, ja sam u tom trenutku potpuno napustio celu tu priču, čak sam napustio ideju pisanja o devedesetim godinama u momentu dok su još uvek trajale. Počeo sam da pišem neke druge stvari. Mislio sam da pustim vreme da teče i teče... Doći će jedan trenutak kada ću ja moći tome da se vratim sa nekim osveženim pogledom. Kao, mi ćemo stići u jednu pozitivnu poziciju koju čekamo, gde ćemo konačno biti Švedska i Švajcarska. I onda ću ja odatle, jednom blagonaklonošću, da gledam na ta bivša vremena... Naravno, to se nije dogodilo, ne na način kako smo mi zamislili, ali je ipak dosta vremena proteko. Taman toliko da odlučim da se vratim i da, zapravo, ponovo ispišem stranice te knjige "Ti i ja, Anđela" ali da ne foliram! U tom smislu da ne koristim sad neku naknadnu pamet i da je upisujem u jedan glas koji se obraća iz onog vremena. To, naprosto, ne bi bio fer. Ja sam u tom glasu zapravo dao priliku i da ima dozu zablude i da stvari vidi na način na koji mi ne vidimo danas.

vladimir arsenijevic

Paradoksalno se vraćamo pomenutim devedesetim godinama. Klinci se lože na tu treš i romantizovano/dekadentnu stranu te decenije. Sa druge strane, ponovo imamo proteste koji nas opominju i vraćaju tačno dvadeset godina u nazad. Zakuvava se i odnos država u okruženju, a ti si sada konačno uradio rimejk knjige. Paradoksalno se ovo novo izdanje poklopilo i sa nekim retro tematikama koje su ponovo aktuelne?

I dalje u politici, na vrhu te scene, vlada ista ekipa. Samo je drugi ešalon. Mrtav je Milošević, mrtav je Tuđman, u Hagu su Karadžić i Mladić. Ali tu je Ivica Dačić, tu ti je Vučić, Toma Nikolić, Šešelj... Cela ekipa! Oni su, dakle, instrumentalizovali celu tu stvarnost devedesetih godina, oni su bili aktivni akteri u proizvodnji tog užasa u kojem smo mi morali da živimo. To je stvarno grozno. Ali to su ljudi koji su na jedan, bojim se reći, prilčno uspešan način presvukli te košulje. Nisu njihove duše drugačije, ali su oni uvideli kako su vremena drugačija. I oni sada funkcionišu na nekim drugačijim osnovama. Tako da, današnje vreme je današnje vreme! Mislim da je ti jako važno reći, a onda opet, sa druge strane, postoji ta bizarna i prosta ljudska osobina. Ljudi imaju potrebu za tim retroaktivnim utopijama i štagod da se desilo u prošlosti – bolje je bilo. I tako kada meni neko kaže: "Možete vi da pričate šta hoćete, ali bolje je bilo tada! Tada se znalo ko smo, nisu nas tako olako rasprodavali...", ja se onda mislim u sebi: "Čoveče, ti mora da patiš od Alchajmera".

vladimir arsenijevic 

You choose your leaders and place your trust
As their lies wash you down and their promises rust
You'll see kidney machines replaced by rockets and guns
And the public wants what the public gets
But I don't get what this society wants

(The Jam – Going Underground, 1980.)

Zanimljiva je ta kovanica/odrednica koja visi nad knjigom - rimejk. Ona se više koristi kao tehnološko opravdanje u filmskom jeziku, ali pošto je već tako stavljena u opis ovog romana pitaću te sada šta je to što je dodato u ovoj verziji? Da ne pitam da li je to književni Director's cut?

Čisto ovako fizički i zapreminski, knjiga "Ti i ja, Anđela" ima stotinak stranica više od originala, a mnoge epizode iz "Anđele" su ovde izostavljene. Nema ih, to je jedan drugačiji tekst. Sa druge strane, kada bih morao da napišem neki kratak sadržaj ili sinopsis o čemu se tu radi – tu nema nikakvih velikih razlika. Nijedan lik nije dodat, ništa u odnosima između likova nije promenjeno. Ali ono što je meni najviše smetalo u prethodnoj verziji bila je neka mala rascvetalost jezika. Ja sam tih godina, na svoju štetu, puno čitao Prusta što može da ošteti jednog mladog, gnevnog pisca... Tako da sam sada više to sažimao i pisao jednim jezikom koji je za nijansu nešto bliži našem govornom jeziku. Rečenice su ipak nešto kraće, ritam je brži itd.

“Naracija iz zime, proleća i leta godine devedeset druge. Nevesela ali dinamična, poput vremena u kojem se odvija. Suočavanje i pisanje direktno iz stomaka zveri”. Vladimir Arsenijević

vladimir arsenijevic 

Kao lik, Anđela je moderna heroina devedesetih, glavni akter jedne porodice koja se raspadala u tim haotičnim vremenima. A koliko god da sve izgleda mračno, ona ipak čuva dosta stvari od ludila?

Da, tako izgleda pripovedaču/protagonisti, a to se dosta objašnjava i u prologu moje nove knjige gde on kaže da ju je upoznao u vreme kada se, uglavnom, kretao kroz atmosferu odlazaka prijatelja i sahrana istih tih ljudi. To je bilo vreme koje je zapravo formiralo jednu vrstu uvertire, u jednom malom krugu, tome što će doći na velikom planu devedesetih. Masovne smrti i razaranja. Sve su to bile negativne posledice tog slatkog, kul života s početka osamdesetih, te generacije koja je odrastala oko SKC-a, Doma omladine, itd, a uz sve to je išlo i dosta drogiranja. Konkretno mislim na heroin kojeg je bilo sve više i više, a kako su te godine odmicale, on je počeo da uzima sve svoje žrtve. Dobro znamo jako mračnu priču o bendu Ekatarina Velika, a tu je i jako mnogo aktera iz tog vremena, Čavke iz Električnog Orgazma, VD iz Šarla Akrobate… Govorim samo o ljudima koji su imali neku vrstu javne pažnje. Ali, toliko ljudi je umrlo. Bila je dovoljna jedna žurka, gde su se olako pozajmljivale igle, pa da se virus SIDE proširi u istim tim krugovima i da poprilično pohara mlade živote. E, onda je usledio drugi talas odlazaka gde su ljudi govorili samo "beži odavde". U državi je suviše mračno, neću ovde da živim, odoh ja u Australiju". I to je taj kraj osamdesetih godina, kada je, navodno, još uvek sve okej, a protagonist iz te atmosfere upoznaje Anđelu. Ona se ne razlikuje ni po čemu, robuje svim istim problemima koji postoje u tom ambijentu, a naš protagonista računa da je ona ta najsnažnija osoba koja će ga izvući iz celog tog sranja. E sad, tema knjige se vrti oko toga da li je to sve pozitivna ili negativna životna odluka.

Moj prijatelj i ja sedimo na klupi
gledamo zvezde
slušamo vesti sšto su upravo stigle
kažu da imamo
josš samo par godina za nas

(Ekatarina Velika – Samo par godina za nas, 1989.)

vladimir arsenijevic
Atmosfera sa beogradske promocije knjige "Ti i ja, Anđela" 


Sve te knjige su krajem devedesetih naišle na veliku pažnju kod mlade publike, ali i na širem kulturnom planu?

Tako je. Postojala je pozorišna predstava "U potpalublju", koja je bila postavljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, onda je pokidala na Sterijinom pozorju te iste godine, a kasnije je dobila sve moguće nagrade. Ljudi su sa te predstave izlazili uplakani, jer je to bilo pitanje srca i duše, svi su to proživljavali kao ličnu priču. Negde u tom vreme glumac Ivan Jevtović je zamenio svog kolegu Rastka Lupulovića koji je tumačio lik Vanje. Rastko se zamonašio, a Ivan je u međuvremenu postao i profesor glume i pre nekoliko godina je sa svojom klasom kao ispitnu predstavu prve godine glume upravo realizovao komad "U potpalublju". Znači, reč je o ljidima koji danas imaju devetnaest-dvadeset godina, koji nisu bili ni u planu te 1991. kada se odvija radnja. U tom smislu je za njih jedna predaleka prošlost, a sa druge strane tu je jedna velika količina uverljivosti i razumevanja sa kojom su oni odigrali taj tekst. Možda sam kao autor bio pojačano osetljiv i patetičan, jer sam ponovo imao taj podvojeni utisak kako je to njima strašno daleko, a istovremeno da je jako blizu. I to je taj jedan neverovatno bizaran osećaj prema prošlosti koji mi nosimo.

vladimir arsenijevic

Ne mogu a da ne te vežem za muziku. U knjizi se provlače razni urbani muzički žanrovi (pank, hardkor, metal, pop…). Koliko su oni pomogli da se izgradi jedan verodostojan saundtrek ove knjige?

Uvek sam imao utisak kako sam ceo taj proces pisanja dugovao muzici, bavljenju i slušanju muzike, više nego nekom akademskom bavljenju književnosti. Ja sam čitao kao čitalac, a ne kao neki literata i na takvoj trasi sam počeo da pišem. Ali sam najviše učio od muzike, a to je ono što je sa pankom bilo jako interesantno. On nije bio namenjen da bude neka didaktička stvar. Njegova namera je bila da bude jedna provokativna, razbijačka mašina. Mi smo prvi put čuli za knjigu "Paklena pomorandža" (Entoni Bardžiz) čitajući intervjue sa članovima pank bendova. Od grupe Kleš smo čuli za Džordža Orvela i za njegov kataklizmični roman "1984". Ideja levice koja može da bude atraktivna za mlade ljude došla nam je takođe iz panka. Sve su to bili signali koje smo mi dobijali sa svih strana i odmah je bilo jasno da to nije puka muzička forma. Pank je predstavljao skup uticaja koji daju jednu kreativnu energiju, koja je bila jako uzbudljiva za klince tog vremena. Dakle, muzika je bila važna kao jedna vrsta prenosioca tog mladalačkog iskustva, a ideje su ostajale.  

I've been beat up, I've been thrown out
But I'm not down, no I'm not down
I've been shown up, but I've grown up
And I'm not down, no I'm not down

(The Clash – I’m not down, 1979.)

Deo razgovora sa Vladimirom Arsenijevićem poslušajte u plejeru ispod:

 

Dušan Majkić

.
Naša mlada sugrađanka Ivana Gromilova svoju plesnu karijeru počela je još kao dete. Bavila se klasičnim baletom, latino plesovima,…
.
Filmski festival Cinema City pokrenuo je Miloš Ignjatović sada već davne 2007. godine i zajedno sa svojim timom ljudi stigao do…
.
Novosadska knjižara Bulevar Books specifična je po tome što već pune dve godine organizuje svirke autorskih rok bendova iz zemlje…
Program
Kalendar događaja
Oktobar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
 
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
   
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?