Advokatura i rekonrol

Posao ili hobi, pitanje je svakog mladog čoveka koji kreće put svoje profesionalne karijere. Često se dešava da ljudi usavršavaju, studiraju i izučavaju jedno, a da u sebi gaje hobi koji je dijametralno suprotan i ponekad isključuje prvobitno zanimanje. Može li se imati i jedno i drugo, postoji li način i mogućnost da u današnjem, izuzetno brzom i zahtevnom vremenu, mlad čovek bude posvećen i uspešan u oba? Ako pitate Dušana Obradovića, advokata sa nedavno otvorenom sopstvenom privatnom praksom koja već beleži ozbiljne uspehe – može. Dušan je i dobro poznati novosadski muzičar, koji je muzikom, ali i likom, stavom i delom približio jednog od najvećih svetskih gitarista ikad – Erika Kleptona. Uz mnogo odricanja, spreman je da se i jednom i drugom zadatku posveti maksimalno ozbiljno.

Kako jedan mlad čovek može da, posle završenog pravosudnog ispita, pokrene svoju advokatsku kancelariju, koliko je to teško?

Pa nijedan biznis zapravo nije lako pokrenuti sam, od nule. Bez obzira da li je to advokatura ili bilo koja druga delatnost. Treba imati hrabrosti i isključiti mozak u nekom trenutku, ne razmišljati previše unapred, ne brinuti brige koje se još nisu desile i verovati da i kad se desi da će se naći rešenje za svaki problem. I tako sam i ja krenuo posle završenog pravosudnog i advokatskog ispita. Kad sam se upisao u komoru kao advokat razmišljao sam da svi nađu neke saradnike, kolege, udruže se zajedničkim snagama i nastave dalje. Ali pojavila se neka varijanta za koju nisam ni znao da postoji. To u Novom Sadu izgleda da postaje sve modernije. Coworking space ima više ljudi koji dele  zajednički prostor koji je ogroman. Ljudi se bave svim i svačim. Igrom slučaja, u ovom gde ja radim, gde mi je kancelarija, habitat, tu sam ja jedini pravnik, što je super stvar. Jer svakome nešto treba. Neko ima pitanje, savet i razne stvari se dešavaju koje se ne bi dešavale da sam onako ušuškan među kolegama. Druga vrsta problema je što nemam s kim da se posavetujem, ali uvek imamo mobilni telefon, pozovem kolegu pa razmenimo iskustva.

Jedna od prednosti zajedničkog poslovnog prostora su svakako i mnogo manji troškovi?

Pa jesu. Držanje samostalne kancelarije je mnogo skuplje i zahtevnije je. U coworkingu imamo i spremačice i ljude koji održavaju tehnologiju, štampače, internet, plaćeni računi, tonera uvek ima, doduše ja sam jedini koji još uvek koristi papir, ali mi je takav posao. Jedan kolega, koji je programer, kad je pogledao da imam registrator kaže vidi čoveče, šta je ovo? Pitao me je kako to da sud nije prešao još uvek na internet varijantu. Jeste, da, mailom ću da pošaljem tužbu, kako da ne. Nije to vreme kod nas ni blizu.

Dosta često ljudi pričaju o tome kako je pravda spora, neće to biti nikad, ali suštinski stvari se dešavaju, sud radi, tužbe se podnose, donose se rešenja?

Punom parom se radi  osim leti. To je vreme kada dođeš u sud pa bude lagano i možeš se ispričati sa ljudima koji tamo rade u pisarnicama. Ali da, pravda je spora, ali dostižna, što bi se reklo.

Čini se da kod nas još uvek nije ustaljeno da jedna porodica ima svog stalnog advokata?

Pa za sad još uvek ne. Iako je to lepa stvar, to je  sigurica posao, onda znaš da imaš sigurnog klijenta. Ali  to se postiže požrtvovanošću u radu i na preporuku. Kada ljudi shvate da si revnostan i da radiš savesno svoj posao, onda se tu i zadrže. To su jako bitne stvari kao i u svakom poslu. Uvek se desi neki novi slučaj, nešto novo što ni ne znaš kako da rešiš pa istražuješ. Volim taj momenat gde nisu sve stvari uvek po šablonu.

Pretpostavljam da za sad nemaš još uvek neki deo kojim se baviš specijalizovano, ali da imaš želju za određenom vrstom prakse?

Trebalo bi, po mom mišljenju, svako ko krene da se bavi advokaturom, da se bavi svim granama prava, da istražuje sve moguće i da vidi šta mu ide, a šta ne. Ni ne bi trebalo da postoje advokati svaštari, što bi se reklo, da se bave svim i svačim. Trebalo bi svako da ima svoju oblast kao i doktori za uho grlo nos ili za stomak. Ali u početku mora da se traži, da se vidi šta ti leži i onda možeš da se opredeliš. I to je sve skroz ok, ali onda opet sve zavisi od klijenata. Odakle ti stiže priliv klijenata. Ako si okružen ljudima koji uglavnom drže firme ti ćeš se očigledno baviti privredom uglavnom, iako svi mi na fakultetima maštamo da ćemo se baviti krivičnim pravom.

Na filmovima i u serijama, mahom američkim, često vidimo scene u sudnici. Koliko je to slično u odnosu na na naš sistem?

Pa zapravo arapsko pravo i anglosastkom su eoma različiti. U  21. veku teži se da se to približi jedno drugom, da to sve počne da liči, jer svaki sistem ima svojih prednosti, svojih mana, ali definitivno nije kao u filmovima. Doduše, ja nisam imao ta neka ogromna, filmska suđenja. Verujem da ih ima, pogotovo u Beogradu, ali ova suđenja, te parnice, ročišta, kad sam prvi put ušao , to izgleda kao minijaturna učionica u osnovnoj školi i moram priznati da sam bio blago razočaran. S druge strane mi je jasno zašto to tako izgleda, jer na tu količinu ročišta, parnica, ko će tu da minca svaku sudnicu da to lepo izgleda, nema se za to vremena. Sudnice su po ceo dan zauzete.

Ipak, advokatura i pravo je samo jedan segment tvog života, mnogi te prepoznaju i kao novosadskog Erik Kleptona. Koliko je zahtevno ući u samu srž jednog slow henda i svirati kao jedan od najvećih majstora gitare?

Pa sve zavisi odakle si počeo. Kad sam počeo da se bavim muzikom i gitarom meni je Klepton već bio u ušima, dve tri godine pre nego što sam uopšte uzeo gitaru prvi put u ruke, pošto mi je Erik Klepton predstavljen dosta rano. I onda, kada sam počeo da se bavim muzikom nisam razmišljao o Kleptonu, nego mi je tata rekao da veoma ličim na njega kada sviram, a da mi je čak i stil sviranja sličan njemu. E sad, uvek je pitanje koliko je zahtevno i da li treba ili ne treba siliti tribjut generalno. Ne treba na silu biti on, imitirati ga, nego prosto treba naći neku sličnost. Sreća je ta što je Klepton dovoljno mator i prošao je tokom decenija kroz više svojih faza pa možeš da izabereš koju ćeš fazu da uzmeš, koja tebi, trenutno, spram tvoje energije, tvojih godina najviše prija. Meni sa 30 godina odgovara njegova energija sa 40 godina koju je imao. To su one njegove osamdesete. A zašto? Zato što je energičnije i to je ono što je meni trenutno potrebno. Ja volim bluz, ali ne volim da udavim ni sebe ni ljude oko sebe. Pri tom je Fil Kolins radio produkciju, svirao bubnjeve. Zvuk je potpuno drugačiji, unikatniji i osamdesete same po sebi su dekada koja je mnogo toga iznedrila.

Koliko se baviš time da recimo bude ta gitara, ta pedala, to pojačalo koje je on koristio?

Pre sam se jako puno opterećivao tim stvarima. Stvarno sam gledao i koju vrstu magneta koristi, pojačala, pedale i sve ostalo, ali sam onda shvatio da kada počneš da slušaš zvuk, boju zvuka, kad počneš da kapiraš frekvencije, malo slušaš i napraviš nešto svoje. Ako imaš analognu opremu, ja se bar lakše snalazim na analognoj opremi da napravim zvuk koji je sličan njemu u odnosno na digitalnu. Jedva sam našao gitaru koja liči na njegovu, a da nije Fender od dve i nešto hiljade evra.

Koliko je tebi privlačno da svoju svirku i viđenje Kleptona predstaviš na festivalima specifičnim baš za tribjute kojih ima širom sveta?

Festivali su mi najinteresantnija stvar i najviše želim zapravo da delim binu sa drugim bendovima i muzičarima i da njihova publika čuje mene i moja publika čuje druge bendove, nego da sam imam binu za sebe celo veče. Iskreno, to mi je najslađe i na kraju krajeva i Klepton je sam gostovao drugim i njemu su gostovali. To je lepota muzike da se deli sa drugima i sa publikom i sa muzičarima. Ipak, bilo mi je teško da nađem ljude koji su naslušani te muzike, da im je prosto u krvi da osete. Može to da se navežba, mogu oni imati želju da sviraju sa mnom. to je sve lepo, ali ako oni u slobodno vreme privatno nemaju želju da puste neki album Kleptona da slušaju, to se oseti.

Koliko sebi dozvoliš slobode i malo odlutaš od onog što je baš Klepton odvirao?

E pa to je jako interesantno. Ja uglavnom probam prvo da osviram nešto svoje što je u stilu Kleptona, srećom to mi leži, pa mi zato nije teško.. Ali ako mi ne zvuči dobro, znači da moram taj solo odsvirati u originalu. Prosto, postoje neke solo deonice koje moraju tako da se odviraju i nema drugačije. Neke pesme ti ne dozvoljavaju da improvizuješ, jer je solo toliko dobar i prepoznatljiv. I Klepton je improvizovao svoje solaže u odnosu na album i live drugačije. I jako je teško. Ima toliko puno traka i sintova da ti to live skineš i da odsviraš i da to i dalje zvuči puno. Pogotovo što nas je šestoro u bendu i još nije dovoljno, fali mi još muzičara, fali jedna gitara i još jedna klavijatura i bek vokal.

Kako sve obaveze uspeš da uskladiš u toku dana?

Pa tokom dana sam advokat, uveče sam Klepton. Tako da svako zanimanje ima svoj deo dana. Jedino je taj presek stanja kada posle svirke legneš i moraš ujutro da ustaneš. E za to ti treba malo duža noć, ako bi moglo. Tako da nikad dovoljno vremena i često bude na knap. Ali da, radiću na tome da stignem sve, eto na primer uklapa mi se i lepo i korisno ono kako se oblačio Klepton tih godina. Pa maltene kao za advokaturu, s posla mogu samo po gitaru usput (smeh).

Znam da radiš autorsku muziku, koliko imaš vremena za to ili će to ipak čekati neko drugo vreme?

Za to treba posebna energija i trenutno sam malo s tim izgoreo jer čekam dosta dugo da mi se završi album. Kad bude gotovo malo ću da se osvrnem na taj svoj minuli rad, da skupim utiske i da vidim da li hoću da nastavim u tom pravcu ili da nešto menjam. Taj autorski rad za drugi album mora da bude malo drugačiji. Još nisam sumirao utiske, rano je da govorim bilo šta o tome trenutno.

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija