Dobro organizovan rokenrol šou

Novosađanin Jovan Matić poznatiji kao Joca Ajkula, frontmen fantasičnog glasa i specifičnog nastupa, osnivač je i glavni pokretač benda Gift. Radom u nekoliko domaćih bednova dokazao je svoj kvalitet, a nakon boravka u Londonu reoformio je bend Gift, koji se, uz klupske svirke, veoma uspešnim autorskim debi albumom pod nazivom "Dreamoscope" predstavio našoj, ali i publici u regionu. 

"Mislim da smo prešli neku granicu kvanititeta koja je propisana za normalan rad i ušli smo u abnormalnu realizaciju planova, koncerata, festivala... Stvorili smo iskustvo koje nam je veoma dragoceno. Kako je sve prošlo bez ijednog problema spremni smo da idemo i korak dalje, ne kvantitetom. već znanjem i iskustvom", kaže Jovan na početku razgovora za Oradio. 

Šta bi od nastupa izdvojio iz prethodne godine?

Prethodna godina nam je donela prve autorske koncerte, počevši od beogradskog nastupa u klubu Ben Akiba. Taj koncert, iako nije bio ispunjen do poslednjeg mesta, bio je čaroban, došli su ljudi koji su pokazali neku vrstu naklona, a koji smo mi realno i očekivali, upravo zbog velikog truda i rada na albumu koji je trajao skoro godinu dana. Taj koncert je bila neka oznaka, presek, na vreme pre i posle. Nakon tog koncerta krenulo je svojim tokom, veoma užurbano i dosta haotično, jer je prednovogodišnje vreme i decembar za bendove poput nas najporfitabilniji mesec. Imali smo 20 svirki u toku jednog meseca, to je avantura, zadatak i meni je bilo jako zanimljivo. Desio se takođe nastup i na Koncertu godine koji je bio veoma značajan za Gift. Sve se može postići ukoliko imate dobru organizaciju, pazite koliko spavate, šta jedete i pijete i živite jedan pravi "sportski rokenrol".

Pre nekog vremena si odlučio da odeš u London. Bio si tamo par godina ali si i pre toga imao mnogo uspeha u nekoliko novosadskih bendova, gde si bio prepoznatljiv frontmen. Koji bendovi iz tog perioda su uticali najviše na tebe?

Možda neki znaju, a verujem da mnogi i ne znaju, u tom periodu najviše je na mene uticao bend Suede. Sredinom devedesetih sam bio jako faciniran njihovom pojavom, energijom, albumima i posebno pesmama. Svako ko je odrastao na muzici 80-tih i 90-tih godina zakačio bi se za neki bend i slušao ga po dve godine bez prestanka. Ja sam slušao Suede punih 10 godina, mada ih slušam i sada, pošto su se ponovo ujedili 2010. godine. Iskoristio sam boravak u Londonu i uspeo da pogledam njihov prvi koncert posle toliko godina u Royal Albert Hall-u. Taj momenat je bio izuzetan, zvuk fantastičan, sve je bilo na svom mestu.

Kako pamtiš atmosferu Londona, kako si ga ti doživeo?

Sve to što vidimo na nekim spotovima ili snimcima, dokumentarnim emisijama još uvek postoji tamo. Ipak, moja očekivanja u vezi neke subkulturne scene bila su možda prevelika, jer je spolja grad delovao nekako sterilno. Ta scena, da bi bila subkutlurna, mora da ostane tamo gde joj je mesto, znači u undergroundu i on nije dostupan svakom. Sve to postoji, na istom mestu samo u drugim klubovima, a sticajem okolnosti, nedaleko od mesta gde sam živeo. U tom delu nastao je i pank, new wave i brit pop, ali i tamo, kao i svuda u svetu, dešava se da moćne kompanije ruše skvotove i od toga prave tržne centre, banke i veliki biznis. Naravno, ljudi pokušavaju da se bore protiv toga i sve to dobija sasvim drugačiji značaj. Realno, čim neki takav prostor pretvorite u mainstream, nešto drugo postaje subkultura. I kada pogledamo energiju Londona sve to daje jedan paprikaš koji omogućuje da sve te divne nacije, religije, rase žive zajedno i imaju jedan puls. Svi negde žure, kreću se, ali imaju osmeh i sve se može postići.

Razlike između našeg grada i Londona verujem da su mnogobrojne, ali gde se mogu povući paralele?

Naš mentalitet dosta odgovara onome što se dešava kao puls i jednog i drugog grada. Mi smo svakako navikli na mutlinacionalnst i multikulturalnost i to je istorijska činjenica, a veoma slično se dešava i tamo. Pravi Novosađan i pravi Londonac nema ništa protiv druge rase, vere ili običaja, nego je znatiželjan da sazna što više o drugoj kulturi i da bude dobar domaćin. Priča se da su Englezi blage stipsice ali to nije baš poptuno tačno (smeh). Jesu često zatvoreniji jer je život jako brz, tamo je globalizam uzeo mnogo više maha nego ovde i naterao ljude da menjaju neke svoje navike. Takođe su i jako teška, ali pravična publika. Zaista moraš biti dobar da bi ti ljudi aplaudirali.

Nakon povratka iz Londona rešio si da okupiš bend Gift, kako si odabrao članove?

Kada sam se vratio, bend je dobio novu krv. Princip na kome sam ga formirao preneo sam iz prethodnih iskustava. Bilo da sam radio u butiku, prodavnici za medvediće, u pozorištu ili u bendu u Londonu, svi smo učili da budemo članovi dobrog tima. Svi smo bili u kompanijama u kojima se govori "yes", sve se može uraditi uz pozitivan stav, dobru organizaciju i naravno rad. Postoji način i modus da se neke stvari pokrenu i urade ili možda izrazi nezadovoljstvo. Timski rad sam impicirao na viziju benda, na to kako bend treba da izgleda i funkcioniše. Okupio sam ekipu, pričali smo, družili se, imali radionice i pokušavao sam mladim ljudima da objasnim kako bend treba da izgleda. Kako je starosna dostanca bila veća, dobio sam pažnju koju realno nikada pre nisam dobijao, ni u jednom ranijem sastavu Gifta. Uz talenat ekipe i veliki muzički kvalitet uspeli smo da postignemo stabilnost i epitete, koje smo pridobili u poslednje vreme, da je naš nastup pravi show, svetskog nivoa, profi. Ne želim da hvalim sopstveni rad i sam bend ali činjenica je da iz nas stoji veliki rad, staloženost i organizacija koja je jako važna jer mimo Gifta mi imamo još članova: tu je menadžerica, moja supruga, imamo portparolku, vozača i roudije, a polako uključujemo i agente koji rade na inostranstvu. Ako tako sagledamo bend, onda zaista ličimo na neku vrstu moderne kompanije koja organizuje dobar rokenrol šou.

Album prvenac ste objavili pre nešto više od godinu dana. Kako si zadovoljan promocijom i šta je to što pripremate u narednom periodu na polju autorske muzike?

Taj album je nešto najiskrenije što sam u životu uradio i teško je bilo pretpostaviti kakav će njegov dalji život biti. I za mene je to bilo novo. Same pesme su dosta vezane za moj period u Londonu. Jedna je na primer o kafi. Ali ne o ukusu, nego o tome da kafa povezuje sve rase i religije. U jednom restoranu vidim Indijku koja neodoljivo podseća na moju prvu ljubav. Prilazim i kažem joj gde si ti do sad, život je samo par gutljaja u koji može ceo život da stane. To si momenti koji putuju i nema ih mnogo. Rad na promociji i dalji, koncertni život benda krenuo je u pravcu promocije autorskog materijala, ali s druge strane, naš rad je povezan sa, uslovno rečeno, tuđom muzikom. Ipak taj uticaj nije jedan, nije samo Bowie ili neki drugi autor nego svi zajedno. Konzumiranje albuma "Dreamoscope" još uvek traje, njegova budućnost je još uvek tu. Kada se to završi preći ćemo na drugi koji planiramo da snimimo u ovoj godini pod nazivom "Mentalni orgazam".

Kada radiš obrade tuđih kompozicija? Da li te to odvuče od autorskog momenta?

Kada radimo obrade pokušavamo da se što više približimo originalu. Istraživanje kreće od svakog instrumenta ponaosob i nemoguće je da sve originalne parametre dobijete na samoj svirci, nego morate da ga prilagođavate sebi. Mislim da je obaveza da cover bendovi naprave da to liči i da se posvete tome da izvuku ono što je najlepše u samoj pesmi. Meni je najvažnije da svojom svirkom prenesm metafiziku, odnosno, prisutnost samog originala. Kada se poklopi više stvari, od zvuka, gruva, atmosfere, kada ceo bend nekako klikne, prosto se pojavi na primer Bowie u ćošku i kao da klimne glavnom sad ovo nije loše. E, tek onda smeš da ubaciš nešto svoje. Nikad ne krećem sa težnjom da "razbucam" pesmu. To nikako. Pa ko smo mi da bi to smeli. Postavlja se i pitanje zašto ljudi dolaze da slušaju cover bendove, što ne bi išli da čuju i vide original? Jednostavno zato što neki umetnici nisu više sa nama, pa to prosto nije ni moguće, a drugi razlog je da bi se održala njihova subkultura, sačuvalo sećanje na njih. Shvatite cover muzičare kao neku vrstu legionara, čuvara religije, nečega što je prelepo, čuvara vatre.

Gde će ljudi moći da vas vide u narednom periodu i kakav je plan za proboj i u neke druge države, ne samo regiona?

Uspeli smo u nekoliko navrata da pozovemo ljude u Zagreb, neki Beograđani ali i Novosađani dolazili su da nas tamo gledaju. Upravo tamo idemo sledeće sedmice, već sam se prebacio na njihov teren (smeh), imaćemo jednog velikog gosta, biće to Massimo Savić i biće super što ću ga upoznati, mislim da njegova duša ima dosta Bouvija u sebi. Mesec dana nakon što je Bowie preminuo ja sam mu posvetio jednu pesmu i tada sam pomislio da više neću moći da pevam njegove pesme. Naravno, brzo sam shvatio da je to bila glupost i da će ljudi hteti da ga čuju i da na taj način, nećemo dati da se zaboravi jedno tako veliko ime. Ljudi nas mogu čuti i po Novom Sadu, većina već zna, to su klubovi Lazino Tele, Gerila, Šećer & Soul, a što se inostranstva tiče pregovaramo za Mađarsku, Nemačku, Švajcarsku, a za Britaniju ćemo verovatno još malo sačekati. U Londonu se samo ponedeljkom održava više od dve hiljade koncerata! Treba mnogo vremena i energije da dobijete pravu šansu.  

Jovanovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović