Brod koji tone: Slavice, bumeri, smatranja i ostale pošasti društvenih mreža

Prošlog ponedeljka, svet je stao. Desio se najveći zastoj u društvenim mrežama u istoriji. Tokom sedam sati, dok kvar nije otklonjen, platforme i aplikacije Fejsbuk, Instagram i WhatsApp su praktično nestale sa Interneta. Downdetector.com primio je više od 10,5 miliona pritužbi korisnika koji nisu mogli da im pristupe. Ovakvi padovi nisu neuobičajeni, ali retko traju duže od jednog sata i obično se dešavaju samo na delovima mreže. Ovog puta pao je sistem u celom svetu i tek posle ponoći počele su da stižu poruke i da se pojavljuju postovi. Činjenica da na nekoliko sati nismo imali tako velik deo života bila je svetska vest. Ali se u isto vreme, nekako sve promenilo. Postalo je jasno da nam je virtuelni život u najmanju ruku podjednako bitan kao onaj, možda ne stvarni, već više… analogni. 

I sada smo toga svi zaista svesni. Većina je osvestila i da je pandemija promenu ubrzala, te da danas živimo u telefonu. Odatle nam dolazi obrok, odeća, naredni seks, razgovor sa prijateljom, pohvala za novu frizuru, fotelju  i bogami ceo okvir kroz koji posmatramo svet. Digitalni, ili onaj analogni. No, ako je to tako, a jeste, kako onda da u digitalnom svetu ne važe ova svakodnevna pravila? Kako to da u digitalnom svetu možemo da komentarišemo nekome šta je pojeo, kako se obukao, je li prava žena ako ima dlake ili ne kuva, je li pravi muškarac ako nosi kišobran kada pada kiša i dugi niz drugih gluposti koje bi možda neko od nas pomislio, ali sigurno ne bi izgovorio u prolazu?

Pedagoškinja Elvira Stefanović kaže da potreba da komentarišemo druge ljude proizilazi pre svega iz potrebe da procenimo sami sebe i vrednujemo sebe u odnosu na druge.

"Vrlo je česta preporuka da, ako vas nešto kod drugih tišti, razmislite zašto je to tako i na koji način je to povezano sa vama samima. Društvene mreže su na neki način samo omogućile da to komentarisanje bude dostupnije, možda anonimnije i možda da sebi damo veću slobodu. Jer kada nemamo sa druge strane osobu, lice u lice, onda nekad dozvolimo sebi više nego što bi sigurno dozvolili da nismo u takvoj situaciji", kaže ona.

Takvi komentari idu od banalnosti – tipa treba li muškarac da nosi kišobran kada pada kiša i je li Ben Aflek propao od kada se vratio Dženifer Lopez, pa sve do onih dosta brutalnih, sa ozbiljnim posledicama.

"Mi u stvari testiramo sebe i pošto sve na ovom svetu posmatramo kroz ličnu perspektivu i ono što je nama možda neprihvatljivo, što nam se ne dopada ili što nam je strano, komentarišući to u negativnom kontekstu mi u stvari tražimo potvrdu za sebe, za svoje stavove ili za verifikaciju naših stavova, uverenja i ukusa", zaključuje Elvira.

Lajkovi su deo samopotvrđivanja, ali i odnosa prema ostalim članovima zajednice. Ali šta bi se dogodilo kada biste lajkovali baš sve na društvenim mrežama?

Eksperimenta radi, programer Ramit Čavla je napravio skriptu koja je lajkovala sve fotografije koje prođu kroz njegov Instagram feed. Rezultati ovog postupka su veoma interesantni:

• Uvećavao je broj pratilaca za oko 30 dnevno
• Bio je pozivan na više žurki
• Zaustavljali su ga na ulici ljudi koji su ga prepoznavali sa Instagrama
• Dobijao je dosta poruka od prijatelja koji su ga ohrabrivali da postavlja više slika.

Komentari su sledeća bitna stavka. Ona koja povećava takozvani reach.  

"Narod je to provalio, a posebno koji je to tip komentara koji vama povećava vidljivost", objašnjava Anja Stanišić, urednica i članica Digitalnog komunikacijskog instituta.

"Ti komentari kako pravi muškarac izgleda, šta radi, šta žena mora ili ne mora - ljudi su jednostavno provalili šta rade društvene mreže i šta može nekoga da istrigeruje i da onome ko to postavlja poveća vidljivost ili popularnost. Svi ti ljudi koji se bave temama šta neko može ili ne, jako žele da budu poznati i primećeni i postavljaće takve gluposti da bi izazvali reakciju. To su oni ljudi koji misle da nema negativnog marketinga. Ima ga i oni ga rade, ali nekako se probiju i srećni su zbog toga. Zato i postoji ta količina smatranja na  internetu, jer svi smatraju da je njihovo mišljenje relevantno i da zbog toga treba da budu slavljeni. Mislim da je ukratko to rešenje ove zagonetke", dodaje Anja.

A zagonetka je u brojevima i čistoj nauci. Privlačna zavisnost koju izazivaju društvene mreže je biološka. Nastaje zahvaljujući dvema hemikalijama koje proizvodi naš mozak: to su dopamin i oksitocin.

Naučnici su nekada smatrali da je dopamin samo hormon za uživanje, ali sada znamo da je on zapravo odgovoran za stvaranje želje. Dopamin čini da tražiš i želiš. Privlačnost dopamina koju stvaraju društvene mreže je toliko jaka da su studije pokazale da je ljudima teže da se odupru tvitovanju negoli cigaretama i alkoholu.

Tu je i oksitocin, koji se često naziva i "hormonom zagrljaja", jer se oslobađa kada se ljudi ljube ili grle… Ili…tvituju. Za deset minuta provedenih na društvenim mrežama nivo oksitocina može porasti za 13 odsto – porast jednak kod nekih ljudi na dan njihovog venčanja.

Ovi brojevi mogu da idu i u suprotnom smeru.

"U kojoj meri komentari drugih mogu da utiču na nas, zavisi od nas samih. Prvo, raščistimo sa sobom - šta smo time hteli da izazovemo. Granica između realnog i virtuelnog sveta je tanka i labava. Posebno za mlade ne postoji razlika u onome što se dešava u stvarnom svetu ili na društvenim mrežama. Prijatelji koji postoje u virtuelnom svetu za njih su stvarni, događaji u virtuelnom svetu su stvarni. Ukoliko nas neko vređa na društvenim mrežama, to može jako da nas zaboli. Nije mali broj situacija kada su ljudi zaista dramatično reagovali na dešavanja na društvenim mrežama, odnosno, reakcije su ljude dovele do toga da naškode sebi. Ali, mi smo ti koji kontrolišemo situaciju. Ako se previše izložimo, to nosi sa sobom rizik negativnih komentara  sa kojima treba da se nosimo", zaključuje Elvira Stefanović.

Kakav je onda profil komentatora? Ima ih nekoliko. Danas su najpopularnije dve grupe – Slavice i Bumeri.

"Slavica je ona strina koju svi imamo u bližoj ili daljoj okolini i koja nije parametar apsolutno ni za šta kako treba u životu, ali ona ipak nekako nađe način da sebe postavi za neku moralnu vertikalu koja će da određuje šta se sme, šta ne i koja na sve ima onaj zajedljiv komentar. To se sada preselilo sa porodičnih slava, sahrana, svadbi i ostalog na Internet i sada su Slavice prisutne svuda oko nas", objašnjava Anja Stanišić

"Sam izraz bumeri, odnosno, baby boomers nastao je za onu generaciju rođenu posle Drugog svetskog rata. Sada su oni stasali i postali matora gunđala. Međutim to više nije izraz koji se odnosi samo na godine, budući da je internet sve to onako blago zamešao i zamaglio. To je sada termin za sve one koji imaju te, da kažem, retrogradne komentare na sva moguća pitanja. Oni znaju kako se sve mora, koja pravila se moraju poštovati i onda svako ko iskače iz tih okvira koje su oni zamislili ili postavili mora da bude komentarisan negativno. Za njih je onda sklepana ta okej bumer sada već uzrečica i mogu da kažem da je i ja vrlo rado koristim", dodaje Anja.

Bumera, Slavica, onih koji dele ili ne dele intimu ima među svima nama. Kada bi "Fejsbuk" bio zemlja, bio bi tačno treća po veličini na svetu. Ni "Instagram" nije ništa manja "zajednica", a pritom je i sve popularnija. Slavu i to značajnu, žive i "Tviter" i "TikTok". Prostor i vreme su tako dobili nove dimenzije otkako su nas opkolile društvene mreže, a mi počeli da im služimo svakodnevno. Svako na svoj način, doduše. Jedni su postali zavisni od iznošenja svoje intime, a drugi od praćenja, analize i komentarisanja tuđe, istovremeno čuvajući svoju. 

Za to vreme, ceo onaj pad Fejsbuka, sa početka, dolazi u vreme kada se u javnosti pojavljuju dokumenta uzbunjivačice, bivše zaposlene u toj kompaniji. Ukratko: nešto je trulo u Fejsbuku i sličnima. Čelni ljudi su svesni da daju naše podatke reklamnim kompanijama i političkim lobistima, a interna istraživanja pokazuju da Instagram loše utiče na naše mentalno zdravlje. 

Ovo je broj koji tone, nameravate li da ga napustite? 

Ako i ti imaš žalbe na Slavice ili Bumere i druge pošasti društvenih mreža, celu emisiju poslušaj u podkastu. 

I. Miloradov