Borba protiv rasizma traje svakog dana

Međunarodni dan borbe protiv rasizma obeležava se u čitavom svetu 21. marta, to je dan koji su ustanovile Ujedinjene nacije 1966. godine. Ovim danom obeležava se sećanje na događaje koji su se odigrali 21. marta 1960. kada je, u Šarpvilu, u Južnoj Africi, policija otvorila vatru i ubila 69 ljudi koji su mirno protestovali protiv zakona aparthejda o ispravama. Od 21. marta do 28. marta međunarodne organizacije obeležavaju Nedelju borbe protiv rasizma i rasne diskriminacije. 

Foto: intesis.mx

Povodom nedelje koja je na izmaku sa Marijom Demić, pravnicom iz Mreže odbora za ljudska prava u Srbiji iz Niša i sa Milicom Antić iz Kuće ljudskih prava iz Beograda razgovarali smo o tome koliko je rasna diskriminacija prisutna u Srbiji i kako joj stati na put.

Ustav Srbije započinje odredbom koja definiše Republiku Srbiju kao "državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostma". Član 1. Ustava promoviše princip nacionalne, a ne građanske države. Srbija je država srpskog naroda, ali se uz ovu osnovnu karakteristiku vezuje i činjenica da je Srbija multiacionalna država. Ustav dalje kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, politikog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ipak, praksa pokazuje da Ustav ne može da reguliše stereotipe i predrasude koje su duboko ukorenjene u narodu. 

Milica Antić iz Kuće ljudskih prava smatra da je rasna diskriminacija veoma prisutna u Srbiji.

"Ona je vidljivija sa izbegličkom krizom, koja je sve prisutnija i to možemo videti po primerima koji se dešavaju po graničnim predelima, gde građani protestuju ispred prihvatnih centara, ne žele da prihvate decu migranata u školama niti da se socijalizuju sa njihovom decom. To je ozbiljan problem za našu državu koja ne preduzima dovoljno da se ova deca uključe u naše društvo", smatra Milica.

Sa njom se slaže i Marija Demić iz Mreže odbora za ljudska prava Chris koja radi na pružanju besplatne pravne pomoći.

"Svakodnevno se susrećem sa slučajevima diskriminacije. Naravno, nije svaki slučaj koji dođe do mene diskriminacija, ali na žalost, kada je reč o pripadnicima romske nacionalnosti, po nekoj mojoj skromnoj statistici, svaki treći slučaj je bio slučaj diskriminacije. Kada govorimo o oblastima, to su onda socijalna zaštita, zapošljavanje, stanovanje i obrazovanje", navodi Marija.

Dakle, obe sagovornice O radija slažu se da je rasna diskriminacija veoma prisutna u Srbiji. Ono što zvuči veoma zabrinjavajuće je to da je ona prisutnija među mlađom populacijom, što dovodi do zaključka da, kako vreme odmiče, mi postajemo sve zatvorenije društvo. Zato je veoma bitno da kroz obrazovni sistem ukazujemo mlađim generacijama na značaj tolerancije i benefite različitosti. Rasna diskriminacija se u Srbiji uglavnom odnosi na Rome, a poslednjih godina i na migrante. Milica Antić smatra da, iako je u oba slučaja reč o rasnoj diskriminaciji, ipak postoje razlike u prihvatanju ova dva naroda kod domaćeg stanovništva.

"U principu, razlika je u tome što migranti sa sobom donose novu kulturu, nove običaje i religiju, što je poseban izazov za naše društvo koje to mora da prihvati. Dok su Romi suočeni sa višedecenijskom diskriminacijom zbog njihovog načina života. Tako da je ovde prisutna potpuno različita vrsta diskriminacije. Deca prikupljaju obrasce od odraslih, uče ih u svojim sredinama, zato je vrlo važno da u školama i porodicama nauče što više o toleranciji i o razumevanju u svojoj sredini", ističe Milica.

Migranti pre svega imaju problem oko traženja papira. Kada uopšte izraze stav da žele da ostanu ovde, njihov naredni korak je nalaženje posla i prilagođavanje zajednici koja nije spremna da ih prihvati. Sa druge strane, Romi najčešće imaju problem oko traženja posla. Jako su diskriminisani u svojim sredinama, a poslodavci više veruju predrasudama i stereotipima nego čoveku koji se nalazi pred njima.

Moramo se zapitati kako stati na put rasnoj diskriminaciji. Već smo pomenuli obrazovanje, ali veliku ulogu imaju i organizacije civilnog društva. Marija Demić kaže da je nevladin sektor tu da pomogne državi, ali da je država zadužena za sistemsku promenu stava prema ugroženim grupama.

"Tu su organizacije civilnog društva na raspolaganju državi u preduzimanju svih onih mera koje je ona nadležna da uradi, a ja ću samo pomenutu preporuke Komiteta za eliminaciju rasne diskriminacije i upravo sve preporuke koje su upućene našoj zemlji su se ticale ovih tema: migranata, segregacije u obrazovanju, povećanje broja romske dece koja pohađaju vrtiće, aktivnim merama za smanjenje broja ranih dečijih i prinudnih brakova, što je takođe jedan od problema kada je romska zajednica u pitanju. Dakle sama primena preporuka je dobar početak."

Milica kaže da i Kuća ljudskih prava redovno radi sa građanima, ali da su često izloženi pritisku ekstremističkih grupa koje drugačije tumače rad nevladinih organizacija. Smatraju ih stranim agentima, a zapravo ono što oni rade jeste edukacija građana da prihvate drugačije grupe i omoguće da naša kultura bude što raznovrsnija.

Iako se nedelja ove borbe protiv rasizma i rasne diskriminacije završava, to ne znači da treba da prestanemo da mislimo o njoj. Ona traje svakog dana, jer su rasizam i rasna diskriminacija, na žalost svuda oko nas. Potrudimo se da ovo društvo bude tolerantnije i otvorenije, a svako od nas na ovom problemu može da radi prvo u svojoj porodici, a onda i u društvu. Naše sagovornice se slažu da je to dobar početak.

Emisiju U kakvoj zemlji želim da živim u kojoj smo pričali o ovoj temi možete poslušati na podkastu O radija.

Alma Kovčić