Zatvorenici glume zatvorenicima

 "Ovo je terapija umetnošću", rekla nam je Marina Kovačević, predsednica Centra za rehabilitaciju imaginacijom i saradnica Okružnog zatvora, koja je autorski osmislila koncept predstave "Zapisi iz ćelije 12", izvedene u utorak u požarevačkoj "Zabeli". Kako saznaje O radio, ovo je početak pozorišne turneje po kazneno-popravnim zavodima u Srbiji i predstava će se igrati u slobodnim institucijama kulture, a u planu je gostovanje u "Fabrici" novosadskog Studentskog kulturnog centra.    

foto: Sofija Balać

Dobro ste pročitali: ekipa O radija bila je na predstavi "Zapisi iz ćelije br. 12" u požarevačkom Kazneno-popravnom zavodu "Zabela". Predstavu u tri čina, baziranu na dramatizaciji romana "Zapisi iz mrtvog doma", koji je Dostojevski pisao tokom robovanja u Sibiru, izveli su osuđenici na izdržavanju kazne zatvora u beogradskom Okružnom zatvoru.

Predstava, nastala u saradnji Službe za tretman u okviru Okružnog zatvora u Beogradu i nevladine organizacije Centar za rehabilitaciju imaginacijom svoju je premijeru u beogradskom Okružnom zatvoru imala lane u decembru, a gostovanje u "Zabeli" je prvo van matične ustanove. Zatvor je podigao knez Miloš Obrenović, koji je kraj Požarevca imao ergelu konja. Legenda kaže da je pitao žitelje šta žele da im sagradi, nakon čega su rekli "zatvor, da budemo bliže svojoj deci".

Kako saznaje O radio, ovo je početak pozorišne turneje po kazneno-popravnim zavodima u Srbiji i predstava će se igrati u slobodnim institucijama kulture, a u planu je gostovanje u "Fabrici" novosadskog Studentskog kulturnog centra.

U predstavi glumi šest osuđenika: Milan Jovanović, Bojan Ćulafić, Uroš Milovanović, Dušan Aćin, Miloš Nedić i pisac Đorđe Vasiljević, koji su prolazeći kroz program postupanja unutar Službe za tremtman izrazili želju da učestvuju u dramskim radionicama, a svoj talenat iskazali neposrednim radom sa Marinom Kovačević, predsednicom Centra za rehabilitaciju imaginacijom i saradnikom Okružnog zatvora, koja je autorski osmislila koncept predstave.

 "Ovo je terapija umetnošću", rekla nam je na početku Kovačević.

- U startu smo zamislili monodramu ali se projekat pretvorio u predstavu za koju je bilo sve više zainteresovanih, što je meni posebno drago. U početku su bili u malom grču, ne znajući šta ih očekuje, i neki su rekli "pa mi nismo umetnici". Kazala sam im da to nije važno, koliko njihova želja da se druže.  

Ovo je terapija umetnošću, pozorište socijalne reintegracije. Pretpostavila sam da će drugi čin biti najinteresantniji, govori nam Kovačević, koja je diplomirala na katedri za književnost ali je svoj kreativni izraz pronašla u "primenjenoj" umetnosti žive reči.

A šta o svemu misli Uroš Milovanović, jedan od glavnih glumaca?

- Bilo mi je dosadno u zatvoru i svaka promena je dobra. Zbog nas samih, kretanja i smeha. Nisam sličan s likom kog tumačim, uopšte, ali sam dao sve da ga iskažem kroz sebe, otkrio nam je Milovanović, kog smo dalje pitali koje je emocije očitao na licima u publici?

- Sve brate. Ne možeš da veruješ. Vremenom naučiš da izvališ sve, kome smeta, kome odgovara, ko kapira, ko ne, a to nema uticaja na mene.

Odmah zatim, seli smo i sa najvećom "zvezdom" predstave, glumcem i ko-autorom Đorđem Vasiljevićem. Pristojno je zamolio malobrojnu sedmu silu da pruži šansu i ostalim glumcima da se obrate javnosti, ali i Đorđe je čovek -  uspeh i pažnja prijaju, posebno kada si sam.

O tome zašto piše i glumi, priča nam u formi mini intervjua.

- Imao sam šta da kažem, to je najbitnije. S druge strane, ovo je nešto drugačije i nešto dobro. Moj lični cilj je bio da ljudi napolju shvate da nas ima koji smo apsolutno zaslužili da budemo ovde. Svako može da pogreši, retki su oni koji mogu da stanu, ali svi želimo da opet budemo neko i nešto napolju – slobodni, ponosni ljudi.

Gde vučeš inspiraciju i snagu?

- Ne bira pisac priču, priča bira pisca. Drugi čin je nešto što sam video. Priznajem, malo sam ga modifikovao zato što kraj drugog inače zna da bude i pozitivan, i negativan (smeh) - zavisi ko statira. Nekada nam je drugi čin služio da se vidi ko je kakav čovek.

Kako su ti izgledala lica u publici iz "Zabele"?

- Ja sam jedan od njih i mi se odlično razumemo. Prvi čin je možda nekome i monoton, to je pisao Dostojevski pre skoro 200 godina, mada, opisao je naše zatvore kakvi zaista jesu. Tužno, ali sam ih doktorirao (smeh)... nažalost. Meni je trinaesta godina u zatvorima, prošao sam celu turu. Kažu da je Marija Terezija najbolje poznavala slovenska plemena, gde god pogledaš, ona je pravila zatvor.

Centralni zatvor je prvi koji je dozvolio ovakvu stvar. Vi imate u zatvorima, a to malo-malo pokažu u vestima, neke fine radionice, pa ovi fini momci tamo nešto kreče... to je priča za TV. Ovo je prvi put da ta priča meni stvarno funkcioniše kako treba, sem možda onih tri puta, od kojih dva puta zaredom, kada sam zbog pesništva nagrađivan u Valjevu.

E, i tamo sam video da još nešto funkcioniše. A ovo ostalo... zato mi jeste čast, negde volim da sam prvi u nečemu. Bio sam prvi u CZ  kada je stigao radio, pa prvi kada su stigli televizori, pa teretana – sad sam prvi koji je s ostalima izneo predstavu i koji će moći da ide dalje.

Šta čini projekat CRI i Okružnog zatvora tako uspešnim?

- Bez Marine Kovačević, moje drage šefice, koju volim da zovem tako iako osećam odbojnost prema tome, jer je neponovljiva, i Službe za tretman OZ Beograd, ovo ne bi bilo moguće. Svaki savet koji mi je dala sam poslušao i svaki me je doveo do toga da izgledam ovako, ako ovo uopšte valja (smeh) ali reakcije publike su dobre.

Imaš odličan glas za radio voditelja, možda ti je tu hleb?

- Hteo sam da budem radio voditelj. Imam problema s kamerom, prekrupan sam, ali volim pozorište i radio. Ako bi mi iko dao šansu, naravno da bih pristao.

Kako tvoja porodica gleda na ovo što radiš i da li je ona ta koja ti daje snagu da budeš kreativan?

- Uopšte, celu kaznu koju sam izdržao do sada, ne bih ni izdržao da nije bilo njih. Da nije bilo supruge Maje i ćerke Isidore, i Andreje, a sada i sina Luke, koji treba da se rodi za mesec dana, sigurno bih teže prošao kroz sve ovo.

Ne bih imao kome šta da pokažem. Lepo je da svi znaju, lepo je da svi vide to što sam, ali meni su moji najpreči, poentira Vasiljević, pisac koji će u oktobru ponovo biti slobodan čovek, a mi održavamo dato obećanje u nadi da će mu O radio pomoći da tada pronađe posao koji voli i ume da radi.

Igor Mihaljević