Svaki korak je bitan i vredan

Mirna Omerčaušević (29) je aktivistkinja i članica udruženja Zaboravljena djeca rata iz Sarajeva. Kroz to udruženje i kroz lični angažman ona radi na pozitivnim društvenim promenama, na pomirenju i poštovanju ljudskih prava. To je rezultiralo i regionalnom nagradom Hrabri iskoraci 2020, fondacije Jelena Šantić, za izložbu "Breaking Free". 

Između ostalih i ti si radila na izložbi fotografija koja je donela ovo priznanje. Koliko je hrabrih iskoraka trebalo da se realizovala ta izložba, koja je imala postavku i u Italiji?

Sama izložba "Breaking Free" je nastala iz potrebe za borbom protiv stigme i predrasuda koje postoje o ženama koje su preživele ratno silovanje i deci koja su rođena zbog rata u Bosni i Hercegovini. Bilo je izuzetno teško, nama samima, da skontamo kako ćemo je predstaviti i na koji način ćemo je kreirati, a da ona pošalje poruku koju mi želimo da pošalje. Kao neko ko je kreirao tu izložbu, mogu reći da su hrabre iskorake napravile naše majke i naša deca, koji su odlučili da izađu u javnost. Oni su svojim portretima, licima i svojim ličnim pričama rekli da postoje i da treba da budu vidljivi. Udruženje Zaboravljena djeca rata ukazuje na to da postoje rane koje su vidljive, nevidljive i to nam je motivacija da hrabro koračamo na putu prema promenama za bolje društvo. 

Kada pričamo o pomirenju, o suočavanju sa prošlošću i o zajedničkoj budućnosti, koliko je važno da ne ćutimo?

Ćutanje je pokazatelj ignorancije. Ne možemo reći, ni kada govorimo o ovim temama, ni o drugim koje se u našem društvu ignorišu, da je ispravniji i zdraviji način da o njima ne govorimo i da se pravimo da one ne postoje. Ono na šta stalno podsećam je to da ovi ljudi, koji su nastali iz najstrašnijih načina, pokazuju svoju predivnost i hrabrost svakodnevno. Iako je rat prestao, postoje živi spomenici rata, koji su, evo danas izuzetno hrabri ljudi. Ako mogu oni iz svojih ličnih priča i trauma da izađu i budu primeri ovom društvu, onda zaista ne vidim zašto to ne možemo svi mi, na neki svoj način. I to je razlog zašto sam i ja tu i zašto pokušavam da kroz svoj aktivizam pokažem i probudim tu snagu. U konačnici, mi radimo i stvaramo bolje društvo za sve nas, ali i one koji će tek doći, jer ima života i posle nas.

Ono što udruženje Zaboravljena djeca rata takođe radi su mnogi regionalni, internacionalni programi i projekti namenjeni mladima, koji imaju za cilj pomirenje i miran suživot. Koliko su takvi događaji, koji otvaraju prostor za dijalog o prošlosti važni mladima za budućnost?

Izuzetno je važno povezivanje ljudi. Tako razmenjujemo i ono u šta se zalažemo i ono u šta verujemo. Čovek bi bio naivan kada bi pomislio da ćemo svi biti u jednom umu i da ćemo svi imati iste stavove i poglede. Međutim, momenat okupljanja ljudi iz različitih zajednica daje širu sliku sveta u kome živimo. Čovek je mnogo jači kada stoji u nekom krugu ljudi. Kroz udruženje aktivno radimo na umrežavanju i upoznavanju ljudi, a dijalog je nešto što svi učimo. Danas ga je izuzetno teško postići, jer nas konstantno ućutkuju i ne dopuštaju nam da budemo ono što jesmo i da kažem ono što msilimo. Zato i pokušavamo da mladima i svim ljudima kažemo da postoji prostor za dijalog, ali, morate razgovarati. Nakon konflikata koje su zadesili Balkan ljudi su odlučili da ćute. I da je lakše ignorisati. Mi ne verujemo u to. Ipak verujemo da dijalog otvara neke zdravije puteve.

Vrlo često ste na ulici, među ljudima. Kada pričamo o aktivizmu, da li nam nedostaje toga da aktivisti izađu napolje i direktno pričaju sa građanima?

Svako ko veruje i želi nešto da uradi, može to i malim korakom. Svaki korak je bitan i vredan. Svi smo mi aktivisti, svi koji želimo da vidimo neke promene u svojim životima i u okruženju u kome živimo. Izlazimo dosta u zajednice, jer smatramo da je jedini način da pokažemo da želimo promene upravo to bivanje u zajednici. Životi i sistemi nas teraju da budemo individualci, što je u redu, ali zaboravljamo na onaj pojam zajednice i obraćanja ljudima sa kojima živimo. Pokušavamo da animiramo i uključimo ljude. Ne može čovek da živi sam, nije mu to ni prirodno. Što se tiče drugih aktivista, želim da verujem da možemo svi zajedničkim snagama da stanemo i kažemo: da, delujemo u razlilitim poljima, ali u konačnici isti nam je cilj, ista nam je borba - a to je da živimo u zdravom društvu gde imamo jednaka prava.

Razgovor sa Mirnom poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Privatna arhiva