"Da se zna!" za podršku i pomoć LGBTI osobama

Zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, lezbejke, gejevi, biseksualne i trans osobe u Srbiji se svakodnevno suočavaju sa nasiljem i diskiminacijom na javnim mestima, u porodici, u školi i na poslu. Zbog straha, nedovoljnog poverenja u institucije i zato što LGBTI osobe nisu informisane o tome koje sve vrste podrške postoje, ovi incidenti se retko prijavljuju. Upravo zbog toga nastao je portal "Da se zna" koji se bavi evidentiranjem slučajeva nasilja i diskriminacije nad LGBTI osobama, a koji je pokrenula istoimena organizacija.

Portal "Da se zna" pokrenut je kako bi se na jednom mestu evidentirali slučajevi nasilja i diskriminacije nad LGBTI osobama, kako bi im se pružila pomoć, te kako bi se one uputile na nadležne institucije koje su dužne da reaguju u skladu sa zakonom. Jedna od osnivačica, dugogodišnja LGBTI aktivistkinja koja je i sama doživela nasilje Dragoslava Barzut kaže da je važno napomenuti da je ovo bezbedan način da žrtve i svedoci prijave nasilje i diskriminaciju, jer se zbog straha za sopstvenu sigurnost obično ne odvažuju na to.

"Iz nekoliko razloga. Prvi je veliki strah od out-ovanja, budući da svako out-ovanje neminovno vodi u niz situacija koje su diskriminatorne, pa i slučajeva nasilja. Drugi je što LGBTI ljudi nemaju poverenja u institucije da će da ih zaštite, jer u Srbiji od januara 2013. godine od kad imamo otežavajuću okolnost zločina iz mržnje do sada nemamo ni jedan slučaj, ni jednu presudu gde je upotrebljen taj član. Kada se sve to uzme u obzir nije teško razumeti zašto ljudi ne žele da prijave nasilje i ono kroz šta prolaze, a postoji i momenat sekundarne viktimizacije", kaže Dragoslava.

Popunjavanjem anonimnog upitnika na sajtu svi oni koji su pretrpeli ili trpe nasilje i diskriminaciju mogu da stupe u kontakt sa aktivistima i aktivistkinjama koji će im pomoći da se zaštite i ostvare svoja prava. Dragoslava kaže da je fokus organizacije na osnaživanju LGBTI ljudi da prepoznaju potrebu da se sami bore za sebe a "Da se zna" je servis kojem mogu da se obrate i na koji mogu uvek da računaju.

"Mi raspolažemo bazom korisnih informacija šta sve u Srbiji postoji i koji su sve sistemi zaštite izgrađeni. Edukujemo ljude o tome da postoje sistemi koji mogu da ih zaštite i na koje mogu da se pozovu. Pravna analiza je pokazala da je naš pravni sistem i naša legislativa u ovoj oblasti na visokom nivou, ali to je samo pola koraka. Nama treba druga polovina, kada mi sami to prepoznajemo i koristimo. Prepreka je što su sistem i institucije deklarativno i na papiru friendly, međutim, kada se ode bilo gde ili bilo šta pokuša uraditi vidimo da nije tako. Mi smo samo u januaru ove godine imali tri slučaja na kojima sada radimo, nažalost, ja još uvek ne vidim da su te institucije raspoložene da se na ozbiljan način, efektan sistemski način, pozabave sistemskim nasiljem nad LGBTI osobama. U to sam imala prilke da se uverim i na sopstvenom slučaju i u slučajevima u kojima sama učestvovala u vidu podrške.

Mi imamo jedinstvenu bazu koja je urađena sa timom psihologa i psihološkinja, pravnika i pravnica i sad imamo dosta ljudi koji se bave ovom temom i koji zaista mogu da pomognu konretno da se ljudi zaštite. S druge strane, imamo evidentirane slučajeve. Imamo to da su oni vidljivi i da ta masa slučajeva onda može da probije, jer jedna promena može da se desi samo u momentu kad se skupi kritična masa koja može da je iznese. Mi sad radimo na tome", kaže Dragoslava.

O kampanji i organizaciji u javnosti se više govori od projekta "Imaju glas" koji je serija istinitih ličnih priča iz života LGBTI osoba na kojima je radio Centar za istraživačko novinarstvo Srbije u saradnji sa "Da Se Zna!". Prva je svoju priču ispričala dvadesetjednogodišnja Kristina Kastelec koja je od ranih tinejdžerskih dana bila žrtva seksualnog, fizičkog i vršnjačkog nasilja i diskriminacije, zbog toga što je lezbejka. Sada je aktivistkinja u organizaciji i napominje kako je, nakon što je ispričala svoju priču, čitala mnogo komentara punih govora mržnje.

"Tu je bilo bukvalnih poziva, pretnji smrću, silovanjem i onda ja čitam te komentare i radim na tome da ih odmah brišemo jer govor mržnje ne dopuštamo na stranici. Ali onda, u sledećem trenutku, kreću da mi stižu poruke i na svaki od tih komentara je došlo barem pet poruka podrške. Najbitnije od svega i ono što meni znači su poruke: 'Mislila sam da sam sama dok nisam ovo videla' i to je to. To je ono na šta ciljamo i zbog čega smo tu. I to je bitno. Nije uopšte bitno da li će još hiljadu njih da kaže javno kroz šta prolazi, već je poenta u tome da se neko ne oseća sam i da postoje ljudi koji mi se možda nisu javili, ali je to došlo do njih", kaže Kristina.

Kada govorimo o nasilju, ono najeksplicitnije i ono koje nam prvo pada na pamet je fizičko nasilje, međutim podjednako zastupljeno je i seksualno, kao i psihološko nasilje, a u velikom broju slučajeva prisutno je i nasilje u porodici. Dragoslava Barzut dodaje da je i autohomofofija česta pojava među LGBTI osobama, te da je to takođe jedan vid nasilja.

"Nasilje je i kada devojka ide da se vidi sa svojom devojkom i ne kaže to svojim roditeljima. Samim pristajanjem na takvu ulogu, mi šaljemo poruku da mi sa tim, sa samim sobom, nismo okej. Naravno da nismo okej jer živimo u takvom društvu i većina nas jeste autohomofobična. Iz takve pozicije je teško bilo šta menjati i reagovati. Mnogo ljudi sasvim opravdano odlučuju da trpe takav život, da žive paralelne živote. Kada se desi fizičko nasilje onda se reaguje jer to postaje pitanje ugroženosti fizičke egzistencije, dok ljudi ne vide da je u stvari ovaj vid na koji se odlučuju - ćutanje i konstantno odbijanje da se živi svoj život dostojanstveno, jeste jedna tiha smrt i tiho umiranje", kaže Dragoslava.

Kada se radi o kompleksnim identitetskim pitanjima poput rodnih identiteta i uloga, te seksualne opredeljenosti, Kristina tvrdi da je najteže i najvažnije raščistiti sam sa sobom, jer bez toga je teško biti čvrst i suočiti se sa spoljašnjim preprekama kakve se javljaju u društveno-političkom ustrojstvu u kakvom živimo. 

"Pitaju se zašto se ne borimo zbog toga što gladujemo, nemamo posla, ali kako da kažem, u istoj sam situaciji, samo biram svoje polje borbe. Možda ću za deset godina kada budemo imali bolje zakone, krenuti da se bavim nečim drugim, da se borim za neke druge stvari, ali trenutno je ovo hitno, ovo je nešto što me najviše pogađa, pogađa moje prijatelje i moje najbliže. Mene možda niko nije napao na ulici proteklih godina, ali nakon svih trauma, incidenata, nasilja i svega kroz šta sam prošla taj strah je i dalje tu i uvek je neka strepnja. Često nam govore 'Ako vam se ne sviđa, pa vi idite negde drugde'. Ja ne želim da idem, ja hoću da svoju decu odgajam u Srbiji i da sa svojom partnerkom imam porodicu. Hoću da budem zaštićena zakonom i da mogu da živim svoj život kao bilo koji drugi građanin ove zemlje", zaključuje ona. 

Audio prilog poslušajte u plejeru ispod:

Jovana Zdjelarević