Borba za ljudska prava je večita

Nebojša Pekas, nekadašnji profesor u Srednjoj ekonomskoj školi u Novom Sadu već decenijama živi i radi u Berlinu. Njegovo zvanje danas je samostalni zakonski staratelj i on se brine o osobama koje više nisu zakonski i pravno sposobne. "Ja sam nešto kao njihov tutor", kaže za Oradio Nebojša, koji je napustio rodni grad 1991. godine kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji. 

Na nedavnom "Merlinka festivalu" on je održao predavanje na temu položaja LGBT zajednice u vreme SFRJ. O tom periodu on ima uglavnom pozitivno mišljenje, jer u to vreme položaj ove manjine bio najbliži onome što je imala u svetu.

"Ja sam u tom periodu u Novom Sadu bio mlad čovek i mi smo imali određene slobode za sebe. Ne javne slobode, ali neke slobode koje smo stvorili za sebe lično. To znači da su postojala druženja, postojali su lokali, ne javno i glasno, gde smo se mogli okupiti. Ništa od toga nije bilo javno, već tiho i diskretno", objašnjava Pekas.

Relativna bezbrižnost perioda o kojem Pekas priča produkt je pre svega nezainteresovanosti okoline i skoro potpunog ignorisanja. To je imalo svojih prednosti, iako se ne može nazvati slobodom. Razlike u odnosu na danas su drastične, a Nebojša kaže da mahom leže u tome što danas postoji više mogućnosti za sve, pa i za LGBT populaciju.

"Mladi ljudi danas imaju daleko više mogućnosti, daleko više hrabrosti da se izjasne kao homoseksualne osobe. Mi smo u ono doba bili primorani, što nekom svojom mišlju, što mišlju društva, da se držimo potpuno ilegalno, odnosno da vodimo paralelni život. Voditi paralelni život je strašno i iscrpljujuće i ljudi ne treba da pristanu na to", kaže Pekas.

Paralelni životi vode se i danas, a Nebojša kaže da je na pojedincima da prvo sa sobom razreše, pa tek onda sa svetom

"Danas postoje mogućnosti, ali ljudi još uvek nisu u stanju da se izjasne misleći da o njima niko ništa ne zna. Znate, svi o svima sve znaju i svi znaju šta se dešava, tako da se uvek radi o pojedincu. Svako je odgovaran za sebe i svoje priznanje, prvo sebi pa onda svima ostalima", kaže Pekas.

Za razliku od Srbije, Nemačka je daleko odmakla u razvoju LGBT prava, a Nebojša kaže da to nije zahvaljujući državi, već sudovima.

"Godinama se vodio pred Ustavnim sudom Nemačke proces jer politika nikad ništa nije donela. Ustavni sud je doneo konačno odluku da su parovi homoseksualne orijentacije izjednačeni sa heteroseksualnim parovima. To u Nemačkoj znači pravo na nasleđivanje, poreske olakšice, priznavanje prava na imovinu i još mnogo toga. Zato se gej populacija u Berlinu recimo, ima za šta radovati i slaviti", priča Pekas.

Dostignuta prava ne znače da borbi ima kraja i Nebojša kaže da će ljudi uvek imati za šta da se bore.

"Cela Evropa trenutno ima pokret na desno i to odmah ugrožava celu LGBT populaciju. Tako da je ta borba zaista besprekidna. Ono što je nemački Ustavni sud izrekao to se teško može srušti, ali u slučaju nekakve diktature, a vi to dobro znate, takva prava se mogu prosto ukinuti i zato mislim da je borba za ljudska prava večita", kaže Pekas.

Dok razgovaramo stiže vest da je Ana Brnabić označena kao sledeći premijer Srbije, te se nametnulo pitanje koliko je to dobro za položaj LGBT populacije u Srbiji. Za Nebojšu nema nedoumica. On smatra da je za politiku i ekonomiju države potpuno nebitno njeno seksualno opredeljenje, a što se položaja gej populacije tiče brojaće se njena dela, a ne njeno izjašnjavanje.

P. Klaić