Body shaming moja odgovornost

Prošle godine je Billie Eilish snimila kratak video na temu body shaminga, pod nazivom Not My Responsibility. Video je sama napravila za potrebu svetske turneje Where Do We Go? , koja je trebalo da bude neposredno pre pandemije, ali je otkazana. Na njenom jutjubu kanalu je 3-minutni video koji govori o body shamingu, pogotovo njenom izboru da nosi baggy odeću kako bi izbegla da joj drugi objektivizuju telo.

Ceo video odiše mračnim nijansama i na kraju ona uranja u vodu postavljajući pitanje: "Da li biste želeli da sam pametnija? Slabija? Nežnija? Viša? Ukoliko nosim ono u čemu se osećam udobno, ja nisam žena. Ukoliko se skinem, promiskuitetna sam." Billie Eilish glas generacije Z. I samo jedan od glasova koji pokreće pitanje bodišejminga. Ona ni u Holivodu nije usamljena.

Chris Pratt, Mindy Kaling i Chrissy Teigen su samo neke od zvezda koje su otvoreno pričale o “kritikovanju fizičkog izgleda” koje su doživele na svojoj koži. Veličina apsolutno nema nikakve veze sa veštinama i talentom, pa zašto su onda mnoge zvezde diskriminisane zbog svoje težine? Decenijama unazad Holivud promoviše jedan tip izgleda koji uključuje vitko telo. Holivudom vlada body-shaming, pa se prenosi i dalje, a mi svaki treš volimo vazda da uvezemo, priča rediteljka Sonja Petrović.

„Bodišejming je u umetnosti, prilično prisutan. Spomenuću samo jednu činjenicu koja je zastrašujuća, ali istinita, a to je da je skoro nemoguće da upišete na primer glumu ako imate višak kilograma, a ako se ugojite nakon fakulteta dobijaćete uloge na osnovu te klasifikacije. Isto je ako je neko nizak ili previsok - zna se koje će uloge dobiti na osnovu svoje fizičke predispozicije jer ispada da je to jedino što određuje tu ličnost. Negde bih rekla da su baš zbog toga dramske akademije počele da liče na modne akademije jer svi liče jedni na druge, umesto da budu neka revija individualnosti“, priča Sonja.

Stav i opažanje sopstvenog tela važniji su često od realnog stanja stvari, od stvarnih prednosti i nedostataka. Stvari se zakuvavaju u pubertetu, kada je testiranje samopouzdanja veliko, a mogućnost kontrole sopstvenog tela minimalna. Istovremeno, uticaj vršnjaka je ogroman, pa mali telesni nesklad često zna da bude tema podsmeha.

„Prihvatanje sebe jeste prihvatanje najautentičnije verzije sebe, sticanje uvida u sopstvene prednosti i nedostatke, u interesovanja i sklonosti, u iskazivanje nekih svojih ličnih kapaciteta. Na taj način otvara nam se prostor za napredak, razvoj i promenu“, objašnjava psihoterapeutkinja Verica Kozarev Klarić i dodaje da  današnjim mladima taj put samospoznaje otežavaju društvene mreže. 

„Društvene mreže predstavljaju otežavajući faktor na tom putu u izvesnoj meri jer one postavljaju sisteme vrednosti, ideale i standarde lepote. Težeći da se uklope u te kalupe, mladi zapravo zadovoljavaju svoju potrebu za prihvatanjem i pripadanjem“, zaključuje Verica.

       Izvor: Instagram/Zombijana bones

Oni koji se bave internetom svakodnevno se na društvenim mrežama susreću sa body shamingom, najčešće u nekom prikrivenom obliku. Društvene mreže ogolile su problematiku, produbile pa ispljunule čitav niz kako body shaming tako i body positive pokreta. Seksualizacija, objektivizacija, modna industrija, internet trolovi, nerealni beauty standardi, filteri, filmska industrija i mediji, čak i sport, poslovno okruženje, roditelji, komšiluk i Slavica očekuju svoju verziju vas. Angelina Popović, devojka iza bloga Svilene bube kaže da posledice već vidimo korz porast poremećaja u ishrani, tinejdžerskih samoubistava, armiju nesrećnih mladih i ističe da niko nije ostao izostavljen.

„Mlađe generacije koje odrastaju uz Instagram i Tiktok su mnogo otvorenije za različitosti. To je opet posledica dugogodišnje borbe koja na internetu traje. To se odlično vidi u modnoj industriji gde brendovi prepoznaju želju ljudi da se odeća pojavljuje u raznim veličinama. Za globalne brendove to je odlično jer i prodaja raste. Sa pojavom Tiktoka menja se percepcija prvo korisnika, a potom i brendova. Sada uvodimo u društvene mreže i tu sirovu realnost, odnosno sve je više kreatora i sadržaja koji prikazuju ljudska tela onakvim kakva zaista jesu. Kreatori sadržaja na Tiktoku su spremni da razgovaraju o tim temama. Mislim da je to možda i zdravija zajednica u tom smislu nego Instagram. Instagram i dalje obiluje filterima, ali i influenserima koji verovatno čak ni ne žele da pomognu pokretu nego se samo aktuelizuju kroz to pitanje. Zato je moj savet mladima da biraju Tiktok i pronađu ljude koji će im biti inspirativni“, kaže Angelina.

 izvor: pexels.com  

Tiktok trend prelio se i na fotografiju. Postoje sve aktuelniji trendovi koji se bore protiv samog bodišejminga priča fotograf Vladimir Veličković.

„Sve je primetniji trend naglašavanja nesavršenstva i promocije plus size modela. Zapravo svega onoga što doprinosi jednoj zdravijoj sredini. Mislim da su sada već svi postali svesni toga da mnogi prekomerno uređuju i edituju fotografije i da ti prekomerni editi sve manje prolaze i da se sve manje sviđaju sredini“, objašnjava Vlada.

Oko 20% mladih ima neki poremećaj vezan za mentalno zdravlje, procena je Svetske zdravstvene organizacije, a neuropsihijatrijski poremećaji su među vodećim uzrocima  invalidnosti kod mladih ljudi. Polovina mentalnih poremećaja počinje pre 14. godine, ali većina ostaje neprepoznata i nelečena. Depresija je treći vodeći uzrok opterećenja bolestima kod mladih, a samoubistvo drugi vodeći uzrok smrti za one između 15 i 29 godina. Sve to biva podstaknuto alkoholom, drogama, rizičnim ponašanjem. Ako ti je potrebna pomoć pronaći ćeš detaljna uputstva na sajtu centra Srce. A možda je utešno znati i da kroz sve to prolaze ljudi koji danas deluju tako jako, kao što je Sonja Petrović

„Ja svojim fizičkim predispozicijama nisam neko ko se uklapa u te standarde kvazi ženstvenosti tako da imam iskustva sa bodišejmingom u svakom periodu svog života. Ono što jeste najspecifičnije za mene i zbog čega sam stalno bodišejmovana jeste širina mojih ramena. To zvuči glupo, ali su svi dali sebi za pravo da to prokomentarišu, da mi zamere čak i prekore zbog toga što ja imam jaka leđa, i sve ispadne kao da sam ja nešto kriva zbog toga. Kad sam bila baš mala, čak su me zvali sportski tenkić, Rambo, Roki, Terminator i tako dalje, a posle je to preraslo u nešto što se opisuje kao muškobanjasto. Izgubili su se ti nadimci, ali to se  spontano provlačilo kroz ceo moj život, tako da ja sada sa ove distance mogu stvarno da kažem da mi je to smešno. Ipak, daleko od toga da nisam prolazila kroz emotivne borbe sama sa sobom i tražila taktike kako da se sa time izborim. Daleko od toga da me nije vređalo i da nije bilo teško“, objašnjava Sonja i kaže da to nije kraj.

„Kada nađeš nešto što je samo tvoje, lično i što ti je dovoljno važno, onda svaka bol, tuga i emotivni problem postaju svrsishodni jer znaš čemu težiš i gde je izlaz. Oni koji su pronašli nešto svoje nisu oni koji vređaju druge, niti oni koji ne mogu do kraja da se izbore sa pritiskom okruženja. Ti koji to rade su besciljni i dosadni. Uvek postoji alternativa, a tamo je mnogo dobra ekipa“, zaključuje Sonja.

Stvarno nam je danas potrebno biti deo ekipe, jer društvo ne okleva da postavi nerealne standarde lepote – naročito za žene – i da strogo osuđuje one koji isuviše daleko odlutaju od njih. Pritisak na mnoge od nas da ih se drže je konstantan, bez obzira da li smo u mogućnosti da promenimo išta u svom izgledu, čak i da to želimo.

Jedinstven, nametnut standard lepote ne postoji. On varira od epohe do epohe, od kulture do kulture. Danas je lažan i fotošopiran.

Ako i ti imaš pritužbe na body shaming celu emisiju poslušaj na podcastu.

I. Miloradov