Banka hrane neophodna sve siromašnijoj Srbiji

Hrana je osnovno ljudsko pravo. I tih pet reči u nizu zvuče sjajno kao parola, deo teksta u Povelji o ljudskim pravima, pa čak i kao grafit. U praksi danas, te reči odjekuju daleko slabije nego na papiru. Hrana je danas u većem delu sveta najskuplja stavka u mesečnom trošku, pa čak i privilegija onih koji imaju malo više. 

I pored činjenice da je hrana većini skupa i sve manje dostupna, u Srbiji se godišnje baci oko 250.000 tona hrane. Svako od nas u proseku godišnje u kontejnere pobaca 35 kilograma hrane, što dođe oko 20.000 dinara po glavi stanovnika svake godine. Najviše bacamo hleb, a onda kuvana jela, voće i povrće, pa potom suhomesnate proizvode.

Daleko više od građana hranu bacaju marketi, poljoprivredni proizvođači na pijacama i restorani. Kada bi stoti deo tih namirnica završio u rukama humanitaraca, na ulicama Srbije ne bi bilo nijednog gladnog beskućnika ili socijalno ugroženog sugrađanina. Takvo saznanje nije samo naše. Veliki broj država ima banke hrane, svojevrsne sabirne centre za namirnice koje, na kraju radnog vremena ili pred istek roka, doniraju trgovinski lanci, proizvođači i restorani.

Evropska federacija banaka hrane (FEBA) sastoji se od 24 punopravna člana koji su ili nacionalne organizacije ili pojedinačne prehrambene banke. To sučlanice iz: Austrije, Belgije, Bugarske, Češke, Danske, Estonije, Francuske, Nemačke, Grčke, Mađarske, Irske, Italije, Litvanije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Poljske, Portugala, Slovačke, Španije, Švajcarske, Ukrajine, Velike Britanije i Srbije. 

Emisiju U kakvoj zemlji želim da živim poslušajte u plejeru.

Svetlana Tanurdžić, koja živi u Norveškoj, kaže za O radio da se tamo o gladnima pretežno brine država, pa je aktivizam u manjoj meri neophodan.

"Ipak, tradicionalno štedljivi Norvežani rado dele klopu koja pretekne u većim gastronomskim objektima. Kad glad pokuca na vrata, građani Norveške spas potraže prvo u lokalnoj upravi. Dovoljno je predati aplikacioni formular sa osnovnim podacima, pregled stanja na računu i onda se osobi koja aplicira u zavisnosti od opštine u kojoj živi dodeljuje novac ili ček za kupovinu osnovnih namirnica. To je hleb, mleko, brašno, šećer i ulje. Dugoročne krizne situacije rešava dugoročnija socijalna pomoć, pa je opet tu država koja štiti svoje građane. Ipak, neka velika preduzeća i hoteli organizuju prikupljanje ostataka hrane za razna prihvatilišta. Sve socijalno ugrožene kategorije su pod zaštitom države, a pošto je pravo na hranu i piće jedno od fundamentalnih ljudskih prava, Norveška se stara da su njeni žitelji siti", kaže Svetlana.

Igor Bjelac iz Vankuvera radi u organizaciji Immigrant Link Centre Society. On je bio osnivač udruženja Košnica u Novom Sadu i dugo se već bavi humanitarnim radom. Za O radio kaže da bi ljudi morali da dele hranu, jer od bacanja ima mnogo više štete nego što zamišljamo.

"Food bank je u Kanadi dobro poznat pojam. Podrazumeva saradnju civilnog i poslovnog sektora. Veliki trgovinski lanci viškove robe ustupaju nevladinom sektoru koji ih potom distribuira po nekim pravilima. Ta saradnja traje 35 godina i napravila je značajne promene u društvu. Do sada su od robe bila razna testa, konzerve i ne lako kvarljive namirnice. Novo je da sada pokušavamo da spasemo i druge namirnice: mleko i mlečne proizvode, voće, povrće, meso... U Kanadi je prošle godine bačeno 32 milijarde dolara u hrani. Problem nije samo u pomoći ljudima, problem je i to što bačena hrana završava na deponijama gde truli i proizvodi metan, pa samim tim ubrzavamo sve negativne aspekte po okolinu. Ako bi bačena hrana bila predstavljena kao neka država, bila bi treći najveći zagađivač na planeti", kaže Igor.

Sead Mišić je šef kuhinje i čovek koji je mesecima u Crnoj kući u Novom Sadu pripremao obroke za socijalno ugrožene Novosađane. Bio je to prvi pokušaj da se kod nas napravi banka hrane i tek je delimično uspeo. On kaže da se u sve to upustio je je nailazio na gladne beskućnike, iako postoji Narodna kuhinja koja nema dovoljno kapaciteta da ih nahrani.

"Pokušavao sam sa raznim restoranima da, na neki način, dobijem hranu, a to je zbog birokratije dosta teško, pa sam se odlučio na jednostavniji način. Ljudi sa Kvantaša koji prodaju namirnice su mi više puta izašli u susret i omogućili da uz pomoć tih namirnica spremim u Omladinskom centru CK 13 hranu za beskućnike koja je služena u prostorijama na Telepu. Bilo je projekata u kojima su dolazili ljudi koji nisu beskućnici, već su socijalno ugroženi pa su mogli svake srede u CK13 pojedu vegansku hranu uz donaciju od 200 dinara. Mogli su da dobiju predjelo, glavno jelo i desert", kaže Sead.

Na pitanje kakav bi odnos mogao da se stvori sa restoranima, Sead odgovara da je to dosta problematična oblast.

"Problem je u tome što u knjigovodstvu ne postoji stavka u kojoj bi bilo zavedeno izdvajanje hrane za beskućnike. Postoje veliki distributeri hrane, od kojih restorani uzimaju namirnice, oni svakodnevno bacaju mnogo namirnica zato što nisu adekvatne za restoran. Mislim da je tu naša šansa, da iskoristimo te veće dobavljače hrane i da se ta hrana distribuira određenim kuhinjama koje bi mogle da spremaju hranu za beskućnike", objašnjava naš sagovornik.

On kaže da nije imao nekakav model banke hrane u glavi, jer je znao kako to funkcioniše u Evropi.

"Kod njih je drugačija praksa otvaranja banaka hrane. Potrebno je da i mi u zemlji u kakvoj živimo, napravimo put kojim ćemo da delujemo na humanitaran način. Izmišljao sam svoje modele i razmišljao kroz svoje iskustvo iz restorana, odakle se ta hrana može izvući kako bi se distribuirala beskućnicima, odnosno, socijalno ugroženim ljudima. Mislim da građani samo imaju informaciju da je hrana fundamentalno pravo čoveka, ali da je svest o tome mala. Oni verovatno smatraju da nisu svi zaslužni da imaju hranu, dok je moje mišljenje da jesu", kaže Sead.

Sead Mišić

Marijana Prebiračević iz "Banke hrane Beograd" kaže da oni sarađuju sa više od 200 organizacija, među kojima su i one čiji članovi boluju od različitih bolesti ili su deca bez roditeljskog staranja, samohrane majke, invalidi, stara lica, itd.

"Naša glavna aktivnost je prikupljanje namirnica i podela ugroženim stanovnicima. Sakupljamo namirnice od trgovinskih lanaca, agroproizvođača, proizvođača hrane. Sarađujemo isključivo sa organizacijama, a ne sa pojedincima, jer te organizacije imaju uvid u sopstveno članstvo koje poznaju. Mi ne možemo, jer nemamo uređene socijalne karte, da imamo uvid u to kakav je uvid u njihov socijalni status", kaže Marijana.

Glavni donator Banke hrane Beograd je Delez Srbija.

"Oni funkcionišu na svetskom nivou, tako da imaju već razvijene te programe i tu nije bilo problema. Mi imamo sa njima projekat da pomažemo na mesečnom nivou 70 organizacija koje preuzimaju voće i povrće. To je do 70 tona voća i povrća druge klase i do 35 tona voća i povrća prve klase", navodi Marijana.

Ona kaže da su supermarketi u Srbiji spremni da se uključe u doniranje namirnica.

"Mi ne tražimo nešto mnogo donacija jer nemamo dovoljan broj zaposlenih. Šta god nam doniraju mi raspodelimo, nijednu donaciju nismo odbili, ali veliki je problem, kao kod svih organizacija, svakodnevno funkcionisanje, kao što su transport i logistika. Nemamo velike kamione pa da to sve prevezemo u jednom dahu, pa mora iz više puta, što je dosta skupo", objašnjava Marijana.

Banka hrane u Beogradu je, od 2009. godine, članica Evropske federacije banaka hrane. Oni imaju 388 takvih ustanova i kod njih to funkcioniše na visokom nivu.

"Kod nas još nema zakona koji bi omogućio da se donira u mnogo većem broju. Primera radi, mi imamo zakone o bezbednosti hrane i o rokovima o upotrebi proizvoda. Napolju oni imaju oznaku 'najbolje upotrebiti do određenog datuma', nakon kojeg mogu da doniraju hranu bankama. Mi imamo istek roka trajanja, posle kojeg prestaje validnost proizvoda i on se baca. U inostranstvu se to ne može desiti", kaže Marijana.

I za kraj još jedan primer, iz susedne Hrvatske u kojoj još uvek ne postoji banka hrane, ali inicijativa i potreba za tim svakako postoji. I dok se čeka na početak rada IT sistema koji će omogućiti bolju komunikaciju između donatora i socijalno ugroženih, četiri devojke to nisu želele da gledaju sa strane i odlučile su da urade nešto po tom pitanju. Osnovale su Portal dobrote na kome su organizovale brojne humanitarne akcije od Kruha za poslije do Jakne za drugoga. Redovno obilaze zagrebačke pijace i od prodavaca prikupljaju hranu koju oni ne prodaju i prosleđuju je gladnima. Svoj humanitarni rad sada su preselile u digitalni svet. Naime, napravile su aplikaciju na Fejsbuku preko koje se spajaju oni koji imaju viška hrane sa onima kojima je potrebna. U projektu za sada učestvuje 27 organizacija na 50 lokacija, a aplikacija je pokrenuta pre nepunih mesec dana.

J. Mijatović/P. Klaić