Guta Grubački: Volja se ne fingira

Program Vojvodina Recommended i pokret Novi Optmizam na "Salašu 137" prvoaprilski su svarili pasulj, lansirali stari bicikl, svirali, divanili i stopama pameti i kreativnosti nameračili se ka Temišvaru i Beču.

 foto: Branislav Nenin

  Nije šala – prvog aprila na čenejskom “Salašu 137” program Vojvodina recommended obeležio je početak proleća i završetak gostovanja u Budimpešti druženjem uz muziku, vrhunski pasulj i nove/stare ideje koje okuplja pokret Novi Optimizam.

   Rođen u gravitirajućem krugu oko zrenjaninskog pozorišnog kluba “Zeleno Zvono” i pokreta Novi Optimizam, program Vojvodina Recommended nakon Pešte nastaviće inostranu promociju Pokrajine i njenih najboljih ljudi i ideja u Temišvaru i Beču. Ipak, svi znamo da projekti spiritus movensa Branislava Gute Grubačkog u prvom planu imaju druženje i podsećanje da sposobni i dobri ljudi nisu usamljene budale na ovom parčetu panonske tepsije.

   Dok je ekipa O radija stigla na salaš, igrom slučaja kada i odlični umetnik Branimir Rosić i bend Jam Factory, prethodnica je uveliko pojela oko sto litara pasulja. Uopšte im ne zameramo: slanina ozarena kao Mesec, kobaja žarka kao Sunce i nepčano-umilno povrće u oblandi tople ljutine podsetili su nas na jedinu dobru stvar u vojsci – pasulj majstorski kuvan na veliko. Dodajmo tome i čaše pune ljutih paprika za svakim stolom, odnosno upaljenje bubnjare u inat prohladnom danu u prirodi, i provod je i oficijelno dobio zeleno svetlo.

   “Prvi april je dobar termin i povod za zavitlavanje na "Salašu 137”, kazuje nam Guta i nastavlja: “Ništa pretenciozno, što nikada i nije bilo. Novi Optimizam je bio u Budimpešti s projektom Vojvodina recommended  i posle svega smo odlučili da se okupimo, konsolidujemo, podvučemo crtu i vidimo šta ćemo dalje.

   Ovo je rodno mesto programa Vojvodina Recommended, ovde je priča počela i logično je bilo da se ovde i resetujemo. Ovo su prijatelji, braća, učesnici i saradnici celog projekta”, kaže uz neskriveni osmeh Grubački, verovatno jedini društveni entitet sposoban da pored sebe okupi, na primer, zamenika gradonačelnika Novog Sada Borka Ilića iz Demokratske stranke Srbije, i opozicionog Gorana Ješića, potpredsednika Demokrata i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu.

   Dok se zvanice iz sveta politike, kulture, medija i umetnosti tiskaju oko pećki i stolova, nama je za oko zapao prvi među jednakima, Nenad Pantić alijas Panta Šiklja Nafta, pokretna supkulturna institucija i za ovu priliku glavni poslužitelj pasulja. Zašto baš Panta, Guta odgovara:

   “Kažu mi, zar je Panta nešto što je Vojvodina Recommended?! Zar je to - to?! Pa, on je pijanac… Ovo ću reći prvi i poslednji put: ljudi su celu ovu priču shvatili i bez mog učešća na društvenim mrežama i od svega su mi zamerili samo - Pantu. A on je sinonim za optimizam, andregraund ikona Zrenjanina, Banata i Vojvodine. Njegova količina lucidnosti i autentičnosti je par ekselans. Mi ga vodimo svugde, izdali smo mu knjigu “Vidimo se na kazanu”, Panta ima teoriju da ćemo svi završiti na kazanu, a on samo ima sreće da prvi stigne do njega, s druge strane, gde ga deli.

   Znam da će biti svake vrste paranoje i ludila, zašto baš Temišvar i Beč. To su destinacije gde su svi umni ljudi Vojvodine i Srbije bitisali, radili i učili. Tražimo partnere, najvažniji su nam ljudi koji nas tamo dočekuju i koji će učiniti dobrim tu priču, bitne stvari su tajming, infrastruktura, logistika i imamo ih kod najboljih. Došli su danas naši prijatelji iz Beča da nas podrže i vide kako to izgleda na izvorištu.

   Pre par dana sam pročitao da smo najpesimističnija nacija u Evropi, život je čudo i zasta verujem u to, ne kao čovek koj je preživeo leukemiju i širi neku misiju, nego kao neko ko ne zna šta nosi dan, a šta noć, ko zna da nema konačnih rešenja i definicija, borimo se svakog dana”, otkriva nam Guta, koji podseća da Novi Optimizam nije politička ili kulturna platforma, već stanje duha i svesti:

   “Nema te palanke koja će me vratiti na svoju meru. Što bi rekao pokojni Zoran Đinđić, “ako nemam većinu u Skupštini – imam je u Vladi, ako je nemam u Vladi – imam je u DOS-u, tražim većinu tamo gde je imam”. Tako i ja, ako je nemam u Banatu – imam je u Bačkoj, ako je nemam tamo – imam je u Budimpešti, ako je nemam tamo – pronaći ću je u Beču.

   Ako vaši slušaoci i čitaoci žele da postanu deo Novog Optimizma, ne smeju da fingiraju volju. Moraju stvarno želeti nešto. Ovde se fingiraju znanje i moć, što nije strašno, laže se da se može, laže se da se zna. Ali, kada se laže da se hoće - to je jako problematično. Nemoguće je fingirati volju i Novi Optimizam stoji na stvarnoj volji”, poentira Guta.

   Kao i uvek na njegovim druženjima, nakon blaže upale šake i ramena usled suludo brojnih pozdrava s prijateljima i poznanicima, sreli smo i starog znanca Pantu. Dok se bend štimao i živahno odmotao prvi takt “Loui Loui” The Kingsman-a, a potom i “Gloria”  Patty Smith, pitali smo Pantu kako se snalazi s one strane kazana?

   “Dobro mi je. Momci iz BEAN Festa koji sada kuvaju pasulj, a kuvali su ga i u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu, Budmipešti, su pravi majstori. Praktično, promotivne aktivnosti uvek traju, moja knjiga se prodaje relativno slabo jer opada i prodaja hleba, kamoli knjiga, a ja uz pomoć Novog Optimizma uspevam da ponovo budem u sedlu.

   Šta me je izbacilo iz sedla, pitaš? Izbacila me je tranzicija. Radio sam 30 godina u “Jugoremediji” na viljuškaru i imao sam potpuno ispunjen život, bio sam veoma zadovoljan, a sticajem okolnosti sam izgubio posao i morao sam da prestanem da se bavim muzikom jer nisam imao prihode i morao sam da prodam opremu.

   Uz pomoć Novog Optimizma objavio sam knjigu “Vidimo se na kazanu”, a pomaže mi i grupa Jam Factory, koja je praktično moj prateći bend. Samo da zaradim pare da platim zaostale komunalije, to meni sa 58 godina, u gradu koji ima 17.000 nezaposlenih uopšte nije jednostavno ali nemam drugog načina. Na “BEAN festu” u Novom Sadu ćemo nastaviti da promovišemo knjigu i nadam se da će doći do hepi-enda”, priča nam Panta Šiklja Nafta, a nas zanima zašto je iza kazana?

   “Civilizacija je tako zamišljena, tvorci novog svetskog poretka su tako zamislili i sve ide ka tome da oni koji nemaju potrebu da se hrane na kazanu budu s njegove druge strane i dele hranu sirotinji. Nad čovečanstvom se nadvila opasnost kazanske civilizacije”, priča nam setno nasmejan Panta i objašnjava tajnu dobrog jela:

   “Tajna je u kvalitetu sastojaka. Može neka kobasica bezveze, i poneka slanina bezveze, ali će onda i pasulj biti bezveze, ali ako je sve kvalitetno, i u određenoj količini dodato u pravom trenutku, uz dosta povrća i zelenila - to je jelo koje je sveobuhvatno po nutricionističkim vrednostima. Jedan tanjir dobrog pasulja dnevno obezbeđuje čoveku zdravlje i snagu da preživi kao da je pojeo dve banane”.

   Kako Marfijev zakon nalaže, prvi sočan srk pasulja prekinula nam je buka bicikla u padu na travu. Srećom, znali smo da je to Šandor Šagi zvani Njusika, nekadašnji prvak a sada i instruktor u disciplini bacanja starog bicikla udalj. Alhemiju ovog sporta objasnio nam je uz sjaj u oku majstora zanata i večitog šereta, a pasulj nam je konobar ionako odneo prevremeno:

   ”Potreban je plac, najmanje 15 metara dugačak, jer ako je kraći može bicikl da udari u zid. Moj rekord je 13,6 metara. Ovi novinari su prilično slabi pored mene, ali mogu trudom i vežbom da se poboljšaju (smeh). Ako mi bog podari zdravlja, idem na novosadski Urban fest, u junu u Kameničkom parku, da veselimo narod, jedemo pasulj… veseljak sam i volim šale. Tako me je Vukota (Dragan Vukotić, idejni tvorca BEAN festa i bacanja bicikla, prim.aut)  i našao, kaže nam sagovornik, šifrovanog imena za sve je tatamata -  majstor Njusi iz Banata.

   Saznali smo da je prvi bicikl poleteo 2010. i to je bila Vukotina ideja. Njusika kaže da su za ovaj sport neophodni snaga, tehnika i - sreća.

   “Kakva igra, takva i pravila, glupa igra – glupa i pravila. Meri se koliko će se bicikl otkotrljati i gde će stati, a ne gde prvobitno sleti. Hvataju ga kako ko, ja sam se izveštio da ga uhvatim za volan i ispod sica, onda imam snagu. Treba uvek koordinirati ruke i najbolje je baciti ga iz okreta od 360 stepeni. Ima i problema…

   Drma se volan, otpadne sic, pedala zapne za nogu, svašta može da pođe naopako”, potvrđuje Njusika, kom su moderni bicikli sasvim bezveze. Ako ništa drugo, ovaj stari ima ravno deset kilograma, a ne kao ovi od alumijima i ugljeničnih vlakana iz pero lake kategorije dvotočkaša.

   Kada je veče odlučilo da spusti mrenu na čenejski "Salaš 137", proverena ekipa je druženje prenela iz dvorišta u topliju kućnu atmosferu. U nadi da ćemo ove godine pisati reportaže o programu Vojvodina Recommended  iz Rumunije i Austrije, a posle sabrati utiske i društvene koristi, teška srca napustili smo druženje sa jednim od najboljih društava u Pokrajini.  

Igor Mihaljević