Igrice (ni)su moj život

Pre nekoliko godina je jedan zid Novosadskog univerziteta krasio grafit "WOW took my brother" (WOW mi je uzeo brata). Kada se tako nešto pojavi postanemo svesni da je nešto u ekspanziji, kao što su u tom momentu bile kompjuterske igrice. I to nije prestalo, naprotiv. Kulminiralo je do toga da je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila zavisnosti od igrica u mentalne bolesti zbog čega se u Londonu planira otvaranje klinike za lečenje zavisnosti od igranja kompjuterskih igrica. U emisiji "O tome se priča" govorili smo o gejming sceni, da li je zavisnost od igrica moguća i kakve su njene posledice.

Ova vrsta zavisnosti podjednako može da ugrozi zdravlje pojedinca, kao što ga narušava i zavisnost od raznih drugih poroka, pošto su simptomi slični, navodi se u oceni britanskih zdravstvenih organizacija. Zato je odlučeno da se na taj način pomogne ljudima sa ovim problemom. 

Problem je shvatiti da ispred kompjutera provodimo mnogo više vremena nego što je normalno igrajući igrice.  Trebalo bi da budemo svesni da zabava prestaje kada igranje na kompjuteru postane glavna životna preokupacija i 'pojede život' igrača, kada se izbegavaju svakodnevne obaveze i kada se vreme podređuje igranju igrica. Tada nastaju različite negativne posledice u privatnom, socijalnom i profesionalnom smislu kaže Andrea Diklić koja je godinama igrala WOW (World of Warcraft)

"Nemaš vremena da se posvetiš porodici, prijateljima, školi i fakultetu. Mislim da čak u tim momentima ne želiš ni da se baviš time, niti da gradiš karijeru i imaš posao zato što ti igranje igrica oduzima apsolutno svo vreme koje imaš u toku dana i noći. Mislim da trpe ljudi u tvom životu. Igranje igrica ima mnogo negativnih strana, a čini mi se da je jedna od najgorih ta što se veoma lako stvara zavisnost. Veoma brzo se pretvara u zavisnost pogotovo ako igraš dan i noć, što se meni dešavalo i trajalo je godinama. Mislim da svi ostali aspekti u životu osobe trpe zbog takvog načina života", rekla je Andrea gostujući u emisiji "O tome se priča".  

Emisiju "O tome se priča" možete poslušati u plejeru iznad. 

Sve ono što izaziva neku vrstu uživanja u jednom momentu može da postane predmet ljudske zavisnosti. Tek nedavno je zavisnost od igranja ovih igrica zvanično proglašena psihijatrijskom dijagnozom. Time je ustanovljen kriterijum na osnovu kog se može razlikovati kada je igranje igrica zabava, a kada je oblik poremećenog ponašanja. Zavisnost se uglavnom prepoznaje kada igranje igrica postane najbitnija stvar u životu osobe koja ih igra iako se može stvoriti privid socijalnog života sa drugim igračima. Andrea kaže da je to normalna stvar u gejmerskom životu.

"To samo daje privid socijalnog života. Na taj način ne provodiš kvalitetno vreme sa tim ljudima. Mislim da ljudi imaju lažan privid toga da se druže i da im se nešto dešava u životu dok igraju igrice ukoliko su to igre koje zahtevaju komunikaciju među igračima. Ljudi pre ili kasnije prestaju da igraju igre. I ja sam prestala zato što sam na žalost ili na sreću odrasla pa kako ti se promeni nekoliko stvari u životu  shvatiš da više nemaš vremena za igranje igrica jer druge stvari prosto postanu važnije", rekla je naša sagovornica.

Uprkos tome što je osoba svesna da previše igranja ima negativne posledice, ona neretko i nastavlja da ih igra, i ne samo da nema kontrolu nad igranjem nego i ne želi se da kontroliše, a ukoliko to pokuša, ubrzo popusti. Procenjeno je da među ljubiteljima kompjuterskih igrica svaki 33. spada u ovako definisanu kategoriju zavisnika i da mu je potrebna terapija. Кao što je to slučaj i sa drugim zavisnostima, u velikom broju slučajeva osobe ne žele dobrovoljno da se oslobode svoje zavisnosti. U novije doba sve je popularije igranje igrica koje se smatraju poslom, i kao takve se ne smatraju izazivačem zavisnosti. Bojan Živković profesionalno igra igrice godinu dana i na taj način zarađuje novac pa samim tim to smatra svojim poslom.

"Počeo sam da igram jer mi je bilo zabavno, u jednom momentu sam i prestao da bi me kasnije prepoznao jedan tim i sada igram za njih profesionalno", rekao je Bojan.

Prošle godine su stručnjaci sa Oksforda sproveli studiju kojom su pokušali da utvrde koji procenat ljudi je zavistan od igrica. Tom studijom je utvrđeno da je svega dva do tri odsto ljudi zaista zavisno od igrica. Istraživanje je rađeno na uzorku od devetnaest hiljada ispitanika iz Velike Britanije, SAD, Kanade i Nemačke. Pored svega toga, pre nekoliko godina je Američko udruženje psihijatara napravilo listu simptoma koji bi mogli pokazati da li je osoba zavisna. Ti simptomi uključuju anksioznost, povlačenje u sebe i antisocijalno ponašanje. Miloš Majdevac je profesionalni igrač FIFE Crvene Zvezde, kaže da kada se priča o gejmingu kao o bolesti zavisnosti za njega je stvar prilično jasna.

"Kao profesionalni gejmer, što se u današnjem svetu smtra poslom, se nikada nisam zapitao da li sam možda zavisan. Eksperti kažu da ste zavisni ukoliko igrate trideset sati nedeljno , a prema mom mišljenju je to besmislica i apsolutno netačno. Istina leži u tome da ukoliko uspavate da ispunite sve obaveze i svakodnevnu komunikaciju sa ljudima onda niste u problemu. Ukoliko otežava komunikaciju i socijalizaciju onda već možemo da prepoznamo da prelazi u zavisnost", rekao je naš sagovornik. 

Mnogi ne veruju u to da igrice stvaraju zavisnost i da su pretnja za mentalno zdravlje. Ipak, jedno istraživanje je pokazalo da od 500 ispitanih gejmera 10 odsto njih igra igrice između 12 i 24 sata dnevno.

Milan Marković je sada penzionisani gejmer jer kako kaže prestao je da intenzivno igra igrice kada su mu druge stvari postale zanimljivije.

"Ne smatram sebe više gejmerom. Prosto se samo od sebe desilo jer su mi druge stvari postale zanimljivije. Više i nemam želju za igricama. Možda samo ponekad rekreativno sa društvom", rekao je Milan.

Ono što svakako ne možemo da osporimo jeste da digitalna tehnologija definitivno menja detinjstvo i odrastanje i postaje prirodno okruženje u kojem se formiraju ličnosti mladih. Svoje predstave o sebi, drugima i svetu mladi izgrađuju na osnovu mešavine informacija i slika koje u njihovu psihu ulaze iz stvarnog i digitalnog sveta. Zbog toga bi trebalo racionalno konzumirati svaki segment života kako ne bismo otišli u krajnost pa i u zavisnost.

J.M.