Strip se vraća kući

U vreme Arsenal festa u Kragujevcu je održano i sedmo izdanje međunarodne strip konferencije "Kragujevac Comic Con". Pored domaćih gostiju (Dobrosav Bob Živković, Velibor Stanojević, Marko Somborac, Srboljub Nikić...), ekskluzivci su bili gosti iz Italije, eminentni autori koji su predstavaljali čuvenu i na ovim prostorima kultnu izdavačku kuću "Boneli" (Klaudijo Kijaveroti, Kristijano Spadavekija i Valter Venturi). Među učesnicima konferencije bio je i Leonid Pilipović, domaći strip crtač koga brojna publika znao i kao gitaristu Goblina, za koje nastupa kao Leo fon Punkerstein.

Veliki deo učešća na festivalu si proveo u druženju sa fanovima?

Misliš, crtao sam ceo dan (smeh). Mislim, to je jedna fina i opuštena atmosfera. Autori sede, prilaze im ljudi sa molbom da im se nešto nacrta.

Koliko često radiš takve stvari?

U principu, najviše odlazim na festivale u inostrastvo. Dakle, u proseku tri – četiri puta godišnje. A ako sam izdao neki novi album, onda čak i češće. Takvi festivali upravo i služe da se na njima ne priča puno. Nego, dobiješ sto i dugačak red fanova ispred tebe. I to nekad traje po ceo dan, sa pauzom za ručak.

To je sasvim drugačiji pristup stvaranja (crtanja). Imaš ograničen rok. Treba biti brz ali svakom fanu moraš posvetiti određenu pažnju. Da li te to zamara?

Pa sigurno da nije lako. U početku sam se jako teško borio sa takvim zadatkom. Na prvim festivalima u životu pristajao sam bukvalno na sve što su od mene tražili fanovi. Onda su mi ovi iskusniji autori objasnili da će u tom slučaju moj sešn trajati dugo u noć (smeh).

Ali i večeras ćeš biti budan do pet ujutro (Goblini su poslednje večeri na binu izašli nešto pre četiri ujutro).

Ovo je jedna sasvim druga vrsta odnosa sa fanovima. Meni, u stvari, baš prija taj prisni odnos sa čovekom koji ti priđe sa puno poštovanja, jer ceni tvoj rad. Dakle, nisi bitan ti kao tvoj lik, neće on da se slika sa tobom i da kači tvoje fotke po sobi... Te ljude, isključivo, interesuje tvoj rad. To je fantastično. Vi ne možete da verujete, pravi fanovi pristižu na konferencije dan ranije, zauzimaju svoje pozicije kako bi prenoćili i kako bi sutra bili što bliži svojim uzorima i strip herojima.

Dakle, vlada mrtva trka između metalaca i zaluđenika u strip?

Da i metalci su poznati kao verni fanovi. Ali, recimo, strip publika u Francuskoj može da se poredi sa fanatizmom.

Kakva je bila kragujevačka publika?

Odlična. Veoma prijatna. To su ljudi koji stvarno vole strip, nema zalutalih. Naravno da sad ne možemo pričati o tolikoj količini poštovalaca i konzumenata strip kulture u nas. To je i normalno. U pitanju su neki drugi razlozi za koje ne bi da trošim vaše vreme, ali da se vratim na ljude koji stvarno vole i cene strip. I onda je veliko zadovoljstvo posvetiti nekome 10 – 15. minuta, nacrtati nešto što će njemu verovatno ostati za ceo život kao uspomena.

Osim tih glavnih centara prodaje (Francuska, Belgija, Amerika...), koliko je danas strip autorstvo i izdavaštvo vitalno? Koliko je strip i dalje slobodna forma?

Mislim da je to i dalje velika industrija u kojo se vrti puno para ali je, pre svega, i kultura. Pod ovim podrazumevam evropsku produkciju  jer ne znam kakvo je stanje u Americi koja vrvi od super heroja. U Evropi je to nešto sasvim drugo. To je jedan kulturni nivo gde države ozbiljno posvećuje pažnju stripu i pored velikih izdavačkih kuća koje odlično rade svoj posao. Tome svedoče i brojni festivali koji se, bukvalno, održavaju na dnevnom nivou. Da li možete da zamislite četiri hiljade naslova godišnje?! Dakle, nekih deset naslova dnevno, pa tako do kraja godine. I to nije u pitanju loš papir, loša štampa... Pokriveni su svi slojevi fanova. Svako od njih ima svoju policu i svoj štand, od andergraunda do surove komercijale.

Koliko je tebi neraskidiva ta veza stripa i muzike?

Smatram da su osnovne perjanice popularne kulture upravo strip i rokenrol. Dobro, tu je i film kao veoma važno polje vizuelne umetnosti, ali je strip kao zabava nastao nešto pre pojave rokenrola. To su brat i sestra. Savršen spoj.

Da se onda logično vratimo na rokenrol, odnosno na lokaciju "Garden" bine. Više je razloga zašto si ovde. Stigao si ranije zbog strip festivala, gledao si i kultne pankere Bazkoks (Buzzcocks), a na Arsenalu ćeš i svirati. Koji su tvoji utisci do sada?

Odgledao sam i grupu Antraks iz čiste radoznalosti, jer nisam neki fan hevi metal žanra. Bio sam radoznao, želeo sam da vidim kako zvuči taj spektakl. Fascinirala me je ta verna publika o kojoj smo već govorili. Ovi matorci su svetski bend, nema tu šta. Odprašili su pošteno. Ali, meni je srce bilo ovde na Gardenu. Bazkoksi su me naprosto oduvali! Ljudi sa šezdeset godina sviraju preko sat i po bez prestanka, ali bukvalno je tako bilo. Njihov nastup je prošao kao na traci, milsim da su odsvirali skoro četrdeset pesama. I to sve hit do hita, tako da sam ja apsolutno zadovoljan kako su pank matorci realizovali svoj set. Malo sam propratio i nastupe na "Demolition" bini. U pitanju je novina, što je jako dobra stvar. Posebno mi se svidelo što ti mladi bendovi vole to što sviraju. A bilo je i dosta ljudi ispred te bine. Evo, skoro sam prošao tuda i bilo je puno!

Sada smo došli i do tvog benda (Goblini). Koliko je tebi značajno i zanimljivo da svojim nastupom zatvorite jedan ovako kvalitetan festival?

To će u stvari biti jedno kolektivno buđenje. Početak jednog novog dana sa Goblinima. Pravi pank uranak! Ali ono što znam sigurno je to da će ispred ove bine biti samo onaj ko tu treba da bude, pravi fanovi. Nebitan je broj, bitna je želja. A oni će sigurno dobiti ono po šta su došli. 

Preslušajte razgovor sa Leom u plejeru:

Dušan Majkić / Predrag Novković

Fotografije: Zoran Laki Lazarević