Predvodnik stripovske postapokalipse

Svaka generacija ima svoje viruse i propratne košmare. Stripovski izraz španskih autora, crtača Hozea Ortiza i scenariste Antonia Segure ovekovečen je u kultnom naslovu Hombre koji se pojavio 1981. u prvom broju časopisa Simoc.

Nastala samo neoliko godina nakod pada diktature Franciska Franka, ova postapokaliptična vizija sveta ponovo rođenog nakon ubistvenog mutiranog virusa, može se i metaforično shvatiti kao umetnički osvrt na 36 mračnih godina koje su zadesile Španiju.

Takav naturalistički izraz posebno je bio popularan i u stripu krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka. Ako bi Hombreove uticaje tražili iz filma, nametnuli bi se adrenalinski kokteli kao što je "Pobesneli Maks" ili pak univerzalna politička utopija totalitarnog sistema ovekovečenog u naslovu "Planeta Majmuna". Besciljni i brutalni film "Put", rađen prema istoimenom romanu Kormaka Mekartija, nagrađenim Pulicerovom nagradom za književnost, samo je došao kao vizuelni nastavak iste situacije. U centru te oluje je večita ljudska patnja. Ogoljen od bilo kakvog romantizovanja futurističke vizije, bez mesta za ljubav i uzvišenih ljudska osećanja i vrednosti, ovaj strip nam u svom crno belom tonu jasno nameće pesimističku scenografiju kroz koju se probija naš glavni junak – ogrnut kožnim mantilom, zaštićen napunenjon sačmarom, koja ne bira metu.

Od 1984. Hombre je počeo da izlazi u časopisu K.O. Komiks, u kome su glavni urednici upravo bili Ortiz i Segura. I tu dolazimo do kratkog serijala koji je nosio veoma zgodno ime: Najbolji od svih svetova. Nažalost, KO Komiks je potrajao samo četiri broja, tako da je pomenuti strip ostao nedovršen. No, to ne umanjuje linearnu strukturu kratkih priča koje su na jednom mestu sabrane u Fibrinom izdanju iz 2016. godine, a pokrivaju prve tri godine rada na ovom kultnom naslovu. Glavni junak kreće se pejzažima kao razočaran i usamljeni preživeli, sa trajnim urezanim tragovima čovečanstva na svom licu. Uništena priroda i izgubljeni ljudi, u ludilu sopstvenog opstanka i sistema vrednosti.To je sve što Hombre susreće na svom "On the road" hodočašću, dok mu u uglu usana uvek stoji raščupana cigareta, a često ga prati i jedna mlada žena koja se, nakon kolapsa adaptirala životu divljaka novog sveta.

Možda je on, kao idealni primerak nove vrste čoveka, potpuno zadovoljan adaptacijom u ulogu koju mu je sudbina namenila. Ono što je sigurno, to je motiv preživljavanja kao usuda, pa čak i kontriranje smrti koja ga, poput idealnog kopilota, svuda prati. Iako se radnja često upoređuje sa Džeremajinom naracijom, Hombre ne deli osnovni motiv nade i opstanka čovečanstva koju srećemo kod prethodnog. Ipak možemo naslutiti kako mu na kraju putovanja u susret, poput kakvog rediteljskog rešenja Andreja Tarkovsog, dolaze kolorizovani ali isto tako napaćeni Džeremaja i Kurdi Maloj.

Dušan Majkić