Crtanje kao spasavanje duše

U okviru 11. festivala nesvrstanog stripa Novo Doba, u beogradskoj galeriji Remont do 30. oktobra bila je postavljena izložba Zorana Janjetova "Noćna mora za nepravdu". Janjetov je jedan od naših najistaknutijih strip autora, a na toj izložbi predstavljeni su radovi koji su istovremeno, kako u svom tekstu o Janjetovu  navodi Milica Ivić, metastaze bestijarija profesora Ćumislava i svih ostalih bestijarija koji su narastali godinama (sa svim likovima, herojima i protuvama) i sve više se sažimali u jedan crtež, jedan lik ili samo apstraktan oblik. Ali i rezultati pupljenja celokupnih iskustava crtanja stripova pokazuju u koliko joj je meri Janjetov značajan za presek istorije stripa druge polovine dvadesetog i dvadeset prvog veka - kroz uticaje, prva izdanja, prijatelje, saradnike i nezaobilazni kult koji je stvoren oko veze s Mebijusom i Žodorovskim.

Dosta likova sa izložbe nacrtali ste ove godine. Da li ste ih negde čuvali ili su se samo naprosto pojavljivali?

Užasno je jednostavno. Svi likovi koji se vide na toj izložbi, ali i na hiljadama drugih crteža koje radim svaki dan, to su likovi koji dolaze niotkuda. Moj stari princip primenjen sa Profesorom Ćumislavom i Bernardom Panasonikom glasi: Nula pre meditacije, nula razmišljanja i nula koncepta. Sve nastaje tako što sednem, povučem neku liniju i onda ona mene vodi – ne ja nju, dok se ne stvori nešto što na kraju doterivanjem postaje ono što na kraju vidiš. Tehnike su raznolike i šta god mi je na stolu, to koristim. I tu se ne pripremam a tako se opuštam od ostalih stvari. Ova godina je besmislena potpuno, ali se poslovno meni nije mnogo razlikovala od prethodnih. Ja inače stalno sedim u stanu, crtam i bavim se istim stvarima već hiljadu godina. Sve što crtam je spasavanje duše. Godinama je spasavam na takav način. I na izložbi se nalazi gomila crteža koji izgledaju strašno elaborirano izrađeni, a ja sam ih radio bez pripreme. Tuš, pero, četka, drvene bojice, olovka...  Jako je bitno da je meni udobno, da mi prija i da me ne zamara. Ako počne da zamara, bacam crtež, promenim ga ili uradim nešto sledeće.

Na izložbi se susrećemo sa gomilom različitih likova i karaktera. Šta predstavlja lik, odnosno, nepredvidivo lice na papiru?

Lice je ključno. To je ono s čime komuniciraš. U stripovima ili filmovima čovek voli da njegov interfejs bude neka osoba. Tako i mi komuniciramo preko lica, 90 odsto. Ako nekom, prilikom crtanja, oči ožive – takvo lice najbolje komunicira. To je najprijatnije crtati, ali je jednako teško koliko i lako. Ne znam uopšte kako da objasnim. Osnova svega ovog što radim se akumulirala vremenom, od iskustva i veštine i sve je nepredvidivo. Nikada ne znaš da li će ispasti dobro ili loše. Želim sebe prvo da zabavim, a onda znam i kojim ljudima upućujem svoje radove. To mi strahovito, prija jer se osećam manje usamljeno – znam da neko kapira neke stvari. A ako se tu pojavi neki kontekst, on ne sme da bude konkretan, nego misteriozan i blago nedokučiv, a da te usput nasmeje. Ili da te zgrozi, ali da komunicira na tom reptilskom nivou – kao sa decom.

Tu su i radovi urađeni drvenim bojicama.

Za rođendan sam dobio komplet tih bojica. Onda sam seo za sto i kao da sam uleteo u hladnu vodu koja me je jako osvežila. Dobio sam alat koji je udoban, a koji daje divne rezultate, blesave i tople.

Primetio sam da su ti likovi, nacrtani, baš živi.

Da, meni je bitno da su živi, bilo sa čim su urađeni. Tu je bilo puno likova koji su mi padali na pamet, stalno to govorim, na putu od kuhinje od dnevne sobe. Od frižidera, kuhinje, pranja sudova, kada se zaputim ka crtaćoj sobi, padne mi na pamet idiotska ideja i likovi kao što su to Patkvica, Darkeruša, Pilicajac, Liticaner... Onda sav nasmejan trčim za sto da ih nacrtam. Jeste, trenirao sam celog života da izmišljam reči i volim da ih deformišem, ali me one još uvek raduju. Kao da ti neko iz nekog drugog kontinuuma došapne reč, a ti mu kažeš "Hvala" i odeš da crtaš.

Dakle, dovoljna je i samo jedna reč, pa da krene impresija?

Na takav način ti možeš možeš direktno iz svoje glave, bez spoljnih alata, čitav jedan novi svet, mimo svega, jak, normalan i lud. Sve što vole normalni ljudi.

Za nekoliko dana kod nas će se pojaviti strip "Kentaur" (Komiko), pa me zanima kakav je bio rad na tom serijalu i šta možemo da očekujemo od tog naslova?

"Kentaur" je ultra klasični, hardkor SF, kog su pisali Leo (Luiz Eduardo de Oliveira) i Rodolf. Brzo sam se sprijateljio sa Leom i odmah smo kliknunli. Njih dvojica rade serije i za sebe i za druge crtače. Pet godina smo radili na tom serijalu, svake godine po jedan album. "Kentaur" je završen, a sada radimo na novom naslovu koji se zove "Europa", nazvan po Jupiterovom mesecu. Dakle, i to je jedan klasičan SF, organizovan i racionalan strip, lepo smišljen, normalno napisan i namenjen širokoj publici. Jako se dobro prodaje u Frrancuskoj, ali je to svet koji je samo delimično moj. Nema mnogo klasične slobode i klasične ludosti koju ja najviše volim, ali je to nešto što narod voli da čita. "Kentaur" je izašao u samo nekoliko zemalja, a sada će se pojaviti i na našem jeziku, što se meni najviše sviđa.

Kada smo kod novih naslova, šta je ono što će se još pojaviti do kraja ove godine, ili početkom sledeće?

"Europa" se sada završava, prvi album. A u sledeće četiri godine će se pojaviti četiri naslova. U isto vreme me je zvao Alehandro Žodorovski. Pun oduševljenja i sreće jer želi da zajedno radimo prethodnu priču o Tehnopapama (osam strip albuma). Redovno me zove i viče preko telefona kako mu je to najbolji scenario koji je u životu napisao. Nismo zajedno sarađivali jedno 7-8 godina i tada sam mu rekao da bi sa njim radio i praznu knjigu. Ja njega volim. On je moj prijatelj, blisko biće i kao neki dobri otac ili rođak. Izdavačka kuća Humanodi (Les Humanoïdes Associés) je pristala da bude izdavač. Pojaviće se dva debela albuma, jedan godišnje. Radiću više. Ili brže. A pada mi na pamet toliko gluposti koje bi za sebe radio. Ja imam taj otpor prema tome ako mi je nešto naručeno, da ga odmah ne volim. Čak i ako ga sam od sebe naručim. Tako sam počeo ponovo sa Panasonikom. Nacrtao sam jednu stranu i posle dva dana me je mrzelo da počnem sledeću. Onda sam počeo strip "Sub" koji je bio posvećem Mitru Subotiću Subi, ali mi je još uvek u glavi. Svi domaći i regionalni izdavači hoće da izdaju "Beleške profesora Ćumislava". To je moj najličniji i najluđi rad, koji želim da podelim sa svakim. Ali svima govorim kako ne želim one Ćumislave od pre četrdeset godina, hoću da uradim još gomilu novih ilustracija u boji, sa puno novih tekstova, a da sve to spakujem u jednu knjigu koja će izgledati tako da će svako poželeti da je grli i da je stalno ima sa sobom. Znači, planova ima, a ja sam užasno lenj čovek. Volim da radim samo ono što meni prija, kao i svaki normalan čovek, ovo sve ostalo mi je nasilje.

Zoran Janjetov

Sada smo se dotakli Sube. Pre nekoliko nedelja održana je promocija reizdanja albuma "Angel's Breath", a na omotu tog albuma nalazi se i vaš crtež. Na koji način sada doživljavate taj album, pošto je prošlo više od četvrt veka od originalnog izdanja (1994)?

Od onda ga skoro nisam slušao, jer mi je jako teško da slušam bilo šta Subino. Pa i Milanovo (Mladenović), kada smo već kod toga. Knedla u grlu i mrzim ceo svet i sve što postoji zato što su dopustili da oni odu, jer sam sa tim ljudima bio blizak. Suba je bio moj soulmate. Nikada nisam imao nekog toliko bliskog. Taj album uopšte nije ostario, to je super ploča. Nije ostario i baš je moćan. "Angel's Breath" nije vezan za vreme i stoji, kao i sve što je Suba stvarao, van vremena. Što se tiče crteža na albumu i tu sam krenuo sa konceptom da opet ništa ne smislim. Uzeo sam komad papira i krenuo da crtam, kao kad crtam stvari koje mene najviše raduju i koje bi Suba najviše voleo da vidi. Da bude ludo, blesavo, slobodno... Da vezuje naše svetove, ali ne na prvu loptu, da nije direktno, već nedokučivo i eterično.

Zoranov crtež na unutrašnjem omotu albuma "Angel's Breath"

To znači da svaka vaša priča nema kraj?

Nema ni početak ni kraj. Napravio sam čitavu seriju stripova koji će se zvati "Jednokadarni stripovi" (One Panel Comics). To su opet izvedenice iz nečega. Imam stripove koji su negde počeli, negde će se završiti, a mi smo uleteli negde u sredinu i možemo da naslutimo šta je tu bilo pre ili posle. Ne moramo to ni da pokušavamo. Samo neke situacije koje su blesave, tople i lude, a šta je do njih dovelo i kuda one vode nije ni bitno. Volim taj sistem, da si stalno u nekom trenutku. Ono pre i ono posle je van tvog uticaja. Ti samo sediš, posmatraš i pokušavaš da se zabaviš kao neko dete, jer odrasli ne umeju da se zabave, a deca znaju kako. Odrasli koriste drugačije sisteme i koncepte, oni se zabavljaju iz pogrešnih čakri.

Dušan Majkić