Crno-belo je Drakulin svet

Kada je Brem Stoker 1897. godine na svetlost izbacio jednog od najmračnijih antagonista u književnosti, Grofa Drakulu, čitaoci su bili zabezeknuti. Prvi su vikali da je pred njima remek delo, drugi da je pijani Irac preterao sa absintom, no ni jedni ni drugi nisu mogli da naslute u kakvu će se pop-kulturnu instituciju pretvoriti drevna transilvanijska krvopija.

Filmski studio Univerzal je od Drakule stvorio ono što je danas, ultimativni, mističan i gotički uglađen predator koji nas privlači i odbija u isto vreme, sa kojim saosećamo i od kojeg zaziremo kada se svetla pogase. Verzija Frensisa Ford Kopole sa Gerijem Oldmanom u naslovnoj ulozi, načinila ga je i romantičnim herojem, kakav nam je do tada izmicao.

I strip ga je u izvesnoj meri voleo, pojavljivao se kao glavni ili sporedni lik u stripovima bezmalo svih poznatih škola, ali ni jedna verzija nije tako raskošno lepa i zastrašujuća kao ona koju je nacrtao Žorž Bes (Čarobna knjiga 2021.)

Čuveni umetnik učinio je to slučajno, stvarajući u jednom momentu crno-bele motive, potpuno slobodnim stilom, kao da svira džez. Ti motivi bili su uskoro izloženi u jednoj galeriji, a njegov izdavač, došavši na otvaranje, shvatio je da je taj stil idealan za stvaranje novogo pogleda na klasik Brema Stokera.

Bes se prisetio užasa sa kojim je čitao Drakulu kao dečak i svu tu traumu u narednim godinama pretvorio u 200 tabli vanvremenskog stripa. U jednom od intervijua Žorž Bes je rekao da je Drakula okupan potpunom slobodom. On kaže da, kada crta, to čini malo "u nekoj vrsti transa, u drugom stanju", gde zapravo ne zna šta tačno crta.

To je doprinelo da dobijemo nešto što vizuelno do sada nismo imali. Besov Drakula nije Bela Lugoši, a nije ni Geri Oldman, njegova pojavnost ovde kreirana je na osnovu lika njegovog dragog prijatelja Marka Tare. Na njemu se vidi da je biće staro više od četiri veka, da je kao prestareli predator koji se sve teže suzdržava da ne ubije sve što ima i kap krvi u sebi.

Delo Brema Stokera teško je adaptirati u strip jer je, pre svega obimno delo prilično uštogljenog narativa. Zato je Bes iz njega izvukao, za priču najvažnije i najuzbudljivije, momente idealne za crtanje, a da ne gube ništa od atmosfere opisane u romanu. Sloboda crtanja koja je i započela ovu avanturu, prisutna je u velikoj meri. Bes ne haje mnogo za stripovska pravila i zbog toga, listajući ovu knjigu, stičemo utisak kako se trudio da stvara monumentalne scene. U tome je, najčešće i uspevao jer ovo delo obiluje  posterima.

Crno-bela tehnika kao da je stvorena za ovo delo. Taj oštri kontrast ovde radi veći deo posla, on je i jeziv i deskriptivan. Bes je više puta ponavljao da crno-belo ima snagu, da je sve samo ne banalno.

Koliko je u pravu, proverite u Drakuli.

Petar Klaić