Mesaroš: Revolucija počinje u supermarketu

"Ko su junaci? Političari po meni nikako ne mogu da budu junaci. To me najviše plaši, ima i dan danas puno ljudi koji smatraju da su etnička čišćenja na teritoriji Bosne, Hrvatske i Kosova nacionalno junaštvo. Ja to ne mislim. Junaci svakodnevnice su oni koji anonimno uplate sumu da bi neko bio operisan i da bi mu spasli život."

fotografije: Srđan Doroški

"Kada smo počeli rad na Feketeu sa rediteljem Žankom Tomićem sporazumeli smo se da Crni bude Srbenda. Dobro, a posle šta? Ima neke vrline koje ćemo karikirati ali kako nastaviti stil igre? Imali smo odličnu muziku Davida Klema i za pokret je bila odgovorna Ista Stepanov. Oni, i partnerka Gabriela Crnković, su mi pomogli da krenemo na put i ovako im se zahvaljujem", govori nam glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz Arpad Mesaroš, koji nam gostuje nakon premijere komada Fekete/Crni.

Kaži mi, Crni, šta smo gledali na premijeri?

Ako želimo žanrovski da odredimo, gledali ste akcioni mjuzikl sa komičnim detaljima. Gledali ste predstavu o tome kako heroj iz 19. veka može, ili ne može, da funkcioniše u 20. veku.

Tik uoči premijere, adapter komada Robert Lenard mi je rekao da je izazov bio ogroman, da li je i tebi?

Tekst je bio strašan. Kada smo pročitali prvu verziju koji je preradio Ferenc Nemet, od autora Baloga Ištvana, to je  bio muzejski tekst. Pročitali smo i smejali se, može da se napravi predstava, ali na šta će ličiti i koga to interesuje. Onda smo sa Robertom pričali da tekst ipak aktuelizujemo i on je to sjajno uradio. Pisao je u arhaičnom stilu, ali ubacujući današnje stvari.

Zašto Karađorđe oslobađa Srbiju u supermarketu?

Šta može najbolje da odredi današnje društvo? To je scena u supermarketu, mi smo potrošačko društvo. Da li je uopšte moguće danas u Srednjoj Evropi, na Balkanu, revolucija? I gde bi započela? Pa, u supermarketu. Odatle smo krenuli i tamo smo i završili.

Stvarno misliš da naše društvo ima snage za revoluciju?

Od 1988, 1989, mi smo stalno u nekoj vrsti revolucije. Živimo istorijska vremena, traje to 20 godina i kako si rekao, došli smo u apatično stanje. Zato ne znam, ako bi sada krenula neka revolucija, da li bi ljudi zaista mislili da je to revolucija ili bi rekli "pa dobro, to smo već videli".

Kako živiš kada siđeš sa dasaka i sretne te ta "revolucija"?

Vidi, ostanem ravnodušan. Ne hvata me to, prođe pored mene. Video sam to već, mnogo puta.

U predstavi Off glumci su pisali deo scenarija, tvoj gnev i ljutnja, koji su sjajni, mi ne deluju da potiču iz tako pomirljive osobe?

(smeh) Trudim se da izbegavam mesta gde vidim birokratiju. Ono što sam prošao kada sam hteo da steknem status slobodnog umetnika, to ne želim nikome. To je dno dna pakla. Ako odem na takva mesta, u Gradsku kuću ili Socijalno, Poresku upravu, to je najgore. Da ne kažem šta bih radio sa Poreskom upravom, u stanju sam da rušim i pravim anarhiju. S druge strane, sa mojih 35 godina želim da se osećam dobro, ma kako bilo vreme i stanje, želim da se osećam barem malo dobro.

Šta te dovodi do ludila u srpskoj birokratiji?

Ne mislim da je to samo u našem slučaju, svugde je tako. Vidim da njima nije u interesu da se oslobode nas, nego da budemo tamo i šećkamo od jednog šaltera na drugi, da ceo dan budemo tamo da oni imaju posla. Nisam video da žele da pomognu nama ljudima, video sam nešto drugo.

Franca Kafku?

Apsolutno. To je kafkijanski svet. I onda se naljute ako ne voliš takav svet.

Zato što nisi sado-mazohista?

Ima tog odnosa, ali to nikako ne mogu da privolim. Možda oni to žele i uživaju u tome, ali ne znam da li mi ostali ikada možemo da uživmo u tome. Još nismo u stanju Stokholmskog sindroma.

Kako se osećaš kao "kulturna manjina", a ne samo etnička?

Nisam ja birao da se rodim u Srbiji kao pripadnik nacionalne manjine. Ne verujem u slučajnosti, valjda se to nekim razlogom desilo, kog ja sada ne vidim tačno ali imam nešto da uradim baš tu. Jako sam srećan sada, što sam na vreme shvatio čime želim da se bavim. Išao sam na elektrotehnički smer, da ja to danas radim to bi me ubilo. Na vreme sam se predomislio i prešao u kulturu. Ovde se lepo snalazim i radim sa ljudima koje volim i lako mi je u smislu da svaki dan odem na posao i uživam u onome što radim. Kao Mađaru u Srbiji, ne doživljavam sebe različitim delom srpske kulture.

Znam šta ćeš mi sada reći, šta je bilo sa predstavom Ban Bank i Andrašom Urbanom, u eks-Ju i Mađarskoj.

To je najbolji primer za to. Urbana su više prihvatili na teritoriji bivše Jugoslavije nego u Mađarskoj, ja sam takav doživljaj imao. To znači da je ova kultura koju mi stvaramo mnogo bliža mentalitetu i temperamentu ovde nego u Mađarskoj.

Kako izgleda percepcija vaše umetnosti ovde i u Mađarskoj, postoje li finese?

Postoje. To se najviše vidi po ljudima koji su otišli odavde. Nisu ovde išli na glumu nego u Mađarskoj. Posle nekoliko godina ih sretnem i skroz drugačije pričaju. Oni više rade s tehnikom, a mi sa strastima. Oni rade s pameću, a mi sa srcem. Ne znam da li nekoga zadirkujem, ali to tako doživljavam.

Ljudi iz Sinhaza su mi rekli da u Mađarskoj imate i drugačiji prijem, tačno?

Apsolutno. Pre dve godine igrali smo Ban Banka u Pečuju. To je najveći festival u Mađarskoj i tamo su nas baš napali. Ovo je blasfemija, mi rušimo mit nacionalne drame i takve stvari. Od tada, znatno se vidi da ne gostujemo toliko u Mađarskoj.

Zato što ste povredili nacionalni mit?

Valjda se to desilo. Pre toga smo baš često išli, svakih mesec, dva, Debrecin, Budimpešta, Segedin, a posle toga, jednom u pola godine.

Da li je to refleksija stanja u mađarskom društvu, pitam u kontekstu Mađarske premijera Viktora Orbana, koja je konzervativna i desničarska država?

Da, da... Sada smo stigli do Crnog. I to je rušenje mita. I Karađorđe je nacionalni heroj. Nije mi bilo u nameri da time povredim nekoga, ne želim da se rugam, ne želim da desakralizujem mitove. Dobro, za rušenje mitova smo svi, ali postoji tanka granica, nešto ne želim da povredim. On jeste bio heroj, ne znam da li će slično da se desi sa predstavom Fekete/Crni.

Zar pozorište nije upravo mesto gde se preispituju takve stvari, gde je sve podložno kritici? Da banalizujem, zašto su Mađari tako osetljivi kada prečanski Mađari preispituju nacionalne mitove?

Ne mislim da smo povredili Mađare sa Banom Bankom, to je bilo sasvim ok. Njihov najveći problem je bio to što nismo poštovali dovoljno nacionalnu dramu i nismo igrali onako kako zaslužuje ta drama.

Čekaj, Ban Bank je sveta krava?

Na neki način, da. A u vezi s Crnim, pitaju me novinari često šta ja smatram junaštvom, ko su junaci. Političari po meni nikako ne mogu da budu junaci. To me najviše plaši, ima i dan danas puno ljudi koji smatraju da su etnička čišćenja na teritoriji Bosne, Hrvatske i Kosova nacionalno junaštvo. Ja to ne mislim. Da li je junaštvo napadati zemlju iz nevidljivog aviona i bombardovati je? To je koješta. To nije junaštvo.

I šta si im rekao, šta je junaštvo?

Junaci svakodnevnice su oni koji anonimno uplate sumu da bi neko bio operisan i da bi mu spasli život. Oni koji odu u šumu i pokupe smeće bez ikakve nadoknade. To su heroji. U pozorištima mi bi trebalo da stavljamo uzore koji jesu junaci. Ljudima je potreban uzor koga moraju da prate, naročito u ovakvim vremenima.

Šta je danas dobra provokacija u pozorištu?

Dobro pitanje. To treba da bude nešto više od ruganja i čistog provociranja. Ti možeš da imaš mišljenje o nečemu i da ga pokažeš, ali to moraš učiniti na pametan način. E sad, kako objasniti pametan način?! Ne treba vulgarno, stavljati prst u oko, nego preko asocijacija i to kod mene više pali nego brutalan, vulgaran način.

Znaš da iščitavanje aocijacija traži i obrazovanu publiku?

Eh, da, ali nemojmo smatrati ljude koji dolaze u pozorište obavezno neobrazovanim, da su svi ludi pa im "moram ovako pokazati da bi oni shvatili" (govori kao robot, prim.aut). Nisam za takvo pozorište.

Zašto imaš tendenciju da glumiš izrazito autoritarne likove?

Apsolutno nemam! To ja dobijam. (smeh) Hteo bih zamoliti, nemojte mi davati samo takve zadatke. Hteo bih da radim na likovima koji su i komični, kontra od onoga što ljudi vide na meni.

Bojiš se da ne postaneš tipski glumac?

Da. Na čudan način, dok sam radio u Subotici, dva puta sam igrao geja. I svi su mislili da sam gej. Glumcu je najbolje kada nije u malom sandučetu, nego da može bilo šta da odigra. To je zdrava namera svakog glumca.

Obično pitam goste "kako bi nagovorio mladu osobu da ostane", a tebe ću zašto si ostao?

Kada je počelo bombardovanje živeo sam u inostrantsvu. Skoro dve i po godine i to mi je pomoglo da shvatim. Ja se ovde osećam kao kod kuće. A ono, što se tiče "nemam posla, ne plaćaju me dovoljno..." ja bih to malo šejdovao. Na primer, kada sam bio slobodan umetnik devet meseci, nikada nisam imao posla kao tada. Radio sam na radiju, u gimnaziji predavao časove dramskog, uskakao u druge predstave, jedini problem je bio što me nisu plaćali na vreme. Ponavljam, i dalje verujem da se nisam bezveze rodio ovde. Ali znam da drugi ne doživljaju to kao ja i odlaze.

Kako si dočekao vest o Evropskoj prestonici kulture?

To je znak zbog kojeg nisam otišao iz Srbije, jer sam čekao. Mora biti bolje, nekako će biti bolje. Iskreno se nadam da će nama biti bolje u Novom Sadu baš zbog toga. Tek u sledećim godinama ću to da osetim i vidim, i to me je smirilo. Vredelo je.

Novinari su srećni zbog toga, ali se bojimo da će pare da se potroše nenamenski i da će biti korupcije, da li je naš strah opravdan?

I to smo videli već mnogo puta, kao revolucije (smeh). Možda sam ja suviše naivan, ali se uvek nadam. Možda ćemo sada ipak malo drugačije. Neću se popraviti po tom smislu, uvek ću ostati naivan.

Zašto gradska vlast ne dolazi na premijere, iako je Sinhaz gradski teatar?

To je pitanje koje bih im i ja postavio. Zašto ne dolazite? Koja su vam objašnjenja? Ne interesuje vas? Nemar? U Subotici je drugačije, tamo je toga bilo, barem u početku. Onda, kada smo počeli da pravimo provokativne predstave, onda su i oni izostali.

Deo razgovora sa našim gostom poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević