Isključi mozak, uključi emocije

Performans kao vid umetnosti nastao je još šezdesetih godina prošlog veka, a poslednjih godina je sve popularniji. Naš sagovornik Rade Obradović se već nekoliko godina bavi ovim vidom umetnosti, a uz to je i diplomirani pedagog. Takođe, spojio je jogu, kalisteniku i tehnike iz teatra pokreta i napravio onlajn besplatne treninge preko Zoom aplikacije, za sve one koji žele da imaju fizičku aktivnost na malo drugačiji način. 

foto: Teatar kapitalisticke surovosti - Performans Medeja (Ostavinska Galerija, Beograd)/Teodora Sarić

Prema rečima našeg sagovornika, performans predstavlja akciju sastavljenu od fotografija, video materijala i savremenog pokreta. Može da bude u obliku koreografije ili spontan. Publika ima kontakt sa performerom, za razliku od dramskog teatra, u kome su publika i glumac odvojeni. Performeri mogu da koriste reči, ali često je to telesni govor, pokret, komunikacija sa nekim predmetom, kroz energiju, osećanje, stanje... Želja je da se većinom metaforično prikaže i prenese mišljenje ili neka tema.

Ceo intervju možete poslušati ovde:

Kako si se zainteresovao za performans?

Od šeste godine bavio sam se latino i standard plesovima, do svoje 16 godine. Napravio sam pauzu i 2016. godine upoznao sam bugarskog umetnika Bakalova, koji je ovde radio jedan vid performansa, instalacije i učestvovao sam sedam dana u tom procesu stvaranja. To je bio moj prvi kontakt sa performans artom, instalacijama i modernim, savremenim pokretom. Kada sam prošao taj proces, to je bila prva stvar u mom životu za koju sam rekao "da, to je to, to je ono što meni zapravo sada treba". Bilo je novo, ali mi je opet bilo prisno, jer je komuniciralo sa mnom. Posle toga, spojio sam se sa teatrom pokreta Mimart. Jedna od učesnica na tom projektu bila je Nela koja vodi teatar, pozvala me je da učestvujem u prvom performansu i tako je sve krenulo.

Po čemu se performans razlikuje od drugih vidova umetnosti?

Performans može da komunicira sa publikom prevashodno, često je ona uključena u izvođenju. On je iskustvo za sebe. Dešava se u jednom trenutku, vremenu i ne može se ponoviti. Kao i iskustvo u životu, mi ga ne možemo ponoviti dva puta na autentičan način. Zavisi od publike, od stanja u kome se nalazi performer, trenutnih dešavanja u društvu i tako dalje. Nadalje, performans može da traje pet, deset minuta, sat vremena, osam sati, 56 dana, na primer. Razlika je što je performans uvek živ, iskren.

foto: Teatar Mimart - Pokretna Instaalacija, BELEF (Beograd)

Kada, konkretno kod tebe, dolazi do motivacije da uradiš performans?

Prvo da razbijemo tu predrasudu da umetnik mora da stvara u očaju, razočaran, kad preovladavaju ta neka osećanja. Za mene stvaranje može nastati iz znatiželje, trenutne političke situacije koja vas pogađa, neke opsesije, želje da se nešto desi. Na primer, performans može nastati iz snova. Poslednji performans koji smo radili pod autorstvom Nede Kovinić  upravo se ticao tela koje je izolovano u prostoru, kao što smo bili izolovani za vreme karantina. Kako tela u tom stanju mogu da plešu, ako je u plesu potreban kontakt. Volim da izložim svoje telo, sebe na neku scenu, prostor i da iskomuniciram potrebe, želje, osećanja, snove, tabu teme sa drugim ljudima. Odatle inspiracija za stvaranjem i nekim ekscentričnim nastupima.

Koji je bio najizazovniji performans koji si uradio?

Izvojio bih, na primer, performans "Medeja", koji sam radio sa Pozorištom kapitalističke surovosti iz Beograda. Medeja je imala svoju ljubav i žrtvovala je svoju decu zbog te ljubavi. Mi smo imali temu da prikažemo koja je to naša najveća ljubav u životu i šta smo žrtvovali za nju. Bilo je jako izazovno, ticala se mene lično. Sad kad se vraćam na to iskustvo, podelivši sa drugim ljudima svoju priču pomislim da je to stvarno velika hrabrost sa moje strane, ne znam da li bih to mogao ponovo da uradim. Pomenuo bih drugi performans, "Cut off point". Na Hajde festivalu na Fruškoj Gori kolega Aleks Zain i ja uradili smo performans u kome smo predstavili kapitalistički režim u kom živimo, u kome su nam oduzeta mnoga prava. Imali smo metaforu, ekspedicija u kojoj bi trebalo da se popnemo na vrh planine. U ekspediciji se koriste razne vrste užadi, oni rade jedni za druge kako bi se popeli na vrh, a mi u kapitalizmu imamo upravo suprotno, svako vuče na svoju stranu. Onda smo se pitali gde je cilj i da li postoji uspeh u ovom sistemu, ukoliko jurimo za sopstvenim ciljevima. Tako da smo se u ovom performansu vezali tim kanapima i svako je vukao na svoju stranu. Trajalo je otprilike 15 minuta, u pozadini je išla matrica sa tekstom o kapitalizmu. Cut off point trenutak bio je da neko priđe i preseče konopac.

foto: Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD )- Performans "Put na Mesec" 

Kakve su reakcije?

Pozvavši svoje prijatelje na performanse često sam dobijao pitanja "šta je to značilo, šta si time hteo da kažeš, to nismo razumeli" i tako dalje. Performans je buran, služi da vas uzdrma. Reakcija publike zavisi od toga koliko smo otvoreni da uključimo osećanja i isključimo mozak. Često imamo pitanje zašto, a u performansu je pravo pitanje kako i na koji način to doživljavaš, on daje širinu pogleda. Ti možeš jedno da vidiš, ja mogu totalno nešto deseto da ukačim. Treba doživeti i pitati ako ne razumeš. I to je okej.

Pomenuo si da ste uradili performans koji  inspirisan aktuelnom situacijom, karantinom i pandemijom. Kako si funkcionisao prethodnih meseci?

Mislim da umetnik uvek stvara, nebitno da li je karantin, uvek dolaze neke ideje. Imao sam svakodnevno funkcionisanje, koje se ponavljalo. Znao sam kad ustajem, jedem, vežbam, vodim neke časove, idem na selo, kad radim... Bio sam u kući gde je deda živeo i želeo sam da vidim kako taj prostor i priče ljudi koji su prošli kroz tu kuću, utiču na mene. Znatiželja kako moje telo reaguje na transgeneracijske priče koje su se tu dešavale. U tom smislu, nastavio sam svoje istraživanje, pošto nemamo često priliku da boravimo van grada, da se povežemo sa svojim i drugim ljudima, a performativno na ovaj način.

foto: Sky&Alpha - Teatar Mimart, Otvaranje letnje scene Tasmajdana - max Metalik(Beograd)

Pokrenuo si časove onlajn besplatnog vežbanja preko Zoom aplikacije, zašto?

Baveći se pokretom, plesom, performans artom, telo vam je glavni predmet. Svakodnevno vežbam svoje telo, usavršavam ga, istražujem na koji način funkcioniše. Upravo zbog toga krenuo sam samostalno da izučavam jogu, kalisteniku (koristiti sopstvenu težinu kako bismo osnažili svoje mišiće) i tehnike iz teatra pokreta. Kako sam to izučavao za sebe, spojio sam ta tri dela u jedno i dobio sam oblik časa od 40 minuta do sat vremena za koje sam rekao "Okej, ja ovo mogu da podelim sa svojim prijateljima, sa drugima". Mislim da je bitno sada, ali i nadalje, da se brinemo o svom telu kao što se brinemo o psihi, o emocijama.

Po tvom mišljenju, koliko se ljudi brinu o svom telu?

Moramo da brinemo o i fizičkom i o mentalnom zdravlju, jer je neodvojivo. Pogotovo u ovom periodu kada se manje krećemo. Mislim da je bitno da vidimo na koji način mi možemo svakodnevni život da unapredimo i da mu damo neki novi kvalitet. To je ono što propagiram kroz svoje časove. Hajde da vidimo kako svakodnevne stvari možemo da radimo na drugačiji način. Onda se budi kreativnost i mašta i dobijamo motivaciju i inspiraciju. Na koji način možemo drugačije da se tuširamo, na primer, na koji način možemo da kačimo veš drugačije. Bitno je da sve što radimo, da radimo posvećeno, sa stavom, studiozno. Ako smo se posvetili jednoj vrsti vežbanja ili smo krenuli u neku školu, ili da plešemo, da se stvarno posvetimo tome, da budemo 100 odsto uključeni.

Baviš se fotografijom. Zašto je izučavaš iz ugla siluete, pokreta, tela?

Pokušavam  neki svoj način da podesim ugao, svetlo, pre svega podesim svoje telo i da na osnovu toga ispričam priču koja je u datom trenutku prisutna. Primetio sam da imamo dosta fotografija na društvenim mrežama gde svi poziraju, po nekom standardu. Zato ne volim da se slikam u smislu "Hajde sad poziraj".

Kako planiraš u budućnosti da prenosiš svoje ideje?

Tu je prisutna poezija, pisanje, crtanje, naravno performans art, koji ostaje celog mog života kao neka kruna. Ko zna gde će me put navesti. Volim da radim sa ljudima, oprobao bih se u HR sektoru, volim da držim radionice, časove, da edukujem, otvaram, preispitujem. Različite stvari. Tako da, na tom putu se nekako i zadržavam.

S.P.