Za Dinu ne postoji dovoljno veliko platno

Ako pronađite bioskop sa najvećim platnom i bezobrazno glasnim ozvučenjem i dalje ćete imati problem da na pravi način doživite "Dinu" Denisa Vilneva. Razmere koje je ovaj francuski režiser, zaslužan za sjajne filmove kao što su "Arrival", "Blade runner 2049" ili "Incendies", uveo u novu adaptaciju kultnog Herbertovog romana, nadilaze sve što od jednog SF filma očekujemo.

Vilnev je Dini pristupio veoma studiozno, baš kao i nastavku Blejdranera. Učinio je to gotovo štreberski, kao istinski fan knjige, ali i kao režiser profesionalac od kojeg se očekuje, pre svega, komercijalni uspeh. I ispostavio je publici nadasve zadovoljavajuću vizuelnu adaptaciju vrlo komplikovane knjige. Studijima je dao bioskopski hit koji će zaraditi dovoljno novca da požele da snimaju nastavak.

Za one koji ne znaju, glavni junak Dine je mladi princ Pol Atreid, kojeg otac sprema da nasledi porodični presto, a majka, članica drevnog pseudo-religioznog reda Bene Geserit koji iščekuje dolazak mesije pod nazivom Kvizac Hadarah. Otac želi sina da uvede u nategnute političke vode kojima dominiraju Car, on i vođa kuće Harkonen, zloglasni baron Vladimir. Majka u Polu vidi upravo budućeg mesiju, dok mlađani sin pokušava da pronađe svoje mesto u tom haosu, sve vreme sanjajući izvesnu devojku sa planete Arakis, negostoljubivog sveta na kojem se proizvodi začin, gorivo kojim se nabira svemir zarad bržeg putovanja od brzine svetlosti.

Zaplet je jednostavan. Car šalje Atreide da preuzmu Arakis od Harkonena, dok sa baronom Vladimirom kuje zaveru da iz jednačine Atreide izbaci jednom krvavim noćnim prepadom.

Taj okršaj će Pola dovesti do pustinjskih ljudi na Arakisu, sa kojima će pokušati da ispuni svoju sudbinu.

Iako je, u osnovi, Dina politička sapunica smeštena u egzotične SF svetove, ona predstavlja jednu od najmaštovitijih knjiga u istoriji žanra, a Vilnev joj je dodelio vizuelni identitet kakav ni izbliza nismo mogli videti u verziji koju je snimio (i odricao je se onoliko) Dejvid Linč.

Režiser se potrudio da svaku scenu koju ćete videti u dva i po sata filma možete opisati kao epsku. Brinuo je o svakom detalju - dizajn odeće, nameštaja, građevina, letelica, besprekoran je i inspirativan, glumačka ekipa je vrhunska, a atmosfera vas potpuno uvuče već u početnim kadrovima.

Posebno mesto u ovom filmu ima muzika. Hans Cimer je ponovo prevazišao sebe i ispostavio zvučni set vredan svake nagrade. Nisu u pitanju samo filmske muzičke teme koje ćemo prepoznavati u budućnosti, tu je i komplikovan set zvukova koji dominiraju scenama i koje ih čine epskim.

Ako se Vilnevu i ima šta zameriti, to je prekomerna upotreba slow motion tehnike. Stiče se utisak da je na ovaj način želeo da podvuče važne i velike scene, ali toga u Dini ima tako puno, da gledalac u nekom trenutku mora da pomisli: ubrzaj ga malo majstore, začina ti!

Dina je majstorski izvedena adaptacija popularnog romana, spora, ali vizuelno omamljujuća SF drama, upakovana tako da bude u isto vreme i mejnstrim, ali i da zadovolji tvrdokorne fanove.

Poslednjih dana čujemo da će se snimati i drugi deo filma, u kojem ćemo moći da vidimo kako Pol postaje Kvizac Hadarah i oslobađa svet tiranije.

Ona druga "Dina", Dejvida Linča je, u odnosu na ovu Denisovu kao papazjanija od dva sastojka. Specijalni efekti nemaju nikakve veze sa ovom tvrdnjom.  

Petar Klaić